Za Baraka Obamu su naredni izbori za američki Kongres „najznačajniji u životu”. Amerikanci će 6. novembra odlučivati o političkom pejzažu narednih godina – da li će se potvrditi tendencija prevrata koji je doneo izbor Donalda Trampa ili će demokrate uspeti da preuzmu većinu u Kongresu. Ishod nije lako predvideti, jer Tramp nije samo američki fenomen, već je deo dubljih promena na globalnoj političkoj sceni.

Da bi dobili većinu u Kongresu, demokrate moraju da pobede u oba doma, u Predstavničkom domu i u Senatu. Za sada većinu imaju republikanci, iako je u Senatu ona minimalna (51 od 100 poslanika). Za osam godina koliko je Obama bio u Beloj kući, demokrate su kontrolisale Kongres prve dve godine, Kongres je bio podeljen na pola tokom četiri godine, a republikanci su preuzeli kontrolu u poslednje dve godine.

Kako će izgledati novi sastav Kongresa znaće se, dakle, za nešto više od mesec dana, kada će se birati svih 435 članova Predstavničkog doma, trećina senatora i brojni predstavnici u federalnim državama, među kojima i 36 guvernera.

Izbori na polovini predsedničkog mandata tradicionalno privlače mali broj glasača. U poslednjih sto godina njihov broj nije prešao 50 odsto. Na poslednjim izborima za Kongres, 2014. godine, izlaznost je bila tek 36 odsto, najniža od 1940. godine.  Jedan od razloga za ovako malu izlaznost je i nepopularnost Kongresa – istraživanje iz avgusta pokazuje da samo 17 odsto Amerikanaca ima pozitivno mišljenje o radu najvišeg zakonodavnog tela Sjedinjenih Država. To ukazuje da je i dalje snažno nepoverenje prema njegovim predstavnicima i lobijima koji finansiraju njihove kampanje.

Ovaj put bi situacija mogla da bude drugačija, kako se izbori pretvaraju u referendum za i protiv Trampa. Odlučujući faktor neća biti ekonomski rezultati ili procenat nezaposlenih, već „ono što glasači misle o Trampu”, prema izveštaju do koga je došla agencija Asošijeted pres.

Ankete pokazuju da njegova popularnost u poslednje vreme nije sjajna i predviđaju da će demokrate preuzeti Predstavnički dom.

Trampova popularnost  nikada nije prešla 50 odsto - od proleća 2017. godine je bila između 38 i 43 odsto, a broj nezadovoljnih njegovom politikom se kretao između 52 i 57 odsto. Poslednjih nedelja je procenat onih koji mu ukazuju poverenje između 36 i 37 odsto, a analitičari su izračunali da je to najmanja popularnost jednog predsednika u uslovima izuzetno povoljne ekonomske situacije.

Na prednost koju stiču demokrate ukazuju i rezultati na lokalnim izborima poslednjih meseci na kojima su njihovi kandidati napredovali. Prema istraživanju portala Hafington post, na izborima za Predstavnički dom 44 odsto bi otišlo demokratama a 38 odsto republikancima, ali ostaje više od 16 odsto neodlučnih.

Prema portalu Pet trideset osam koji obrađuje ankete, demokrate imaju čak 82 odsto šanse da dobiju u Predstavničkom domu, u kome je za većinu potrebno da osvoje 23 mesta. Prema istom izvoru, republikanska partija ima dve od tri šanse da spase većinu u Senatu.

Ali, jedna od pouka poslednjih predsedničkih izbora je spektakularni fijasko anketa i političkih prognoza - nijedan strateg nije predvideo Trampovu pobedu. Dan uoči izbora ozbiljni istraživački centri su davali Hilari Klinton 75 odsto šanse za pobedu. 

Ako se pogleda dosadašnja praksa, promena odnosa snaga u Kongresu je očekivana. Partija predsednika na vlasti na izborima za Kongres tradicionalno gubi mesta u oba doma. Od 1943. godine partija predsednika je gubila 25 mesta u Predstavničkom domu, 37 kada je popularnost šefa države bila ispod 50 odsto.

Republikanci sada imaju u Predstavničkom domu 235 mesta, a demokrate 193. U Senatu je taj odnos gotovo izjednačen. Tu su, međutim, manje šanse da se promeni odnos snaga u korist demokrata, jer od 34 poslaničkih mesta za koje se biraju novi članovi samo 8 pripadaju republikancima, a 26 demokratama. Republikanci trenutno imaju 33 od 50 guvernerskih mesta, naspram 16 demokrata i jednog nezavisnog predstavnika (guverner Aljaske). Od 36 mandata koji su u igri, 26 su mandati republikanaca, što povećava rizik da će izgubiti na lokalu.  Ovo je možda najznačajniji ulog na ovim izborima, jer će izabrani guverneri imati važnu ulogu na predsedničkim izborima 2020. godine.

Ishod izbora koji se održavaju 6. novembra će zavisiti od toga koliko jedna i druga strana uspeju da mobilišu svoje glasače. Trampova pobeda je bila moguća zahvaljujući tome što su u velikom broju na izbore izašli pripadnici najsiromašnijih staleža, koji su u programu „Amerika na prvom mestu” videli mogućnost da se preusmeri pravac globalizacije i liberalnog tržišta koji je doveo do zatvaranja fabrika i produbio socijalno raslojavanje.

DoD photo by D. Myles Cullen/Released

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je sada veća mobilizacija na strani demokrata. Demokrate se nadaju značajnoj pobedi, verujući da će to da bude zaslužena kazna za Trampa. Njihova kampanja se zasniva na zgražavanju od rasističke i populističke politike aktuelnog predsednika koja, kako veruju, urušava sliku o Americi, ali nije jasno za šta se ova partija zalaže. Za povratak na staro? To je upravo ono sa čime su glasači hteli da raskinu birajući Trampa. Demokrate ne nude politički projekat koji bi privukao nove glasače, naročito belce iz srednje klase koji su se priklonili Trampu. Strategija ostaje ista kao na izborima 2016. godine, u smislu ciljnih grupa kojima se obraćaju – to su manjine, žene, LGBT populacija. Na ruku bi mogli da im idu pokreti koji su u međuvremenu mobilisali američku javnost, poput žena koje su se poistovetile sa pokretom „I ja”, kao rezultat afere Venštajn ili pokreta koji se odnosi na nošenje oružja u SAD, nakon novih tragedija koje su se dogodile u školama. Na izborima u Demokratskoj stranci koji su održani na proleće učestvovalo je dosta žena, a bilo je i kandidata iz afroameričke i gej zajednice.

Partija, međutim, ostaje ideološki podeljena. Nakon spektakularnog poraza Hilari Klinton od Trampa, jaz se produbio između neoliberalnog krila koje sledi njen kurs i socijaldemokratskih težnji Bernija Sandersa, predvodnika levog krila stranke. Njegov ugled unutar stranke je u međuvremenu porastao – mnoge demokrate su priznale da je imao pravo što je ukazivao na velike društvene razlike i oholost elita. Pokušaj da se ove dve frakcije unutar Demokratske stranke ujedine završio se, međutim, neuspehom.

Ideološke podele postoje i unutar republikanske stranke, na one koji ostaju odani dogmi slobodnog tržišta i na suvereniste koji su uz Trampa. Njegovi protivnici među republikancima, koje je štampa nazvala „nikad trampovci”, su, međutim, manjina.

Na Trampovoj strani su ekonomski rezultati – dobar privredni rast i nizak nivo nezaposlenosti. Njegovi nastupi, kako unutar zemlje, tako i van njenih granica, mobilišu glasače koji u njemu vide političara koji brani njihove interese. To su oni koji su uvereni da internacionalizacija ekonomije nije dobra za sve zemlje ni za većinu radnika, da su od globalizacije veće koristi imali njihovi suparnici – Kina na prvom mestu. Statistike govore da je Tramp pridobio veliki broj glasača među radnicima iz sektora manufakturne proizvodnje koji se urušio između 1992. i 2016. godine zbog konkurencije iz Kine. Na nedavnom skupu u Ohaju Tramp je podsetio da je ova država koja u velikoj meri zavisi od industrije izgubila 200 000 radnih mesta od kada je Kina ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju, što je legat Klintonove ere. Nije neobično što su se radnici u takvim okolnostima okrenuli protiv globalizacije, liberalizacije tržišta i demokrata. Trgovinski rat sa Kinom, kao i podizanje carina za evropske proizvode je po volji onih koji smatraju da je to način da više novca i posla ostane u zemlji.

^{foto: screenshot}

Kada je reč o spoljnoj politici, što je jedan od prerogativa američkog predsednika, kontakti sa Severnom Korejom i pomeranje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim su po meri konzervativnih snaga. Neki stavovi, kao što je napuštanje intervencionističke politike svojih prethodnika, demokrata i republikanaca, odgovaraju i političkim težnjama suprotnog političkog tabora, koji predvodi Berni Sanders.

Zato nije izvesno dokle će dobaciti „plavi talas” (boje demokrata) koji se očekuje na izborima 6. novembra. Veliki su izgledi da će oni voditi u dalju dekompoziciju političkog i ideološkog pejzaža zemlje. Ako demokrate dobiju većinu u Predstavničkom domu, Tramp i republikanci neće moći da izguraju zakone koje su predvideli. To znači da neće moći da izgrade zid sa Meksikom, da ukinu Obaminu reformu zdravstvenog sistema i smanje porez. Ova paraliza Kongresa, slična onoj do koje je došlo u poslednje dve godine Obamine administracije, imaće nekoliko posledica: Tramp će se usmeriti na ono što je njegova predsednička uloga - upravljanje dekretom, spoljna politika, imenovanje sudija - i krenuće u kampanju za predsedničke izbore 2020. godine. Demokrate će se sa još većom silinom baviti istragama protiv Trampa i njegove administracije. Polarizacija unutrašnje političke scene će se dalje produbiti, a sistem zasnovan na bipartizmu će ponovo pokazati svoja ograničenja.

Ovaj proces nije svojstven samo Sjedinjenim Državama. Tramp nije greška arhaičnog izbornog sistema, kako to pokušavaju da prikažu demokrate, već je deo šireg fenomena čiji je koren ekonomska kriza 2008. godine i reakcija na globalizam.

Bez razumevanja globalnog konteksta nije jasno kako je neko poput Trampa došao na čelo najmoćnije zemlje sveta. Stiv Benon, bivši Trampov savetnik u kampanji, doveo je njegov uspon u direktnu vezu sa krizom 2008. godine. Na jednom skupu koji je u maju održan u Budimpešti, na koji podseća list Mond diplomatik u poslednjem broju, ovaj bivši potpredsednik banke „Goldman Saks” objasnio je da je „šibica koja je upalila Trampovu revoluciju zapaljena 15. septembra 2008. godine u 9 sati, kada je banka „Leman braders” bankrotirala”. Finansijska kriza je dovela do promena u međunarodnom sistemu koji je ustanovljen nakon hladnog rata, čiji su nosioci zapadne finansijske institucije, liberalizovano tržište i Severnoatlantski savez (NATO).

Official White House Photos by D. Myles Cullen

Deset godina kasnije, geopolitički pejzaž je znatno izmenjen. Nepoverenje u nosioce neoliberalne revolucije dovelo je do prodora iliberalnih snaga, onih koje se protive slobodnom tržištu. Njihova politika zatvaranja, podstaknuta migrantskom krizom, za sada je jedini odgovor ponuđen onima koji u multikulturalizmu vide pretnju po sopstveni identitet, a u zajedničkom tržištu opasnost da ostanu bez posla.

„Tranziciju ka liberalnoj demokratiji vodila je prozapadna obrazovana elita”, primećuje Frensis Fukujama, američki politikolog, u julskom tekstu za Njujork tajms „Džordž Soroš se izdašno kladio na liberalnu demokratiju, a sada se plaši da gubi”. Ali,  nastavlja Fukujama, „manje obrazovane klase nikada nije privukao liberalizam, multirasno i multietničko društvo u kome će tradicionalne vrednosti ustupiti mesto gej brakovima, imigraciji i ostalom”.

Upravo je ta neoliberalna elita koju su kaznili glasači na izborima u Sjedinjenim državama, kao i u Evropskoj uniji, u Mađarskoj, Italiji, Poljskoj, Austriji i na drugim mestima, dovela do ekonomske krize 2008. godine, do „trijumfa pohlepe” kako je ovo razobličavanje prirode finansijskog kapitalizma nazvao američki ekonomista Jozef Stiglic.

Ukoliko se ne pojavi novo političko rešenje za problem ogromnog društvenog raslojavanja do koga je dovela globalizacija kao i alternativa za politiku intervencionizma koja je produbila osećanje nepravde i uverenje da je borba za „slobodni svet” drugo ime za ekspanzionističku politiku Zapada koja je svet učinila nesigurnijim mestom, nema razloga da snage koje oličava Tramp budu zaustavljene.