Istina, na njemu se ne deli reklamni materijal stranke, hemijske olovke i upaljači, niti su dežurni ljudi obučeni u jednoobrazne majice sa bojama znaka stranke.

Umesto tog formalnog načina, građanima se obraća donekle boemski, opušteno, u stilu društvenih pokreta 20. veka. Zato su tu plakati, pozorišna predstava, male tribine...Ali, “na straži” su članovi stranaka, dok lideri Saveza za Srbiju, dolaze ne toliko da vide ljude koji bi možda glasali za njih, koliko da se pokažu da su tu.

Ali, ono što najviše govori da je reč o drugačijem obliku partijskog štanda je nevelik broj građana i odustvo svakog napornog ličnog postignuća. Sem naravno postignuća shvaćenog kao način samoisticanja, kao što je sedenje dverjanina Boška Obradovića za šahovskom tablom i navodnom čekanju Vučića da odigra partiju. Ili kao što je demokrata Balša Božović zajedno sa Aleksandrom Jerkov odneo do vrata zahteve protesta. Koliko je poznato, na tom papiru nije pisalo “Vučićeva ostavka”, nego popravljanje medijske slike da bi izbori bili fer.

Kada je reč o odsustvu ozbiljnih postignuća, ne treba biti previše kritičan prema liderima – ništa manje oni nisu spremni na to od samih građana, tu postoji uzajamna ravnoteža.

Jer, uprkos svim negativnim opisima Vučićeve vladavine, niko se nije našao dovoljno očajnim da dođe da po kiši iz protesta, i pokuša da prespava pod šatorom. Ni nalik nečemu tipa “Okupiraj Vol strit” kada su u septembru 2011. ljudi demonstrantivno kampovali u parku na Menhetnu u Njujorku. Podsetimo, bila je to prilično masovna pobuna protiv diktature bankarskih moćnika, nejednakosti i korupcije, u kojoj je koliko u novembru žestoko intervenisala i policija.

Sada u Srbiji, nije bilo uočljivog pokušaja “okupacije predsednika”, padala kiša ili ne, budući da je u društvenim promenama, vreme tek jedan, ne uvek i najvažniji faktor.

Odsustvo odziva može se objašnjavali ovako ili onako, ali nema dobrog odgovora na pitanje zašto to u glavnoj opozicionoj grupaciji Savezu za Srbiju, ignorišu. U pojedinim gradovima organizatori protesta “1 od 5 miliona” već su reagovali na igru rokova i zahteva – najavljujući da nastavljau 27. juna, uoči Vidovdana.

Najgora posledica po procene u opoziciji, nakon vikend demonstracija od novembra do maja, jeste ubeđenje da kad mogu da privuku demonstrante, dobiće već i glasače i status boraca protiv Vučićeve vlasti. Na parlamentarnim i lokalnim izborima 2020. naravno.

Demonstracija nisu bile proba rejtinga, mada se sadašnja merenja popularnosti, vezuju za mesece protesta, i predstavljaju kao njihov rezultat. Naprotiv, demonstracije su bile test prihvatanja Vučićeve vlasti, i pokazale su da postoji kriza tog prihvatanja. Kriza, čije su razmere nepredvidive jer zavise upravo od povoda i trenutka. U toj krizi sve je neizvesno, pa i kako bi demonstranti glasali, a a još je neizvesnije, da li bi takva kriza uopšte mogla da se dovede u vezu sa izborima. Pojedini krugovi u opoziciji, naročito oličeni u establišementu Demokratske stranke, upinju se iz sve snage da dokažu da su kriza Vučićeve vlasti i izbori jedno te isto, ali pod apsurdnim uslovom, da DS na te izbore izađe.

Apsurdnim, jer krizu Vučićeve vlasti proizvodi i pojačava najava bojkota izbora. Bojkot u ozbiljnoj politici znači samo jedno – biće demonstracija na ulici, ako već nisu.

Ima i drugih, gotovo nestvarnih detalja, poput toga da se povratak Dušana Petrovića, Nebojše Zelenovića i Borisa Tadića u DS organizuje kroz više nivoa, i konstruiše kao da je reč o nekadašnjoj stranci koja ima skoro polovinu mesta u parlamentu i istu takvu popularnost. Umesto da se i ta priča prilagodi stvarnoj sadašnjoj snazi DS, i predstavi što jednostavnije i prijemčivije, kao polazište za neku budućnost. Neku budućnost, jer je najstrašnije u sudbini te stranke, nespremnost samih njenih čelnika da je dostojno brane.

Ali, ako nešto sadašnji Savez za Srbiju i njegova okosnica – Đilas, Obradović, DS i Vuk Jeremić, imaju, to je bila prilika za političko testiranje i svog međusobnog savezništva, i snage Vučićeve vlasti, i mogućnosti da nezadovoljne građane privuku i kao birače i kao pristalice.

Ako su tribine koje je Đilas i SZS pokrenuo na jesen bile neka vrsta “fokus grupa”, ako su protesti “1 od 5 miliona” bili kampanja uživo, ako je sve to bila proba za 2020. godinu, onda bi trebalo da uvide i da se Vučić “utvrđuje”.

I on takođe vrši probe – dve za vrlo kratko vreme, prva je poruka o jedinstvu sprskog nacionalnog korupsa, izrečena na mitingu “Budućnost Srbije” 19. aprila, a druga održavanje vojno-policijske parade u Nišu 11. maja, u prisustvu kako Milorada Dodika, tako i Andrije Mandića iz Crne Gore, ali i ruskog zvaničnika Konstantina Kosačova.

Istovremeno, učestvujući na evropskim samitima u Berlinu i Tirani, srdačnim razgovorom sa Milom Đukanovićem, na marginama skupa, Vučić ne osporava ni trunčicu prisajedinjavanje Srbije Evropskoj uniji. Iako daje mračne izjave o problemima u vezi Kosova, nigde ne pokazuje da na primer, doživljava Berlinski proces Angele Merkel, kao način da se balkanske zemlje drže na bezbednom rastojanju od Evropske unije, a ne da se učlane u dogledno vreme, uz koliko god bolne uslove. Nikakvom naglom izjavom ne remeti ni ono što je važno Milu Đukanoviću – presuda grupi državljana Srbije, Crne Gore i Rusije za pokušaj državnog terorizma na izborni dan 2016. godine – jer je taj proces neka vrsta javnog testa koliko je Podgorica privržena svom članstvu u NATO-paktu.

I možda ono što nije toliko očigledno – Vučiću je, izgleda kao i Đukanoviću, lakše da vlada politički duboko podeljenom zemljom. Upravo duboka podela je nešto na čemu Vučić crpi kontrolu, i u tom slučaju to znači, da pravih ustupaka opoziciji i opozicionoj javnosti biti neće.