Krajem prošle jeseni izgledalo je da da počinje trend uspona opozicijskih partija i opozicijskog građanstva. To se naročito videlo u stvaranju političkog (izbornog) saveza relevantnih opozicijskih partija i u političkom skladu tih partija i delom spontanog a delom organizovanog građanskog otpora (pre svega građanski protesti i ProGlas).

Izbori 17. decembra 2024. godine su pokazali, barem na beogradskim izborima, da je na delu početak trenda uspona opozicije. Između 17 decembra prošle i 2. juna ove godine došlo je do tri katastrofalna politička koraka, ili nežnije rečeno, do tri pogrešne procene aktera opozicionog tabora: bezuslovni zahtevi za promenu izbornih uslova, očekivanje „pomoći“ od „Evrope“ za promenu izbornih uslova putem pritiska na Vučića i odluka jednog broja partija opozicije o bojkotu izbora. Uz podelu opozicijskih partija na liniji izaći ili ne izaći na izbore, dobili smo i podelu na istoj liniji deobe (izbori ili bojkot) i među delom intelektualne elite koja je politički angažovana (barem u ovom trenutku) i koja se može smatrati značajnim delom kreatora javnog mnenja (kad ono, „beli listići“, opet!). Ovaj aneks partijskim podelama unutar opozicije samo je pojačao konfuziju unutar predizbornog mnenja naklonjenog ideji o izbornoj smeni vlasti.

Slobodne i demokratske izbore niko nikome i nikad nije poklonio. Za njih se mora izboriti a potom čuvati i očuvati stalnim aktivitetom. I opet da se zapitamo, da li do radikalne promene može doći nasilnim putem ili putem koji isključuje nasilje sa bilo koje strane. Da li se može mirnim putem i u ovakvim uslovima kakvi su sada, izboriti za bolje izborne uslove i šire, za slobodne i demokratske izbore? Mislim da može.

Ima smisla obraćanje „Evropi“ ili upoznavanje „Evrope“ sa ovdašnjim izbornim uslovima koji onemogućavaju slobodne i demokratske izbore,. Međutim, po svemu sudeći očekivalo se više od običnog upoznavanja, očekivalo sa da „Evropa“ nekako natera Vučića na promenu izbornih uslova. Pitanje je pak šta je to šta može Vučića da natera da promeni izborne uslove ako ga ta promena vodi u poraz na prvim sledećim izborima. Ne bi li to ličilo na „političko samoubistvo“. Inače, treba biti veliki optimista pa poverovati da bi dotični  popustio čak i pod pretnjom iskrcavanjem evropske rečne mornarice u „Beograd na vodi“.

Banalna je istina da je organizovanje uspešnog bojkota znatno teže od organizovanje uspešne izborne kampanje. Očito je pak da partije iz opozicionog tabora već duže od decenije nisu u stanju (nemaju kapacitete) ni da organizuju kvalitetnu izbornu kampanju, a kamoli uspešan bojkot. Pokazalo se to do sada, u vreme novog višepartizma, barem tri puta.

Uostalom, pre će se dogoditi urušavanje naprednjačkog kartela nego što se u ovom vremenu uz ovako razmrvljenu opoziciju, može dogoditi (uspešno organizovati) bojkot izbora koji će dati opoziciono poželjne uslove izbora.

Rezultati opozicijskih partija na proteklim gradskim i opštinskim izborima nisu toliko loši koliko može da bude loše ono što se može desiti organizovanoj opoziciji u postizbornom periodu. – Zbog toga treba zanemariti onu narodnu istinu „Posle bitke svi su generali“ i famu o „naknadnu pameti“ i analizirati ono što se desilo i dogovarati se o onome što treba da se desi. - Posle izborne bitke 17- decembra, očito svi generali opozicije nisu bili pametni, da li će posle izborne bitke 2. juna biti pametniji, videćemo. Pesimisti sumnjaju, optimisti se nadaju!

Vučićeva kartel-partija je interesno organizovana a to gotovo automatski podrazumeva pragmatsku politiku u kojoj je vrednosna dimenzija prisutna samo kao podrška i opravdanje koristoljublja i vlastoljublja. 

Centripetalna sila Vučićeve partije privlači sve one koji traže lakše i brže puteve napredovanja u hijerarhiji bogatstva i moći – po svaku cenu i bez obzira na legalnost i legitimnost tog puta. Sa tako privučenim ljudima (i uključenim u partiju), Naprednjaci mogu da rade gotovo šta god hoće. 

Politička i društvena moć Vučićeve kartel-partije trajaće onoliko dugo koliko ovaj kartel svojim aktivistima i svojoj izbornoj publici omogućava korist i/ili dok traje uverenje da je ta opcija korisnija od svih drugih. Još dva činioca pridonose trajanju naprednjačke politike. Jedan činilac odnosi se na konkurentsku borbu partijskih kadrova (međusobni sukobi, kao i borba između onih u hijerarhiji i aspiranata na te položaje); drugi činilac se odnosi na širenje očivida političke korupcije od lokala do vrha, i raznovrsnih formi izborne patologije. Naravno, nije dovoljno da se ovo vidi, već i da postoji svest o tim nepoštenim i svekoliko štetnim radnjama. Kada se ovo zdesi, počinju i već su u začetku, centrifugalni trendovi. 

Političke partije koje su u opoziciji, odnosno one koje nisu u aktualnoj vlasti, uključiv i one koje čekaju priliku da dođu do komadića vlasti, a možda i one koje se mogu nazvati „partije-spavači“ ili „partije-krtice“ – manjim su delom utemeljene na interesu i svakojakom koristoljublju, a u većem delu to su partije koje su u prvom planu ideološki formatirane, dok je interesna dimenzija u drugom planu, ali nije beznačajna. No u opozicionom taboru ima i partija čija je politika svojevrstan mešung ideologije i interesa.  Ukupno uzev, među relevantnim partijama u taboru opozicije nalazimo partije koje su ideološki formatirane i partije koje formatira mešung ideologije i interesa. Upravo su ideologija i vrednosno usmerena politika glavni motivatori za partijske i izborne pristalice.
 

Ideološke razlike između relevantnih partija iz opozicionog tabora, bilo da je reč o onima kod kojih je ideologija dominantna, bilo da je reč o onima kod kojih se ideologija javlja u paru sa interesnom orijentacijom - predstavljaju glavnu prepreku političkom zbližavanju ovih partija. Ideja o političkom zbližavanju unutar ove grupe partija javlja se u nekoliko formata: integracija (ujedinjenje), predizborna i postizborna koalicija, politički savez, dogovor o nenapadanju. Ujedinjenje opozicije (kao deo srpskog sna o srpskom jedinstvu) je „nemoguća misija“, sve ostalo je moguće a malo verovatno na duge staze. Uostalom, interesi i interesni pragmatizam su realna podloga političkog zbližavanja, dok je ideologija najčešći razlog za diferencijaciju i razdor. Kada se tome doda egoizam i prepotencija većine lidera opozicije, onda i tako benigni formati političkog zbližavanja kao što su politički savez i dogovor o nenapadanju postaju malo verovatni a ako se i zdese, kratkotrajni su. U ovakvom kontekstu, i kad se nađe zajednički interes („zajednički imenitelj“) kao što je izborna smena vlasti („obaranje Vučića“), ideološko pitanje „A šta posle smene vlasti“, združeno sa liderskim sukobima oko podele postizbornog plena (iako je zec još u šumi) – postaje tačka neizbežnog razdora.

Narod Srbije je jedina žrtva rasapa partijskog sistema. Na tom narodu, ovako ili onako, „rade“ i partije na vlasti i partije koje nisu na vlasti, uključiv i one koje nisu na vlasti a koje čekaju da na bilo koji način uskoče u vlast. Ovaj birački narod (punoletni državljani), na najopštijem planu, deli se na jednoj strani na partijske i izborne aktiviste i izborne pristalice neke od partija koje učestvuju na izborima; i na drugoj strani, na izbornu publiku (iliti gledaoce). Približno polovina naroda je koliko-toliko izborno aktivna, druga polovina naroda (publika) je izborno pasivna, i to je činjenica koja se tokom dva-tri meseca izborne kampanje ne može značajnije izmeniti i tu nema nikakve vađevina na „rajinski mentalitet“ birača. Narod takav kakav je, ako hoće promenu vlasti mora brojem glasova da nadoknadi onaj zbir glasova koji naprednjački kartel obezbedi od svojih pristalica i ono što se „ubaci u kutiju“ izbornim manipulacijama. Uostalom, ako narod ne uspe da obezbedi tih deset posto glasova više bez obzira na sve mahinacije, onda taj narod „zaslužuje“ da ima opoziciju kakvu ima i vlast kakvu ima.

Politička događanja i politička propaganda, u poslednjih nekoliko meseci, doneli su prilične promena u karakteru ove dve grupe birača. U prvom redu treba istaći (1) porast političke i izborne konfuzije, (2) rast nepoverenja u politiku i političare, (3) opadanje obima političkog aktiviteta i opadanje obima izborne participacije, (4) jačanje trendova apolitičnosti i antipartizma, (5) širenje fame o jedinstvu opozicije kao uslovu svih uslova i velikom vođi opozicije koji jaše na čelu kolone…

Političke manipulacije a naročito one tokom predizbornih kampanja, u prvom redu su usmerene na izbornu publiku sa nastojanjem da se barem neki među njima prevedu u grupu partijskih i izbornih pristalica. U periodu između decembra prošle i juna ove godine, otišlo se korak dalje, pa su kampanja i svekolika manipulacija usmeravane i na pristalice drugih partija. U tome su najuspešniji bili Naprednjaci i njihove satelit-partije. To se videlo i u rezultatima lipanjskih izbora. O uspehu svedoči i usporavanje trenda osipanja podrške partijama vlasti i usporavanje trenda jačanja podrške opoziciji, kao i prestrukturiranje  podrške opozicionim partijama.

Na kraju treba reći da naprednjačka kartel-organizacija ulazi u četvorogodišnji međuizborni period kao totalni pobednik izborne hendikep-trke. Oni su pobednici i drže vlast na svim nivoima; u njihovim rukama je i zakonodavna i sudska i izvršna vlast; oni imaju monopol nad aparatom prinude; oni su vlasnici svih političkih i društvenih institucija… Aleksandar Vučić komotno može da kaže „Država to sam ja!“.

Da li će naprednjački kartel u naredne četiri godine nastaviti sa dosadašnjim načinom vladanja uz pokušaje obuzdavanja autodestrukcije ili će postepeno početi sa distanciranjem od autokratije? Da li će partije iz tabora opozicije aktualnoj vlasti nastaviti sa međusobnim razmiricama i sukobima ili će pacifikovati međusobne odnose? A nadasve, da li će barem glavne partije koje se samoidentifikuju kao istinski protivnici aktualne vlasti biti uspešnije u razotkrivanju karaktera postojeće vlasti i generisanju i širenju svesti o prirodi postojeće autokratije, političkoj korupciji, pokvarenoj vlasti, umirućim institucijama, sudijama koji sude po volji partijskih moćnika? I na kraju, da li će takav aktivitet autentične opozicije doneti toj opoziciji deset posto više glasova od broja glasova koje birači, svojevoljno ili prinudno, daju partijama vlasti?