Neoliberalni kurs, započet 2001. godine, je posebno loše rezultate  proizveo u Srbiji u kojoj je narod iz niza razloga i do tada bio u veoma nezavidnom ekonomskom položaju. Svaki odgovoran ekonomski analitičar, će vam reći da je politika zaduživanja, orijentacije na mala i srednja preduzeća u uslovima u kojima ne postoje veliki sistemi koje bi opsluživali, subvencionisanje otvaranja novih radnih mesta bez jasno propisanih obaveza poslodavaca, visoka stopa kamata dozvoljenih stranim bankama i nepostojanje nacionalne razvojne bake za podsticaj domaćoj privredi, ekonomiju Srbije odvela u sunovrat. Zbog toga je nasušna potreba tražiti nove modele koje bi srpsku privredu izvele na "zelenu granu". Stručna javnost tvrdi da je potrebno, kako bi se to ostvarilo, da država ne bude samo nemi posmatrač zbivanja na tržištu, već da osmišljava takvu zakonsku regulativu koja će podjednako, zaposlene, nezaposlene i penzionere štiti od negativnih efekata koje stvaraju konkurencija i slobodno formiranje cena. Iz toga se može izvesti logičan zaključak da najveći broj ekonomskih eksperata u zemlji ne samo da ne bi imao ništa protiv već bi zdušno prihvatio koncept socijalne tržišne privrede koji je decenijama prisutan u zemljama poput Nemačke i Austrije.

^{foto: www.noz.de  -   Ludvig Erhard - začetnik socijalno tržišne privrede} 

To je koncept koji jedni nazivaju " kapitalizmom sa ljudskim likom" drugi ga smatraju "putem između kapitalizma i socijalizma" a treći čak "novim oblikom socijalizma". Bilo kako bilo, svi se slažu da taj koncept veoma vodi računa o zaštiti socijalno ugroženih o čemu neoliberalizam ne mari ni malo.

Začetnik socijalno tržišne privrede je nemački političar Ludvig Erhard  a i danas je bazična  osnova u ekonomskim programima većine nemačkih političkih partija. Sve je započelo 20.juna 1948. godine. Tog dana je naime stupila na snagu monetarna reforma, kojom je u okupacionim zonama u Zapadnoj Nemačkoj, ukinuto važenje rajh-marke i uvedena je nova valuta nemačka marka. Svaki je građanin dobio po 40 maraka na ruke plus još 20 sledećeg meseca što je dovelo do nestanka "crnog tržišta". Od tada se razvija koncept socijalne tržišne privrede kojoj je taj naziv dao Alfred Miler - Armak, nemački ekonomista i političar. Suština tog ekonomskog modela je brak između slobodnog tržišta i socijalne države. Vlasti podstiču konkurenciju i razvoj tržišne privrede ali istovremeno osmišljavaju set zakonskih mera koja omogućavaju značajna socijalna davanja sa posebnim akcentom na zaštitu onih najugroženijih.

Ono što građane u Srbiji najviše interesuje naravno je to kako bi model socijalne tržišne privrede mogao da uspešno funkcioniše u našoj zemlji. Navešćemo samo jedan primer. Država je vlasnik Elektroprivrede Srbije. To preduzeće u ovom trenutku nema takozvanu tržišnu odnosno realnu cenu po kojoj struju prodaje potrošačima u Srbiji. Razlog je taj što građani imaju prilično niska primanja i tržišnu cenu struje mnogo ne bi mogli da plate. Zbog toga je cena struje u Srbiji među najnižim u regionu. To stvara poslovne probleme EPS-u jer ne zarađuje dovoljno novca za investicije u nove proizvodne pogone (koji su nam kažu energetski stručnjaci neophodni) i u remonte postojećih. Takođe, EPS zbog nedostatka novih pogona nije u stanju da proizvede dovoljne količine baš u svakom trenutku i zato nekada mora da uvozi prilično skupu struju iz inostranstva.

Kada bi u Srbiji postojao koncept socijalno tržišne privrede to bi značilo da bi država dozvolila EPS-u realnu cenu električne energije. EPS bi zarađivao mnogo više novca nego sad. Mogao bi da gradi nove proizvodne objekte, bez problema održava postojeće, ne bi morao da kupuje skupu struju u inostranstvu a što je najvažnije izdvajao bi veća sredstva u budžet Srbije. Iz tih sredstava pak Vlada bi podmirivala potrebe zdravstva, školstva i socijalne zaštite. Sa druge strane, Vlada bi vodila računa o siromašnm građanima koji ne bi mogli da plaćaju račune i subvencionisala bi ih ili u potpunosti izmirivala račune umesto njih. Na taj način bi se ispunila osnovna svrha socijalno tržišne privrede a to je da ne budu oštećeni ni privredni subjekti ni građani. Da bi se to ostvarilo, naravno, potrebno je da u državnoj kasi bude dovoljno novca iz koga se mogu podmiriti sva potrebna davanja. Kada je reč o Srbiji, tvrde ekonomski eksperti, to se može ostvariti samo reindustrijalizacijom i većim obimom investicija u realni, to jest proizvodni sektor privrede.

Da li je socijalno tržišna privreda najidealniji i najuspešniji ekonomski koncept od svih postojećih i ponuđenih u teoriji je stvar za diskusiju i analizu stručnih i drugih relevantnih krugova. Međutim, nesporno je da bi taj koncept za Srbiju i njene građane bio kud i kamo bolji i pravedniji nego što je slučaj sa neoliberalnim modelom koji je stvorio brojnu armiju nezaposlenih i ne mali broj ljudi doveo na samu granicu siromaštva.