Može se zamisliti i slična predstava – kao što su Cipras i Zaev prešli sa jedne na drugu stranu jezera, tako bi i Aleksandar Vučić i Hašim Tači mogli da pređu most na Ibru u Kosovskoj Mitrovici. Da pre tog prelaska potpise na sporazum da se Srbija ne protivi članstvu Kosova u UN i drugim organizacijama, a da je Priština uspostavila ZSO, stave premijeri Ana Brnabić i Ramuš Haradinaj. Svi zajedno potom da se obrate javnosti u prisustvu najviših zvaničnika Nemačke, Francuske, Britanije, SAD, Rusije i EU. Sada, iz ove vremenske perspektive, ne izgleda kao da bi bolelo mnogo.
Jer, ko bi tokom te svečane ceremonije demonstrirao u Beogradu? Savez za Srbiju Dragana Đilasa još je u vrlo kilavom nastajanju i teško da bi čak i u sadašnje vreme brzih političkih promena, mogao do jeseni da digne organizaciju sposobnu za veće proteste. I to pod uslovom da uopšte donese odluku da demonstrira budući da je kao osnovni cilj Saveza postavljena borba protiv domaćeg fašizma, ne neka nova politika za Kosovo. Kosovskom temom se istina vrlo intenzivno bavi Vuk Jeremić sa svojom Narodnom strankom, koji će valjda biti deo Đilasovog saveza, iako se uglavnom ponašaju kao da tako nešto ne postoji, sem na nivou Skupštine Beograda. Međutim, čak i zajedno sa Boškom Obradovićem, jeremićevci nemaju dovoljno jaku podršku da izazovu masovna okupljanja. Odnosno, kako sad stvari stoje, ne bi je svakako imali u prvi mah. Uz to, nije jasno kako bi se ponašale navijačke grupe – one su od uspešne gej parade u Beogradu 2014. godine pod očitom kontrolom vlasti. Jeste da uvek postoji momenat kada je moguće oteti se kontroli, ali još je verovatnije da bi to bilo lažirano otimanje – da se izazovu incidenti kako bi se ljudi odvratili od izlaska na ulice.
U Prištini pak, stvari bi mogle biti dramatičnije, budući da se glavni protivnik sporazuma sa Srbijom pokret Samoopredeljenje ne ustručava od subverzivnih metoda – bacanja suzavca u Skupštini i fizičkih sukoba sa policijom. Ali, posle serije hapšenja, lomljenja na više poslaničkih klubova i ostalih pritisaka kojima su izloženi sledbenici Aljbina Kurtija, ne bi trebalo očekivati ni da se u Prištini situacija otme kontroli.
Ako bi dan potpisivanja prošao relativno mirno, da li bi tokom potvrđivanja sporazuma u Beogradu i Prištini bilo napetosti? Moguće, ali je isto tako moguć i scenario da se sve vrlo brzo završi – gotovo istovremeno. Potpuno je jasno da Vučić, svih ovih meseci držeći Srpsku naprednu stranku u vanrednom stanju povišene mobilnosti, ostavlja kao otvorene opcije vanredne parlamentarne izbore ili referendum, bilo o Kosovu, bilo o promeni Ustava. To jest, da će ići na to da narod treba da odluči da li je to što je ispregovarano u Briselu u redu tako što će glasati bilo na izborima, bilo na referendumu, moguće čak i istovremeno na oba. S tim, što se u krugovima naklonjenim Zapadu, izričito smatra da kada se sporazum sklopi i potpiše, referednum o sporazumu ne dolazi u obzir. Pojedini politički izvori pak smatraju, da je rezultat referenduma to što ne mora obavezno da se uzme u obzir - da će se posle izjašnjavanja ići na novo krizno pregovaranje, i ponovo doći do istog sporazuma, možda malo drugačije upakovanog.
Sama ta nezivesnost – izbori i referendum, u kombinaciji sa “dobrim vestima” koje se tokom i nakon potpisivanja očekuju iz Brisela – fondovi, novac, poglavlja, projekti, trebalo bi da ublaži očekivanu negativnu reakciju javnosti. Ali, kakva će ustvari biti reakcija nemoguće je sasvim predvideti. U ovom trenutku se čini da nikavkih eksplozija vezano za čin potpisivanja neće biti. Tom utisku doprinosi i nešto što bi se moglo nazvati uspešnom kriminalizacijom severa Kosova. Jedan od efekata nerasvetljenog političkog ubistva Olivera Ivanovića, upravo se navršava šest meseci od tog atentata u Kosovskoj Mitrovici, jeste i doživljaj u javnosti Srbije da severom Kosova vlada kriminalna grupa, koja ima zaštitu u visokim krugovima vlasti u Beogradu i Prištini. Ta kriminalizacija stvara konfuziju u svesti građana Srbije – u kojoj meri je solidarisanje sa Srbima na Kosovu pomaganje jednoj brutalnoj kriminalnoj grupi da zadrži svoj biznis, a u kojoj je to samo patriotsko osećanje. Koliko je ta grupa jaka u oštroj konkureniciji u regionu, da li je zaista tako uticajna unutar vladajuće strukture, ko je zapravo njen zaštitnik, konačno da li j stoji iza organizacije Ivanovićevog ubistva, pitanja su bez odgovora pravosudnih organa i Beograda i Prištine, jedinih čijim bi infomracijama moglo da se veruje.
