Očekivanja glasačkog naroda od izbora su u ravni obećanja koje su šakom i kapom daju partije gubitnice i partije dobitnice izbora. To je u skladu sa onom narodnom: „Ja tebi vojvodo, ti meni serdare“. Drukčije je sa očekivanjima onih koji će (opet) osvojiti vlast i onih koji će (opet) ostati kratkih rukava.

U stvari, mediji se uklapaju u izbornu cirkusijadu čuvenim pitanjem upućenim građanima: Šta očekujete od predstojećih izbora? Gađani, već uhodani gledaoci i/ili učesnici cirkusijade, odgovaraju komedijaški pa kažu kako očekuju da se ostvari nešto sa palete utopijskih obećanja partija koje se takmiče za pozicije u vlasti. S druge strane kada bi se to pitanje uputilo liderima partijama, odgovori bi bili nesuvisli i u stvari bili bi na nivou nesuvislog pitanja. Jer, naravno, očekuje se izborna pobeda. Čak će i partije koje će dobiti manje glasova od broja potpisnika njihove liste, reći da očekuju barem nešto slično pobedi. Verujem da niko od njih ne bi rekao nešto što bi bilo logično i konsekventno njihovoj izbornoj kampanji: Da očekuju mogućnost da ostvare ono što su uoči izbora obećali narodu. Tako je to kad i oni sami, ukoliko su iole normalni, ne očekuju realizaciju tih obećanja.

S druge strane, valjalo bi zapitati istraživače društvenih pojava: Ko stvarno vlada Beogradom? I još, da li oni zaista misle da se izborima za skupštinu grada Beograda mogu promeniti vladari ovog pašaluka?

Moje (uvodno) pitanje glasi: Da li ćemo u nedelju 5. (po srpskom pravilu, nesretnog) marta u Beogradskom pašaluku birati jahače ili konjušare? Smisao pitanja vidim u činjenici što smo mi jahani narod. Znao je to Radoje Domanović (Danga) još pre sto i nešto godina. Još tada je udario dangu na istinu.

No, ipak. Ipak, kao jahani narod da se zapitamo da li je u pitanju izbor jahača ili konjušara. Oni iskusniji i pametniji među nama znaju da su se jahači poodavno samoizabrali, a da ćemo mi birati samo konjušare. Dakle, jahači su nedodirljivi, biraćemo samo konjušare, i zato: ponašajmo se kao konji! Šta konji mogu da očekuje? Teže je odgovoriti na to pitanje, nego na pitanje šta su od izbora očekivali jahači a šta konjušari, a teže i od pitanja šta mi da očekujemo od jahača i konjušara.

Sve u svemu, rad jahača je neprikosnoven, kao i očekivanja – gazda ostaje gazda – i tu izbori ništa ne menjaju. Uostalom zar Marks u Komunističkom manifestu i Lenjin u Državi i revoluciji ne kažu otprilike da je istina tu negde. Ne kažu li da je država komitet za rešavanje najvažnijih pitanja vladajuće klase ili da je država izvršni odbor eksploatisane klase ili da je vlada izvršni komitet klase na vlasti ili tako nešto. Ili neko možda misli da se klasna pripadnost bira ili, ne daj bože, da klase ne postoje!

Sa konjušarima je već nešto drukčije, oni se na izborima takmiče za radno mesto i njima izbori ponekad donesu promene, jedni izgube a drugi dobiju posao. A njihova nezaposlenost je sve veća, pa ne mogu da pobede svi oni sa one, zamislite, 24 liste!

Sa jahanim narodom, sa konjima, sa teglećom marvom - sa nama je apsurdno drukčije. Možda i možemo, da je pameti i sloge, da promenimo konjušare i rabadžije, ali jahače, nikako. Pritom, glasamo ili ne glasamo za ovo ili ono, za manje ili veće zlo ili se uzdržavamo od svakog zla, uvereni da se izbori odnose na promenu jahača. Moguće je i to u nekoj virtuelnoj stvarnosti ili na gostovanju kod Tomasa Mora (Utopija). Objektivno gledano, naš domet su konjušari i rabadžije, a i to samo iznimno. Ali dobro, nije za bacanje ni to što imamo priliku da ocenimo njihov rad. Mada nije lako jahanom narodu ni da se na to odluči, jer kamdžija je u rukama konjušara. I dovoljno je našem strahu da konjušar samo zamhne.