Šta to povezuje Zambiju, Honduras, Albaniju, Bangladeš, Mali, Fidži, Keniju, Ugandu, Madagaskar, Boliviju, Tursku i Crnu Goru? Povezuje ih odrednica hibridni režim kakvim je okarakterisano stanje demokratije u Crnoj Gori po istraživanju kredibilnog Economist-a. To je bio šlagvort za regionalnu konferenciju Stabilokratija ili demokratija koju su u Podgorici prošle sedmice organizovali Centar za građansko obrazovanje i Fondacija Fridrih Ebert.

Teško ide sa demokratskom konsolidacijom Regiona. Damir Nikočević iz Centra za građansko obrazovanje, skreće pažnju na istraživanje prema kojem je stanje demokratičnosti u Crnoj Gori najniže od referenduma 2006. Većinski utisak učesnika konferencije jeste taj da je za Zapad i u Srbiji i u Crnoj Gori bitinija famozna stabilnost u odnosu na postojeće demokratske politike i prakse. Otuda i taj termin stabilokratija koji postaje važan kao post-istina što se tiče kovanica kadrih da oplemene Oksfordski rečnik.

Stabilokratija sa svojim populističkim punjenjem zvuči medijski atraktivno, iako se sociološki preciznije može govori o režimima autoritarnih tendencija sa dominantnom partijom i nedovršenom (ili destabilizovanom) demokratijom. S tim da crnogorskoj vlasti u Srbiji zavide i vlast i opozicija: Prozapadna opozicija zbog odlučnosti Mila Đukanovića da Crnu Goru nepovratno prevede u evroatlanske strukture, a vlast zbog samokritičnog saznanja da je ponekad jako trapava kad pokušava da implementira crnogorski model vlasti u Srbiji koji je, inače, regionalni uzor. Koja to stabilokratska partija u Evropi ne želi da bude DPS? I što se tiče karaktera lične vlasti, i što se tiče u Regionu, na primer, kapaciteta SNS ili HDZ da uspeju instalirati u svojim specifičnim sredinama model Đukanovićeve DPS. S tim da crnogorski model stabilokratije ima uverljivi glavni pravac (Talkot Parsons) od srpskog. VMRO DPMNE nije izdržala test dugovečnosti koji je differentia specifica DPS.

U izveštaju Savetodavne grupe za Balkan u Evropi (BiEPAG - The Balkans in Europe Policy Advisory Group) stoji zaključak da autokrate na zapadnom Balkanu vladaju zarobljenim državama od strane vladajućih partija, kroz neformalne strukuture moći, patronažu i kontrolu medija..., kombinujući pristupanje EU sa jačom unutrašnjom kontrolom. Takođe se ocenjuje da se ovo nije dogodilo preko noći, već da su predugo EU i SAD ignorisali ili potcenili rast ovog sistema.

Ukratko, kao što je naglasila Daliborka Uljarević, izvršna direktorka podgoričkog Centra za građansko obrazovanje, radi se o parapolitičkoj stabilnosti, odnosno sistemima koji obezbeđuju pretpostavljenu eksternu stabilnost, ali u unutrašnjim odnosima pokazuju značajne i neretke nedemokratske tendencije ili manjkavosti demokratske vladavine.

Kako zbog monopolizacije integracionog puta ka EU od strane vlasti, tako i zbog zamora od reformi, vladajuće strukture održavaju status quo kao poželjno stanje zadržavanja poluga moći. U tim okvirima, stabilokratija doživljava svoj izraz kroz manipulativne tehnike krutih balkanskih lidera koje karakteriše manjak dijaloških, a višak monoloških komunikacionih kapaciteta.

U delu demokratske konsolidacije stabilokratija beleži nazadovanje na nivoima kredibilnosti ključnih institucija i aktera predstavničke demokratije, uz jačanje uticaja neformalnih centara moći i ograničavanje razvoja građanske kulture. Ali, s druge strane, njene evropske ili evroatlanske integracije mogu biti ubrzane, što je je njen glavni paradoks. Otuda se i srpski predsednik Vučić može tretirati u unikatnom modelu – evrofanatičnog populiste čija tehnologija vlasti, apsurdno, svoje približavanje EU može sprovoditi paralelno sa tolerisanjem revizionističkog odnosa prema politici devedesetih u Srbiji koja je bila evrofobna. Oni skloniji cinizmu bi rekli da je to možda jedini način da srpsko društvo i uđe u EU, s tom naznakom da se zbog bliskih relacija s Rusijom ti procesi mogu prekinuti preko noći. U paraboli vlasti i frendli civilnog sektora - od Tanje Miščević do Aleksandra Vulina, od Sonje Liht do Milorada Vučelića, verolomnost (geo)politike je parafraza one Titove da radimio predano kao da ćemo hiljadu godina biti sa EU, ali se spremamo kao da ćemo sutra biti deo saveza sa Rusijom.

Danas, jedanaest godina nakon obnove nezavisnosti i pet godina od otvaranja pregovora sa EU, ne može se reći da je Crna Gora društvo funkcionalne vladavine prava, smatra većina učesnika podgoričke konferencije koji su iz Crne Gore. Čujem od domaćina i da nisu uspeli kapitalizovati čak ni poziciju neopterećenu otvorenim pitanjima sa susedima, i pozicionirati se ne kao željena nego kao realno uspešna priča u Regionu. Proces evropskih integracija, ključni je motor i ovako ograničenih reformi, ali on u Crnoj Gori počinje prevazilaziti skromne formate onih koji ga vode i koji nam sve češće statistikom i brojem otvorenih pregovaračkih poglavlja pokušavaju zamaskirati vidljivi nedostatak reformskih učinaka, kako smatra Damir Nikočević.

U delu Regiona koji još nije deo EU često se zanemaruje činjenica da modernizacija i demokratizacija ne moraju biti komplementarni procesi. Kao što modernizacija i pojedini nacionalistički narativi mogu. Tabuizirani hrvatski domovinski rat nije u neskladu sa EU i SAD politikom, dok Miloševićev otpor NATO paktu na Kosovu jeste. Otuda se i desna recidiviranja u Hrvatskoj mogu lakše relativizovati  nego u Srbiji. U relacijama Crna Gora – Dubrovnik, Srbija – Vukovar, promena imidža Crne Gore je temeljnija. Doduše nema ni toliko istorijskih reciprociteta kao u slučaju Srbije i Hrvatske. Crna Gora je sklonila spomen Puniši Račiću, Hrvatska nije Barešiću. Crna Gora prihvata pragmatično takvu poziciju, pa otuda su i njene note nekad rutinske.     

Iako je primetan stav da zemlje Regiona koje još nisu u EU treba tamo primiti makar humanitarno i preventivno, na konferenciji se čula avangardna teza da upravo na margini Evrope može stajati njena snaga, tamo gde se to najmanje očekuje i gde bi uz neupitnu političku volju bilo lakše nego možda igde u regionu napraviti istinski pozitivan primer. Male zemlje poput Crne Gore bi mogle biti taj pozitivan primer, kako je precizirala Daliborka Uljarević.

Stabilokratije pokazuju razmere dekadencije demokratskih procedura i institucija. EU i SAD se neće impresionirati vapajima i dijagnozama o stabilokratiji, već jedino mogu podržati alternativnu stabilnost. Primer je Srbija: Mitologizira se kao jeftini alibi teza da je Zapad doveo naprednjake na vlast da bi oni kao nacionalisti sa pedigreom i kapacitetom okončali kosovski problem razumim prihvatanjem realnosti i njenim blagim šminkanjem od strane Zapada kao partnerskim gestom. Ne, naprednjaci su prvo prihvaćeni kao model alternativne stabilnosti sistemu vlasti Borisa Tadića koji nije bio spreman na suštinske ustupke na Kosovu. SNS su na vlast doveli građani Srbije, ali kao alternativnu stabilnost. Zapad sigurno ne bi imao ništa protiv da Vučićeva opozicija sutra dođe na vlast i da povrati integritet institucijama, kao i da relaksira medijsko stanje, ali da istovremeno ponudi i podrazumevajuće kapacitete za odlučivanja povodom Kosova. Ako Vučić do tada s Kosovom ne pomogne nasledniku, kao što je Tadić pomogao njemu i Nikoliću hapšenjem Karadžića i Mladića. Ipak je lakše biti stabilokratija bez haške muke. Ili da samo misliš o trilingu Radeta – Jojić – Ostojić.

Ranko Krivokapić, predsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore, kaže da Crna Gora ima autokratiju kao politički izvozni model. Autokrati, dodaje, EU zovu svojom nevestom, a treba naglasiti da je bolje stanje demokratije maltene bilo devedesetih u ambijentu kad je opoziciona politika bila antiratna, nego danas kad je Crna Gora članica NATO sa odmaklim procesom EU integracija – 28 otvorenih poglavlja! Krivokapić smatra da je emancipatorski potencijal Titove Crne Gore (35 godina, bez perioda nakon Titove smrti), veći (uprkos monolitnosti), nego za 30 godina DPS – ove Crne Gore. Iako je Krivokapić lepih godina proveo kao deo vlasti. U Regionu ga retko ko primarno doživljava kao socijaldemokratu. Sigurno ne mnogo više nego Dodika, Čanka ili Zaeva, čije se partije takođe formalno određuju kao socijaldemokratske.

Jedini lider iz redova opozicije koji je do sada na izborima - predsedničkim, pokazao da nije nemoguće prići vrlo blizu izbornom rezultatu kandidata vladajuće strukture jeste Miodrag Lekić, predsednik DEMOS-a, a nije mali broj onih koji i danas veruju da je Lekić te 2013. godine zapravo pobedio. Lekić poseduje i bogato diplomatsko iskustvo, i smatra da Crna Gora stoji loše i što se tiče Monteskjea (princip podele vlasti) i Popera (princip otvorenog društva). Stabilnost postaje vrednost po sebi, proceduralnost doživljava sumorne dane, dok demokratura zbog demokratske fasade postaje adekvatniji termin za ono što se detektuje i kao Potemkinovo selo stabilokratskog izraza  koje nekome, pa i većini srpske opozicije kad je Crna Gora u pitanju,  liči na najboljeg evropskog đaka u Regionu.

Crnogorski učesnici konferencije (uglavnom iz opozicije) navode kao tragičnu činjenicu - nepromenjivost vlasti DPS od 1990, odnosno od 1945. Iako je DPS na lokalu izgubila neke bitne gradove. Marović je sa sobom povukao i Budvu. Tešim ih da je partijski raskol u DPS i pobeda frakcije Mila Đukanovića bitniji događaj bio od mnogih izbornih smena vlasti u regionu, a čak možda bitniji događaj i od Petog oktobra u Srbiji. Žuta greda (sećate li je se?) i The Rolling Stones na Jazu, nisu u uzročno-posledičnoj vezi.

Kao što je u SFRJ postojao maskirani višepartizam, maskiran pričama o prelivanju dohodka između republika, ili čestim citiranjem Tita i klasika marksizma, u odmeravanju konzervativnih i liberalnih struja, tako i kabaste regionalne partije u svojim okvirima, kao nekad u Savezu komunista, imaju maskirani višepartizam u nedrima sa raskolničkim potencijalima koji određuju sudbinu države ili Regiona. Raskol u DPS bio je obrnuto proporcionalan Osmoj sednici u Srbiji. DPS i danas ima karakter maskiranosti, kao i SNS uostalom, a odnosi Đukanovića s Đinđićem i Vučićem su i lakmus srpske tranzicije.

Stabilokratska vlast mora imati demokratske deficite, ali ona u biti nije uzurpatorska (iako može ostavljati takav utisak) – što je njena osnovna kopča sa demokratijom i obezbeđuje joj hibridni karakter. Umesto društvenom konsenzusu na bitnim pitanjima, stabilokratska vlast naginje potrebi stvaranja plebiscitarnog utiska i kad je reformizam u pitanju.

Histerizacija javnosti (obrnut proces hipsterizaciji) i indukovanje atmosfere straha primetne su karakteristike stabilokratija. Vlast Borisa Tadića, na primer, nije generisala agresiju u javnom diskursu. Možda to neki Montenegrin ne bi rekao kad je odnos prema Crnoj Gori bio, pa je sad sa Vučićem sve lagodnije. Javljanje sumnje u mirnu predaju vlasti, odlika je stabilokratske atmosfere. Stabilokratije lakše manipulišu desnicom, ali su bolećive kad je u pitanju obuzdavanje libida oligarhije. Stabilnost postaje arhetip koji zamagljuje racionalnu analizu.

Ako nečija partija sama nema 51 odsto, u Regionu i sumnjivim režimima u EU, onda je teško govoriti o autokratiji, pa je otuda stabilokratija zgodan termin, kako smatra profesor fakulteta Političkih nauka u Beogradu Vladimir Pavićević. Taj kriterijum (DPS sama nema 51 odsto), može biti jedna od demarkacionih značenjskih linija. Pavićević za stabilokratije predlaže meko razvlašćivanje. Evropska praksa pokazuje da nema stabilokratija bez ruskog faktora. Stabilokratija njemu gravitira ili se od njega brani. Zavisno od smera procesa ona se i ideološki formira. Mada oba tipa stabilokratije, pa čak i formalno demokratske snage i miljenici progresivnog dela Zapada u procesu demokratizacije, mogu u sunovratu novinarsta rehabilitovati sovjetske žanrovske forme kao što je komentarisani izveštaj, a što je primetio Darko Šuković, glavni i odgovorni urednik crnogorske Radio Antene M.

Senad Pećanin, osnivač sarajevkog magazina Dani i advokat, podsetio je da se Zapad opekao 2010. u Bosni i Hercegovini podržavajući Socijaldemokratsku partiju Zlatka Lagumdžije kao alternatvu nacionalističkim partijama. Epilog je opskuran: Koliko je građanska retorika bila naprednija, toliko je povećan i stepen korupcije. Pećanin je sugerisao da ovdašnje novonastale države imaju problema sa društvenim konsenzusom o temeljnim pitanjima kao što je antifašizam, mada je teško reći da režim Mila Đukanovića nije dosledno poštovao partizanske tradicije bez težih kompromisa sa četničkom rehabilitacijom.

Ali, apeluje Pećanin, stavimo se u kožu briselskog birokrate koji ne bira između balkanske stabilokratije ili demokratije, već između stabilokratije i opozicije u svakoj od ovdašnjih državica.

Tad sve deluje logičnije, pa i sa malo šarma, zar ne?