srpski english deutsch

Analize / A šta posle izbora? Beleške o izborima april 22

Postizborna analiza Srećka Mihailovića glavnog istraživača Demostata

„Da li su bila legitimna sredstva i procedure ,,namicanja“ broja svojih birača pre izbora i na samim izborima. Nisu. Nebitno je što možda većina naroda misli da su izbori nelegitimni, izabrana vlast ima silu koja može da proglasi i legalnost i legitimnost“Da li izborna patologija ima kraj? O tome u virtuelnoj raspravi ovako rezonuju dva sagovornika, optimista i pesimista. Jedan kaže, naravno da ima kraj; završe se izbori i sve je gotovo. Drugi dopunjava, jeste tako, ali „oni“ o’ma’ počinju muljanje koje nazivaju pripremom za sledeće izbore. Nema tu kraja, jer bi kraj muljanja bio i njihov kraj.
A šta posle izbora? Beleške o izborima april 22
Foto: Medija centar Beograd

Analize / A šta posle izbora? Beleške o izborima april 22

Postizborna analiza Srećka Mihailovića glavnog istraživača Demostata

„Da li su bila legitimna sredstva i procedure ,,namicanja“ broja svojih birača pre izbora i na samim izborima. Nisu. Nebitno je što možda većina naroda misli da su izbori nelegitimni, izabrana vlast ima silu koja može da proglasi i legalnost i legitimnost“Da li izborna patologija ima kraj? O tome u virtuelnoj raspravi ovako rezonuju dva sagovornika, optimista i pesimista. Jedan kaže, naravno da ima kraj; završe se izbori i sve je gotovo. Drugi dopunjava, jeste tako, ali „oni“ o’ma’ počinju muljanje koje nazivaju pripremom za sledeće izbore. Nema tu kraja, jer bi kraj muljanja bio i njihov kraj.
autor teksta
Srećko Mihailović | Demostat | Beograd 16. Apr 2022 | Analize

Politički procesi i politički događaji, počev od vremena kada postaje očito da će se uskoro održati redovni ili vanredni izbori, pa sve do konstituisanja skupštine i formiranja nove vlasti, predstavlja test za sve političke aktere i sve one koji se bave analizama i istraživanjima političkog života. Ovo vreme treba posmatrati u kontinuitetu kao jedinstveni sled događaja bez razdvajanja na predizborno vreme, dan izbora/glasanja i vreme posle izbora. To jedinstvo je radnog karaktera, analitičko i na neki način integralno, bez obzira na to što pojedini izborni akteri jedno javno govore i drukčije se ponašaju pre izbora, a drukčije govore i drukčije se ponašaju posle izbora. I ciljevi su im različiti, vreme pre izbora je obeleženo nastojanjem osvajanja što većeg broja glasova, a ono nakon izbora, nastojanjem da se kapitalizuje broj „osvojenih“ ili „dobijenih“ glasova, bez obzira o kojem broju se radi. Uostalom, nema tako malog broja glasova koji se ne može kapitalizovati, uz savitljivu kičmu i „vrludavu pamet“ onih koji odlučuju šta će da učine sa „osvojenim“ glasovima. 

Da ponovim, integralni pristup vremenu izbora (od početka do kraja) je obaveza sociologa i drugih istraživača. Isto kao što je njihova obaveza da analiziraju mišljenje i ponašanje svih izbornih aktera, bez uobičajenog zanemarivanja onih koji ubacuju ili ne ubacuju „svoje mišljenje“ u glasačku kutiju. Samo tako može se uočiti onaj prelomni trenutak kada se stvore uslovi da „narod krene po svoje“, jer Nije svaka riba karaš da je lako varaš, kako peva PUF. Ili kao što RIK saopštava: SNS je na prethodnom izborima imao 1.953.997 glasova, a sada, dve godine kasnije, 1.621.537 glasova, što je za 332.460 glasova manje nego na izborima održanim 2020. godine. Nije svaka roba karaš…

Upravo o ovim temama u ovom tekstu iznosim nekoliko zabeleški na osnovu serije istraživanja Demostata od septembra prošle do aprila ove godine (delove ovih beleški koristio sam u nedavnim intervjuima).  

U ovom kontekstu treba pomenuti pitanje: Čemu predizborna istraživanja? Svedoci smo izborne instrumentalizacije predizbornih istraživanja, nešto češće nego što je bivalo uoči ranijih izbora. Naravno, reč je samo o sekvenci političke instrumentalizacije javnomnjenskih istraživanja. Nesumnjivo da jedna forma pojavnosti predizbornih istraživanja jeste u funkciji predizborne kampanje. Ta namena ovih istraživanja je sasvim legitimna sve dok su istraživanja obavljana profesionalno (znalački i pošteno). Međutim, ona prestaju da to budu onog momenta kada postaju sredstvo predizborne propagande određene političke opcije.  Do ove propagandne instrumentalizacije dolazi putem krivotvorenja istraživačke procedure, a time i rezultata istraživanja. Tamo gde nastaje, nesvesno ili sa namerom, neprofesionalno i patvoreno istraživanje, istovremeno nastaju argumenti za difamaciju istraživačke profesije. I sama najava krivotvorine vodi ka nestajanju integriteta i digniteta profesije. Da stvari upravo tako stoje potvrdila su predizborna istraživanja pre ovih aprilskih izbora. No, ima indicija koje ukazuju na profesionalno ponašanje i držanja do profesionalne etike. O tome svedoče nedavna reagovanja Ipsosa i Ninamedie na neke prigovore na njihova istraživanja. 

1. 

Izbori postoje zato da bi većina glasačkog naroda odlučila ili kobajagi odlučila ko će da bude vlast. Da li narod tu odluku donosi svojevoljno svojom glavom, ili je od drugih nagovoren da glasa tako kako glasa, ili je od moćnika nateran da glasa kako oni kažu, pa gotovo je svejedno. To vajni eksperti zovu demokratijom. Pritom dodaju da je ta demokratija prava na „zapadu“, a lažna ona na „istoku“. 

Ishod izbora ne zavisi od naroda, pa ni od birača. Ishod izbora bi zavisio od birača kada bi oni glasali po svojoj volji i pameti, onako kako misle da treba da glasaju. Nesumnjivo da barem polovina glasačkog naroda tako i čini. No, ona druga polovina lažno glasa. Jedni zbog toga što su poverovali da će im zaista zaposliti ćerku ili sina, drugi zbog toga što su naseli na obećanje o izgradnji kanalizacije, treći neće da se zameraju moćnicima, četvrti su dobili pet litara zejtina, peti su se uplašili da ne izgube posao, šesti su podlegli nagovoru sa televizije, sedme je ubedio direktor firme u kojoj rade, a nekim biračima je prstom pokazano koji broj da zaokruže… U ovoj polovini biračkog naroda su i oni koji žive daleko od „svog“ biračkog mesta, pa ih košta para i vremena da dođu u rodni kraj da glasaju (kao da se drukčije ne može glasati). 

2. 

Biramo partije, a ne poslanike i odbornike. Aprilski izbori ’22. su još jednom pokazali nepobitnu i banalnu istinu: glasački narod ne bira ljude u koje ima poverenja za poslanike u Skupštini Srbije i odbornike u gradskim i opštinskim skupštinama. Poslanike i odbornike biraju političke partije. Naš izborni sistem je „delegatski“, „dvokružni“. Narod bira političke partije onoliko koliko može uz najmanju štetu po sebe i po svoje vrednosti i interese. Doduše, da cinično dodam, i političke partije biraju narod koji im odgovara tokom međuizbornog doba i tokom predizborne kampanje. Svaka partija, u nastojanju da pridobije glasove, bira narod kojem se obraća i sa kojim uspostavlja uspešnu ili neuspešnu komunikaciju. Oficijelni broj glasova koje partije osvajaju na izborima je rezultanta izbora koje su obavile same partije i izbora koje obavlja sam glasački narod. 

No, sa zatvaranjem biračkih kutija počinje proces rekonstrukcije izborne volje biračkog naroda. I da se ne lažemo, nema laži - nema prevare, birači su partijama dali pravo da sa njihovim glasovima rade šta hoće. Birači ne mogu partijama ama baš ništa, sve do sledećih izbora. 

Da vidimo onda kako se birači ponašaju na sledećim izborima prema partiji za koju su glasali na prethodnim izborima. Istraživanje Demostata iz marta ove godine pokazuje da trećina ispitanika (34%) tvrdi da partija za koju su glasali na prethodnim izborima nije ispunila biračka očekivanja; takođe, trećina ispitanika (35%) izjavljuje da je partija za koju su prošli put glasali delimično ispunila očekivanja, a delimično nije ispunila. A, tu je, opet, nepuna trećina ispitanika (31%) koji tvrde da je partija za koju su glasali potpuno ispunila njihova očekivanja.  

3

U slavu političke nedoslednosti. Ništa novo ne donosi konstantacija da mnogi ljudi jedno misle, drugo govore, a treće rade. Odavno se zna za razlike između mišljenja, javnog govora i konkretnog delovanja. Mnogi to razumeju, mnogi to i opravdavaju. Argument za razumevanje i za pravdanje nalazi se u moguće lošim posledicama koje donosi doslednost između mišljenja i delanja, ali bogme i u nemoći pojedinca da realizuje ono što misli da bi bilo valjano kada bi bilo ostvareno. Postoji, međutim, jedno polje ljudskog delanja u kojem je nedoslednost mišljenja, govora i delanja stvar namere i nekog posebnog plana. To je polje politike. Verujem da je ova, za politiku karakteristična, nedoslednost jedan od važnijih razloga distanciranja mnogih od politike i gađenja prema svemu što se označava pojmom političkog. Vreme oko izbora i sami izbori su tipičan primer temeljne nedoslednosti gotovo svih aktera predizbornih i izbornih radnji. Ne samo onih koji nastoje da budu izabrani, već i onih koji bi hteli da biraju. 

Izbori su bogomdani za studiju slučaja političke nedoslednosti. Ovde ćemo samo malo skrenuti pažnju na iznuđenu nedoslednost birača. Reč je o nedoslednosti između mišljenja o vlasti i glasanja za vlast ili za njenu promenu. 

4. 

Nedoslednost koja se svesno prihvata. U nedavnom martovskom istraživanju Demostata našli smo da trećina ispitanika (34% misli da partija ili koalicija za koju s glasali na prethodnom parlamentarnim izborima nije ispunila ono što je obećala. Od tri takva ispitanika, dvoje neće glasati ponovo za tu stranku koja nje ispunila obećanja, ali će jedan i pored neispunjenih obećanja glasati za nju. 

Druga trećina ispitanika (35%) u pomenutom istraživanju misli da je stranka/koalicija za koju su ranije glasali delom ispunila, a delom nije ispunila predizborna obećanja. Od tri ovakva ispitanika dvoje će ponovo glasati za istu stranku, a jedan neće za nju glasati. 

Ukupno uzev, polovina ispitanika koji su primetili punu ili delimično izneveveravanje predizbornih obećanja „svoje stranke“ ponovo će glasati za nju, a polovina neće. 

Svedoci smo jednog specifičnog fenomena – kažnjavanje političke doslednosti. U nedavnom martovskom istraživanju Demostata našli smo da svaki treći ili četvrti ispitanik (29%) smatra da je jedan od tri najvažnija razloga izborne apstinencije upravo to što se „Mnogi ljudi (…) plaše da glasaju za one koje hoće jer ih neki ucenjuju i prete im“. Znači da više od četvrtine ispitanika misli da se ljudi plaše od posledica političkog ponašanja koje je dosledno njihovom političkom mišljenju, odnosno od negativnih posledica političke doslednosti. 

Od svih ispitanika koji su rekli da su članovi neke stranke, 48 posto izjavljuje da je stranka ispunila njihova očekivanja u prethodne dve godine, 40 posto kaže da je delimično ispunila, a 12 posto da nije ispunila. Bolji rezultat od ovog opšteg proseka ima SNS, što zaključujemo na osnovu sledeće indicije. Od svih ispitanika koji su na parlamentarnim izborima 2020. godine glasali za SNS 56 posto tvrdi da je SNS ispunio njihova očekivanja, 35 posto kaže da je delimično ispunio, a 9 posto tvrdi da stranka  nije ispunila njihova očekivanja. Ipak, samo 6 posto glasača iz 2020. godine izjavljuje uoči izbora 3. aprila da neće ponovo glasati za SNS. 

5. 

Legalnost i legitimitet aprilskih izbora ’22. Hteli to da priznamo ili ne, rezultat izbora je realan izraz odnosa snaga partija koje su osvojile vlast i partija koje nisu u tome uspele. Pobedili su jači, moćniji; oni koji su imali kapacitete koji su omogućavali da se ,,namakne“ veći broj glasova. Pritom, nisu bitni za navedenu ocenu (koja jeste pleonazam, ali korisni pleonazam), legalnost i legitimnost korišćenih sredstava za obezbeđivanje izborne većine. 

Da li su bila legalna primenjena sredstva i procedure tokom predizborja i na sam dan izbora? Nema sumnje da je bilo nelegalnih radnji. No, postojala je mogućnost evidencije takvih radnji i osporavanja njihovih posledica. Ali, realizaicja te procedure opet zavisi od snage i volje onih koji imaju moć da evidentiraju nelegalnost i onih koji mogu da nelegalne radnje proglase legalnim. 

Da li su bila legitimna sredstva i procedure ,,namicanja“ broja svojih birača pre izbora i na samim izborima. Nisu. Nebitno je što možda većina naroda misli da su izbori nelegitimni, izabrana vlast ima silu koja može da proglasi i legalnost i legitimnost. Bilo kakvi da su bili izbori, izabrane partije, njihove institucije i njihova država proglasiće izbore poštenim, slobodnim i demokratskim. U sledećoj fazi radi se na propagandi oficijelno prihvaćene lažne legalnosti i legitimnosti, kao jedine istine o izborima. Do sada se u tom naumu uglavnom uspevalo.

Da li se može osporiti? Može, ako narod ima moć da ospori oficijelni rezultat obavljenih izbora. Odmah se, međutim, postavlja pitanje postojanja organizovane moći koja može da pokrene narodnu moć. Dakle, u pitanju su dispozicije postojećih (i eventualno novih) partija, udruženja, organizacija civilnog društva. Ove potencijalne subjekte narodne moći pominjem jer je iluzija da do buđenja naroda može doći spontano. (Drugo je pitanje da li se i koliko se legalnim putem mogu osporiti nelegalne ili nelegitimne radnje izbornih aktera.)

Kako god obrnete, rezultat izbora u Srbiji zavisi od količine moći i volje izbornih aktera, odnosno spremnosti da se ta moć upotrebi ili zloupotrebi. (Svestan sam, da ponovim, da je navedena tvrdnja pleonazam, ali korisni pleonazam koji izbornu i političku praksu i moral izbornih aktera čini belodanim.)

6. 

Desnilo u Srbiji počinje s kraja osamdesetih godina prošlog veka, zenit ima u devedesetim godinama, a i danas je dominantna politička orijentacija. Desnilo u Srbiji obeležava devet od deset političkih partija u Srbiji. Neke su manje, a neke mnogo više prepoznatljive po tome. Natruhe desnila nalazimo i među partijama levo od centra. Međuodnos levo – desno je takav da centra faktički i nema. Preteže na desno i veoma retko na levo. No, ove ocene su netačne ukoliko neoliberalni predatorski kapitalizam shvatimo kao izmišljotinu levice ili eventualno političkog centra (ma šta to značilo). Koja bi to bila levica koja podržava, promoviše i faktički zastupa pomenuti državno-privredni sistem? – Možda je Moramo izuzetak. Možda više pažnje treba posvetiti novini na partijskom polju: Zeleno-leva koalicija „Moramo“ (videti o ovome, Mario Reljanović, Levica na izborima, Peščanik.net, 22.3.2022.). 

7. 

Partije su liderske, lideri su egomanijaci. Većina poltičkih partija u Srbiji su liderske partije. Taj tip partija odgovara podaničkoj kulturi ovdašnjih naroda. Uprošćeno i vulgarno moglo bi se zaključiti da je krpa našla zakrpu. No, problem je u tome što su ti lideri uglavnom egomanijaci koji ne propuštaju nijednu priliku da pokažu svoje egomanijaštvo. Upravo ovo postizborno stanje još jednom belodano pokazuje pravi lik političkih partija i karakter njihovih lidera. Nema toga oko čega oni ne mogu da se zavade i jedni druge popljuju. Kada bi im spas iz duboke vode podrazumevao da jedni drugima pruže ruke, podavili bi se!

Kako nas uči Vukajlija: ,,Egomanijak je onaj koji „obožava sam sebe, rob svoje ličnosti. Iako vrlo iritantan po okolinu, njega to ne dotiče, njemu je dobro. Carski skreće priču na sebe ukoliko je konverzacija otišla u daun, čisto onako, da ima o čemu da se priča. Za razliku od sebičnog egoiste ima razumevanja za tvoje probleme, ali usputno i površno, njega to ne zanima, ne želi da se opterećuje. Operisan je od brige za tuđe probleme i druge uopšte.“

Nema razloga za ublažavanja ove ocene. Sami lideri i liderčići ne daju razloga za tako nešto. Znači nisu oni samo egoisti ili egocentrici, već upravo egomanijaci. Pritom, ne mislim da je reč o psihičkom poremećaju ličnosti, već o političkom poremećaju proisteklom iz nemoći da se nađe izlaz iz sopstvene političke beznačajnosti jer im to ne omogućavaju ambicije udružene sa niskim političkim predispozicijama. 

Generalno, politički pluralizam u postsocijalističkoj Srbiji,onoliko koliko ga zaista ima, mogao bi da ponese ime ja-pa-ja-ja pluralizam. Ovaj prividni politički pluralizam obeležavaju lideri-egomanijaci okruženi licemerima i poltronima; a tu je i manji ili veći broj navijača i zaljubljenika u lik i delo vožda. Upravo je ovakva slika partija u očima antipartijski i antipolitički nastrojenih građana. Sudeći prema obimu autentičnog političkog i partijskog aktivizma navedeni obrisi političke i partijske scene Srbije karakterišu znatan broj građana. 

8. 

Činioci uticaja na izborni rezultat aprilskih izbora ’22. Brojni su činioci koji su uticali na ishod izbora i do onakvog ishoda koji mnogi izborni akteri ne prihvataju. Izborni rezultat aprilskih izbora je proizvod (1) slabosti dve opozicije: opozicije koja ostaje opozicija i opozicije koja ne zna da li je na svojoj strani ili na strani izbornog pobednika (2) narodne percepcije „rupa“ (sukobi vazala oko deobe milosti seniora), u naizgled monolitnoj zgradi pobedničke partije; (3) uspešnosti funkcionisanja vazalnog ustrojstva dominantne partije; (4) transfera imidža bivšeg i budućeg Vožda Srbije na partiju svojih vazala; (5) volje i spremnosti da se u pripremi izbornih radnji koriste nelegalna i nelegitimna sredstva poput ucena, zastrašivanja i podmićivanja; (6) orijentacije opozicionih partija na relativno sitne izborne krađe na sam dan izbora čija je funkcija skretanje pažnje sa glavnih oblika patvorenja autentične izborne volje građana…  

Odnos političara, kampanjera, analitičara, pa i istraživača prema javnom mnenju kreće se između precenjivanja i podcenjivanja. A nije dobro ni jedno ni drugo. Najgore je ono podcenjivanje po kojem se javnim (predizbornim) mnenjem može beskrajno manipulisati ako ima dovoljno para i ako su mediji dostupni. Kažu: „Sve se može ako para ima!“. S druge strane, nalazimo one koji beskrajno veruju u postojanje brojnih „racionalnih glasača“ koji znaju šta hoće i ko može da ostvari ono što oni hoće. 

Moje iskustvo, kada je reč o glasačkom narodu, ukazuje na postojanje četiri osnovna tipa odnosa prema izborima: (1) narod nezainteresovan za politiku i izbore – ta tema jednostavno ne postoji u njihovom pogledu na svet i neposredno okruženje; (2) politički motivisani izborni apstinenti; (3) birači podložni uticajima onih izbornih aktera koji imaju kapaciteta za zastrašivanje, ucene i podmićivanje; (4) emocionalni glasači (zaljubljeni u vođu ili partiju, navijači i sl.), i (5) racionalni birači. Uostalom treba ponovo isčitati ono što je Volter Lipman pisao o građanima insajderima i autsajderima. 

Renata Salecl, poznata slovenska filozofkinja, u intervjuu Srećku Puligu, između ostalog, kaže „da postoji puno ljudi koji su apatični spram društvenih zbivanja. Kad je toliko bombardiran negativnim informacijama, jedini način za pojedinca da nekako preživi je da tokom dana zatvara oči, da sve manje gleda vijesti, da nije pod pritiskom društvenih medija.“ (izvor: https://www.portalnovosti.com/renata-salecl-pandemija-je-povecala-autoritarne-tendencije-u-brojnim-drustvima - 3.4.2022). 

Koliko još izbora i drugih političkih fenomena treba da se zdese i da prođu, da bi teoretičari politike i društva shvatili da postoje ljudi nezainteresovani za politiku i ishode svakojakih političkih i društvenih sukoba ili sučeljavanja političkih konkurenata…

Apstinencija je samo kod nekih ljudi stvar izbora, kod drugih je iznuđena, a prolazi mimo  trećih, nevidljiva kao što prolazi nevidjivo i izborna participacija, pa i politika u celini.

Smatram da je konfuzija prirodno stanje znatnog dela javnog mnenja. Uostalom, konfuzija je tek malo manja u partijskim programima koji bi u principu trebalo da održavaju doslednost i da ne sadrže međusobno oprečna opredeljenja i stavove. 

Zadivljeni „velikom“ izlaznošču na izborima 3. aprila mnogi istraživači, komentatori i tzv. analitičari obavljaju posao pacifikacije apstinencije i njene normalizacije. Takođe, pomenuti „eksperti“ obavljaju i aboliciju svih onih koji dok su na vlasti ne čine ništa na obrazovanju i vaspitanju naroda za demokratiju i participaciju u društvenom i političkom životu

U istraživanjioma Demostata utvrđena je nadpolovična dominacija nekonzistentnog i konfuznog mnenja u odnosu na profilisano i pretežno konzistentno javno mnenje. Istraživačko snalaženje u lavirintima takvog mnenja i takve političke kulture, traži od istraživača više znanja i više kreativnosti uz dosledno poštovanje profesionalne etike. [Ili kako reče jedan stariji kolega: „Od istraživača se danas kao i uvek traži da budu dobri i pošteni majstori svog posla“]. 

Ovde treba pomenuti mišljenje Voltera Lipmana i njegovo kapitalno delo Public Opinion (iz 1922, pre tačno 100 godina), kao i njegovo isticanje nestabilnosti javnog mnenja. Lipman naime tvrdi da se moderna demokratija suočava sa problemima jer se građani ponašaju na osnovu svoje predstave o svetu (pseudookolina), a te predstave nisu nužno u skladu sa realnim svetom. Budući da je javno mnijenje sačinjeno od ponašanja skupine pojedinaca, ono se nužno zasniva na njihovim pseudookolinama. Lipmanovu tezu da novinska verzija istine predstavlja osobenu verziju stvarnosti, treba aplicirati na rad istraživača i njihove „istine“. Rasprava koju su vodili Lipman i Džon Djui o demokratiji, javnosti, vaspitanju za demokratiju, aktuelna je i dan-danas.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Analize
Koliko je Nemačka zavisna od ruskog gasa i šta je čeka u predstojećem periodu?
Koliko je Nemačka zavisna od ruskog gasa i šta je čeka u predstojećem periodu?

Rusija, Norveška i Alžir se prvenstveno oslanjaju na gasovode za transpo...

Nova vlada
Nova vlada

Pet meseci nakon opštih izbora, Srbija će konačno dobiti novu vladu, ...

Beda dnevnog političkog pragmatizma
Beda dnevnog političkog pragmatizma

Nešto duže od dva veka istorije moderne Srbije, ova baš i ne zna ...

Kako je rat u Ukrajini izbacio Bugarsku iz ruske orbite
Kako je rat u Ukrajini izbacio Bugarsku iz ruske orbite

Bugarska vlada je krajem juna objavila da će proterati 70 ruskih diplomata iz S...

Gde nas je dovela dupla igra vlasti sa evropskim integracijama
Gde nas je dovela dupla igra vlasti sa evropskim integracijama

Iluzorno je očekivati da vlast u ovom trenutku povede proevropsku kampanju ka...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti