Ako smo hteli da verujemo da postoje, posle ispovedanja Dragana Šutanovca i Saše Jankovića o aprilskim protestima, ti izgledi su postali samo teorijski. Ne zbog svađe koja ide na živce opozicionim biračima, nego zbog ogoljavanja činjenice da igre moći u establišmentu nisu isto što i politika.

Rezultat te igre je očigledan – Demokratska stranka ustvari više ne postoji. Šutanovac ima ime i ono što zove infrastrukturom, odnosno ljude da popuni kandidatsku listu i potpiše za njenu predaju, i misli da to nije malo. Janković nastoji da preuzme profil DS vezan za suprostavljanje represivnoj vlasti. Ali, ono čime on boji proteste, akcije i tribine nije autentični “DS protiv Miloševića”, već mnogo više DS iz postdosovske faze. To je DS kome su jako važni “aspekti bezbednosti” - omiljena kovanica Borisa Tadića, odnosno pritajena borba obaveštajnih struktura, koja se narodu prikazuje kao borba dobra i zla.

Dragan Đilas, kao i Aleksandar Šapić, baštine menadžerski DS – gde je vođenje politike isto što i upravljanje kompanijom – bitni su rezultati i organizaciona sposobnost. Vuk Jeremić se vezuje za prodor u geopolitiku uz patriotski otklon. Ali, sve su to senke, nečeg što više ne postoji i sada je izvesno, mogu dati eventualno nekoliko odborničkih grupa u parlamentu Beograda koje će žestoko budućem Vučićevom gradonačelniku da nude dopune dnevnog reda. Zašto samo to?

U najkritičnijem momentu Vučićeve vladavine senke DS su pokazale odsustvo političkog, gotovo komičnih razmera. Kako drugačije razumeti Jankovića, koji na privatnoj večeri dolazi na ideju da bi ljudi koji protestuju na ulici mogli da imaju politički cilj – a to je da njega ponude Vučiću za premijera? Ili, Šutanovca, koji to sada, sedam meseci kasnije prepričava kao trenutak u kome se zabrinuo za Jankovićev osećaj za stvarnost. E, upravo zato birači i pristalice Demokratske stranke treba da je prebrinu i prežale, bez obzira koliko im je lično stalo. Jer, nijedan od pobrojanih baštinika DS ili nije shvatio ili se pravio da nije, ono što je sigurno odmah razumeo Goran Vesić, a bez sumnje i Aleksandar Vučić. A to je da su oni imali trenutak, odnosno talas koji je mogao da ih politički digne i da su, šta god da su pričali po večerama, štabovima i kafićima, odlučili da stoje po strani.

Vesić zna, a nije jedini, kako je to izgledalo dok establišment još nije progutao politiku, u jesen 1996. Nisu se ljudi odmah stvorili na ulicama. Noć u izbornom štabu SPO kada je koalicija Zajedno izgubila savezne izbore, izgledala je kao parastos, sve do trenutka dok nisu počeli da stižu rezultati lokalnih izbora. Vuk Drašković, Vesna Pešić i Zoran Đinđić nisu imali više od pedesetak pristalica sa sobom, ni kad su izašli da proslave na Trgu Republike, ni sutradan kada su išli u Gradsku izbornu komisiju. Ali, treće veče kada im je došlo par hiljada ljudi ispred DS na Terazijama, i kada su govorili kroz otvoren prozor pazeći da se ne strmoglave, ukačili su momenat – ljudi su stajali na kiši i zviždali pet minuta na pomen imena Miloševića.

Sličan trenutak dogodio se i ovog aprila - prvi put su ljudi izašli na ulicu protiv Vučića i šetali. I šta su uradili naslednici DS? Pustili su da se stvar odvija, valjda misleći da je dovoljno što su poslali par svojih omladinaca, da ih izveštavaju o kretanju demonstranata. To što je tu neko organizaciono jezgro imalo svoje ideje, te da zahtevi budu bolji uslovi rada za zdravstvene radnike, te da REM uradi ovo ili ono, nije bilo nikakvo opravdanje da se politički momenat propusti. Ako to jezgro nije htelo da ima ništa sa opozicijom, opozicija je morala da ima nešto sa njima. Jer, nema protesta bez glavnog političkog zahteva, a u ovom slučaju to je mogao biti samo jedan – da se ponove predsednički izbori. I sa tim zahtevom Janković, Šutanovac i Jeremić trebalo je da organizuju svoje mitinge. Pa neko kod Skupštine, neko na Trgu - kao pre 21 godinu, studenti u Kolarčevoj, a koalicija Zajedno u “medijskoj šetnji”.

Posebno je pitanje, otkud ideje Zoranu Živkoviću, koji je sve ovo morao da zna, potpuno suprotne svrsi – da se protestanti uvode u parlament. Jer, em nisu bili parlamentarni izbori, em šta bi oni tamo radili i dokazivali. Čini se, da je čak i Vučić koji je, nakon cele priče, uspeo da izađe ojačanog legitimiteta, očekivao da se DS vrati sebi. Samo što nije imao ko da se vrati. I kada se u politici propusti takav momenat, ne treba se zavaravati, ne pojavljuje tek tako zato što ga neko poželi. Ako se senkama DS čini da ga sada mogu izazvati nekom pričom na beogradskim izborima, videće da su se preračunali.