I

Prva i najuopštenija tačka glasi da je Balkan region u kojem se lokalna politika oblikuje spletom unutrašnjih i spoljašnjih aktera. Lokalno stanovništvo zasigurno ima izvesne  političke ciljeve - iznad svega, uspostavljanje samoupravnih nacionalnih država - kojima neprestano teži. Ali, s obzirom da se radi o nizu malih i relativno slabih nacija, njihova sposobnost da ostvare takve ciljeve određena je u velikoj meri stavom većih, okolnih sila i njihovom voljom da ih podrže ili opstruišu.

II

Drugo, tokom većeg dela protekle decenije Balkan je bio pod kontrolom koalicije sila, odnosno Zapada - u početku predvođenog Sjedinjenim Državama, a potom Evropskom unijom. Iz različitih razloga koji mogu da budu analizirani, Zapad je insistirao na “zamrzavanju” granica nasleđenih iz vremena stare Jugoslavije, uprkos frustraciji matičnih država i strepnjama manjina iz regiona - bosanskih Srba i Hrvata, makedonskih Albanaca i drugih - koji su se našli “nasukani” u nečijoj tuđoj državi. Umesto da rešava osnovni problem, Zapad je usmerio svoje napore na prevazilaženju posledica, pokušavajući da razvije Balkan politički i ekonomski i nudeći mu članstvo u EU i NATO-u. Uopšteno govoreći, narodi regiona su to prihvatili, i za uzvrat privremeno odustali od svojih neispunjenih nacionalizama, iako, verovatno, nisu ni imali mnogo izbora.

III

Moja treća tačka glasi da se ova istorijska faza bliži kraju, budući da Zapad gubi sposobnost i volju da oblikuje kretanja na Balkanu. Jedan od razloga za to jeste nepodnošljiva kriza u Evropskoj uniji, koja je neprestano menjala oblik u proteklih deset godina, počevši kao finansijska kriza i preobrazivši se u višeslojnu političku krizu, u čijoj srži se nalazi ozbiljan gubitak vere u liberalnu idelogiju, na kojoj je sazdana EU. Neposredna posledica za Balkan jeste praktično okončanje bilo kakvih planova za njegovo ključivanje u EU - što je postalo jasno nakon samita koji su se letos održavali jedan za drugim. Formalno politika proširenja i dalje postoji, a zapadni političari kažu tek dovoljno da održe živim san o članstvu. Ali, kao politička realnost, politika proširenja je mrtva, što podrazumeva da je mrtva i jedina  istinska “poluga” EU prema Balkanu.  U međuvremenu, Sjedinjene Države su umnogome izgubile interesovanje za Balkan. Ta zemlja nastavlja da spletkari u regionu, promovišući ideje o demokratiji, tržišnoj reformi i integraciji. Ali, odavno su prošli dani kada su SAD bile voljne da investiraju ozbiljan novac, napor, osoblje i vojnu silu. Ovo je uglavnom posledica pojave mnogo većih problema u strateški važnijim regionama sveta. Ali, kriza u EU odmaže SAD - teško je Vašingtonu da zagovara članstvo u organizaciji koja ne želi da integriše Zapadni Balkan.

IV

Moja četvrta tačka glasi da je veoma izvesno da će kriza u Evropskoj uniji postati teža, što će početi u narednih nekoliko godina, kada ekonomija ponovo uđe u recesiju. Evropski lideri su prokockali šansu od izbijanja poslednje krize da isprave strukturne greške u ustrojstvu evrozone, iznad svega kreiranje fiskalne unije. Istovremeno, evrozona nema nijednu tampon zonu da se zaštiti kada izbije naredna kriza. Kametne stope su već nulte, sprečavajući monetarni stimulans. Nivoi zaduživanja na Mediteranu su mnogo viši nego u prošloj deceniji, čime se sprečava fiskalni podsticaj, a u  otrovnoj atmosferi izazvanoj migrantskom krizom ne postoji nikakva šansa da bogate zemlje izbave siromašne, kao što se desilo prethodnog puta. Shodno tome očekujem da krhka evrozona neće preživeti narednu finansijsku krizu, čime će se dovesti u pitanje postojanje same EU.

V

Moja peta tačka glasi da će Rusija verovatno pokušati i preuzeti kontrolu nad svojom strateškom tampon zonom u Ukrajini - naročito jer vidi da je Evropa u haosu. To će predstavljati glavnu političku dilemu za Sjedinjene Države, koje moraju da odluče kako će odgovoriti. U ovom trenutku, postoje dve mogućnosti. Ili će SAD žrtvovati Ukrajinu - što sugeriše prigušeni odgovor na prošlonedeljnu krizu u Kerču. Ili će odlučiti da brani Ukrajinu, što uključuje odlučan povratak istočnoj Evropi - praćen sličnim ruskim naporima da neutrališu i preuzmu kontrolu nad periferijom Ukrajine.

VI

Ovo me vodi do šeste tačke koja glasi status kvo na Balkanu, u kojem nadmoćna Evropska unija koja potiskuje niz frustrirajućih nacionalizama, ne može da istraje. Ili će region postati vakuum moći, što je bio slučaj početkom devedesetih godina prošlog veka, oslobađajući narode u regionu da ožive svoj nezavršeni posao izgradnje nacionalnih država. Ili će postati zona strateškog nadmetanja između Rusije i SAD, sa uključivanjem drugih sila, poput Turske, Velike Britanije i Nemačke. Po drugom scenariju, različiti zamrznuti konfikti u regionu - Kosovo, Makedonija i, najozbiljniji, Bosna - neće ostati zamrznuti.

VII

Ovo me dovodi do moje završne tačke o tome šta treba činiti. Kao analitičar neću nastojati da zalazim previše u domen politike. Ipak, ukoliko je Balkan sklon tome da se reogranizuje u nacionalne države - što narodi koji ovde žive vide kao osnovni preduslov za bezbednost, prava i šanse - onda mudri lideri treba da preduprede takav proces tako što će pregovorima doći do reorganizacije, umesto da dopuste da se to dogodi na haotičan, improvizovan i potencijalno nasilan način. U tom kontekstu, pozdravljam napore predsednika Vučića i Tačija da “prekroje” granice Kosova. Verujem da pragmatični lideri  u redovima Bošnjaka treba da se dogovore o novom ustrojstvu sa Srbima i Hrvatima, čime bi bila prepoznata njihova želja da se odvoje od Bosne - i spasu šta se spasiti može za bošnjačku državu koja se pomalja. I  vidim u Zoranu Zaevu političara koji je slep za pravac kojim idu događaji u Evropi, na Balkanu, i, na koncu, u Makedoniji.

Ovo nije moj region, tako da neću reći ništa više - umesto toga, preusmeriću energiju na ogromne probleme u mojoj sopstvenoj državi. Sve što tražim od ljudi ovde na Balkanu jeste da budno motre na opasnosti koje dolaze spolja i da prave  dobre izbore - kao što moraju da čine i narodi u svim drugim delovima Evrope.