Milanović je, nakon što je u leto 2015. blokirao na nekoliko dana kamionski saobraćaj iz Srbije, izgubio izbore 2016. I tada je bilo očito da je blokadu povukao usled ličnog zahteva nemačke kancelarke Angele Merkel. Milanović sada najavljuje povratak – da će se možda kandidovati na predstojećim predsedničkim izborima u Hrvatskoj. I za Haradinaja u ovom trenutku nije sigurno da li odlazi da bi se možda vratio, kao što je to učinio pre 15 godina, kada je premijer bio samo na sto dana, i kada je mandat prekinuo radi haškog suđenja.

U odnosu na Milanovića, Haradinaj se u carinskom ratu pokazao kao neuporedivo tvrđi orah. Haradinajeva vlada punih osam meseci drži drakonske takse na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine bez deklaracije Republike Kosovo. I on se, na veliko iznenađenje javnosti, sa premijerske pozicije povlači formalno neporažen po tom pitanju. Naprasna i neopoziva ostavka zvanično je data zbog saslušanja pred Specijalnim sudom u Hagu, gde je Haradinaj osumjičen za ratne zločine. Uzgred, mediji su do koliko uoči te ostavke, pisali da je osumnjičeni njegov brat Daut, koga je nakratko, nekoliko dana pre ostavke, zadržala policija u Beču.

Ipak, iako je Haradinaj, podnoseći ostavku, najavio da takse ostaju na snazi, jasno je da on bio najtvrđi zagovornik te mere. To znači, da će posle njegovog odlaska u Hag, biti samo pitanje vremena i za javnost u Prištini, prihvatljivog načina, da one budu povučene. Time bi trebalo da se otkoče pregovori Beograda i Prištine i ponovo otvore horizonti za rešenje koje bi se prikazalo kao trajni istorijski dogovor Srba i Albanaca na Balkanu.

^{Foto: BETA}

Najzanimljivije u vezi obnavljanja tih pregovora moglo bi biti odmeravanje uticaja Francuske i Nemačke. Jer, tvrdilo se da Haradinajeva čvrstina po pitanju taksi ima potporu u Berlinu, što je suprotno u odnosu na Milanovićev slučaj. Uzimalo se da kancelarka Angela Merkel nipošto ne želi neko rešenje koje bi uključivalo promenu postojeće administrativne linije, odnosno granice između Srbije i Kosova, zbog mogućih rizika. U prilog nemačke potpore išao je i otvoreno nepristojan i netrpeljiv stav Haradinaja prema posrednici u pregovorima Federiki Mogerini. Jer, Mogerini, kako je sama izjavljivala, nije imala ništa protiv rešenja koje uključuje i teritorijalno pomeranje, ukoliko se strane dogovore. Rešenja, dakle, koje bi mogli da sprovedu dva predsednika Aleksandar Vučić i Hašim Tači, ali zašta je neophodna jaka međunarodna garancija, kako se situacija ne bi otela kontroli.

U ovom času izgleda da je za tu međunarodnu garanciju pridobijen Pariz. Ne može se zaista izbeći činjenica da se Haradinajevo političko povlačenje dogodilo tri dana posle posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.

O uticaju te posete može se spekulisati, ali ne može se prenebregnuti uloga Francuske u tome što je Haradinaj uopšte izabran za premijera. Podsetimo, Haradinajeva vlada je skopljena tokom leta 2017. teškim koalicionim dogovorima, i najzad podrškom Srpske liste. Početkom te godine međutim, Haradinaj je ostao više meseci u francuskom zatvoru Kolmar, po srpskoj poternici za ratne zločine, a francuski sud je odlučivao o njegovom izručivanju Srbiji. To je bio politički zamah koji je u trci za premijera u Prištini, Haradinaj umeo da iskoristi.

^{Foto: BETA}

Sad, da li će se ponoviti situacija sa Milanovićevim carinskim ratom, da li će povlačenje Haradinaja biti uvod, kako u obnovu pregovora Beograda i Prištine, tako i u to da Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka dobiju izbore 2020. kao što su dobili 2016?

Vučiću je za nespornu pobedu na tim izborima neophodan nastavak pregovora. On je, verovatno sa punom svešću, upravo u fazi ponavljanja greške Slobodana Miloševića i Borisa Tadića. A to je stavljanje predsedničke funkcije u zalog dobijanja legitimiteta za svoju partiju na parlamentarnom nivu i na nivou svake opštine u Srbiji. Nisu ni Milošević 2000. a ni Tadić 2012. možda imali drugačije političko rešenje. Obojica su podsetimo, skratili sebi mandat, kako bi i formalno vodili predsedničke kampanje ne bi li pogurali pobedu svojih stranaka. U Miloševićevom slučaju na tadašnjem saveznom i lokalnom nivou, u Tadićevom na parlamentarom i takođe, lokalnom.

Vučić sada ne skraćuje svoj mandat, ali svejedno postavlja sebe kao glavnog i jedinog nosioca kampanje. Neki bi napisali da je reč o nepisanim pravilima novih autokratija, ali zato ništa manje delotvornim. Uzgred, po tim pravilima, nema govora da autokratski lider ne preda vlast u slučaju da ne uspe ubediljivo da pobedi na izborima, predaja je izvesna.

Dakle, izbori 2020. se ne postavljaju kao nadmetanje za poslanička i odbornička mesta - od zimskih demonstracija ti se izbori nadziru kao izjašnjavanje za i protiv Vučića. Izjašnjavanje koje se širi i na moguće ulične demonstracije, ne samo na glasačka mesta. Ako na tim izborima SNS pokaže značajan pad ili ako opozicija bojkotom izazove izbornu krizu, vanredni predsednički izbori ukazivaće se kao jedino rešenje. I zato je Vučiću potreban jak naboj, kakav mu može pružiti samo Kosovo, kako bi održao rejting, i kako bi “izvukao” nazad svoju predsedničku funkciju “datu” u zalog građanima, da opet glasaju naprednjake.

Možda ga je tu Makron kao političar političara i dobro razumeo, i pronašao zajednički interes potkovan ekonomskim dogovorima. Jer, i Makronu su demonstranti mesecima bili na ulicama, i njemu je potrebno da pokaže vođstvo na spoljnom planu i da u svojoj evropskoj politici klizi ivicom oštrice. To znači slično kao Vučić u Srbiji između proruskih glasača i prozapadne javnosti, da manevriše između Žutih prsluka i popravljanja Evropske unije.