1. Da li je izborni optimizam opozicije realno osećanje ili isprazna nada?

U delu političke javnosti, uključiv i medije koji nisu među onim medijima koji po svaku cenu brane aktualnu vlast i njene korisnike, šire se bezuslovno optimistička očekivanja od vanrednih parlamentarnih izbora (koji još nisu raspisani). Previđa se da ekstremni optimizam dovodi do istih posledica kao i defetizam. Jednom se prestaje sa svakim radom za pobedu jer će pobeda doći „sama od sebe“, a drugi put se prestaje sa svakim radom jer su „izgubljene sve šanse za pobedu“. – U kontekstu ovih ne baš retkih fenomena uoči svakog prelomnog događaja, ovde ću skrenuti pažnju na jezgro pristalica i aktivista naprednjačkog kartela vlasti. Ovakav status naprednjačkog podaničkog jezgra potiče iz činjenice što je ono rezervoar sigurnih glasova aktualnog kartela vlastodržaca. Brojnost podaničke podrške, skupa sa monopolom sile kojom raspolaže pomenuti kartel, i vlast nad bilten-medijima čine tronožac na kojem sedi aktualna vlast, taj tronožac je tron na kojem je zaseo glavni vlastodržac. Optimizam koji se širi sa tog trona upućen je njegovim podanicima (kao osiguranje njihove podrške), ali i onim državljanima koji uvek glasaju za vlast bilo ko da tu vlast drži u rukama. Pesimizam koji se povremeno čuje sa naprednjačkog prestola, predstavlja batinu u rukama vlastodršca kao pretnja njegovoj kamarili da pazi šta radi i da striktno ispunjava svoje obaveze.

Optimizam je opijum za narod“ piše Milan Kundera u jednom svom romanu. Ova Kunderina preorijentacija Marksove misli o religiji („Religija je opijum za narod“) je slika koja dobro objašnjava neutemeljeni optimizam, optimizam bez stvarnog razloga. Ta slika opisuje optimizam onih koji ništa ne čine da ga utemelje u svom životu i ponašanju. To je isprazna vera da ćemo ostvariti neku dobit, a da ne mrdnemo prstom. To je vera onih koji očekuje da će im boljitak s neba pasti, da će im pomoći neku Deus ex machina (bukvalno „Bog iz mašine“).

Možda ekstremni optimizam nanosi više štete od defetizma, a ni jedno ni drugo ne motiviše na napor da bi se cilj postigao. U stvari, ako uz optimizam ide i napor ostvarenja objekta optimizma, onda svakako možemo govoriti o njegovoj pozitivnoj ulozi. Ali, isto to važi i za ocenu pesimizma, ako iz njega sledi dodatna motivacija da se okrene i uradi započeto, ako iza tih osećanja i raspoloženja ne stoji napor da se cilj realizuje, nema ništa od pozitivnog ishoda. U stvari, i optimizam i pesimizam mogu da motivišu i da demotivišu, a svakako iz ekstremnog verovanje u pozitivan ili negativan ishod sledi demotivacija.

Pravo je pitanje, u stvari, šta je korisnije za dobar ishod bilo kojeg posla. Da li je to iluzorni ili je to realistični optimizam; da li je to umereni pesimizam koji vodi u preispitivanje svega onoga što se čini ili ne čini radi ostvarenja pozitivnog ishoda. Negativan ishod sportskog duela priželjkuje samo onaj član ekipe koji je plaćen da doprinese porazu tima za koji igra.

Studenti su izgradili optimizam i nastavljaju da ga grade, dok su opozicijske partije izgradile pesimizam i nastavljaju da ga grade. I da zlobno primetim kako bi možda bilo dobro da se trampe ova dva politička subjekta. Da studenti daju malo optimizma opozicionarima i uliju nadu u mogućnost izborne pobede, a da opozicionari daju studentima malo pesimizma i to samo onoliko koliko im je potrebna opreznost da bi se optimizam realnije utemeljio.

2. Ima li kraja naprednjačkom „komunizmu“?

Ima li kraja naprednjačkom „komunizmu“? Mislim na onaj komunizam/socijalizam ili Yu neokomunizam koji se ovde izdizao u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka. Taj politički sistem je obeležen partijskom kolonizacijom države i društva. Model jednopartijske hijerarhije prenet je na organizaciju političkog poretka i celokupnu organizaciju društva (uz prenaglašenu ulogu i status alfa mužjaka). Formalno gledano danas je u Srbiji na delu autokratija iako rezultati tog samovlašća više svedoče o totalitarizmu.

Neokomunistička politička elita je prvo privatizovala državu, legalizovala prisvajanje monopola sile, a potom započela proces denacionalizacije državne i narodne, formalno gledano društvene svojine. Ubrzan je proces kolonizacije države i društva. Naslednici komunizma su uzaptili državu, zdipili privredu i sva bogatstva, ojadili narod ostavivši ga bez države i bez igde ičega. Manji deo bivše društvene svojine vraćen je ranijim vlasnicima, deo te svojine, bilo direktno bilo indirektno, prisvojila je nova politička elita ili stara elita koja je prošla konverziju u novi „pogled na svet“, a najveći deo je „otišao“ belosvetskim gazdama.

Masovne konverzije su česte u Srbiji u poslednjih 100 godina. Pomenimo samo konverzije patriota u fašiste, vernika u ateiste, komunista u nacionaliste (šire o ovdašnjim konverzijama Kuljić, ,,Prevladavanje prošlosti” 2002).

Naslednici komunizma su u pomenutim godinama gradili svoje kartele političke i ekonomske svevlasti. Tako je radila kartel-ekipa iz osamdesetih, potom ona iz devedesetih, ona iz prve, a potom i ona iz druge i treće ovovekovne decenije. Jeste, barem prividno menjala se vlast „a da se ništa ne promeni“ 1988, pa 2000, pa 2012. godine, a onda se stalo i tako stojimo već 13 nesretnih godina. 

Reklo bi se da je teško sagledati kraj „naprednjačkog komunizma“…

[Da ne bude zabune, naprednjački neokomunizam tek pomalo naliči na onaj komunizam iz prvih 10-15 ovdašnjih poratnih godina (1945-1960). Naprednjački neokomunisti su ostvarili ciljeve svog „komunizma“, ali isključivo za pripadnike svoje kaste, svog kartela. Oni žive svoj „komunizam“ i žive u predvorju ovozemaljskog raja, dok veliki deo naroda živi u predvorju ovozemaljskog pakla. (Ne mogu da odolim, a da ne iznesem neukusnu analogiju sa antičkom demokratijom: atinska aristokratija živi u demokratiji,  a u ropstvu kako-tako žive potpuno obespravljeni atinski robovi. – A da ovome dodam i jedan cinizam koji sam pre 7-8 godina zapisao upravo na ovom sajtu: „Da je istorijsko vreme reverzibilno i da su komunisti učili o višepartizmu od naprednjaka, i danas bi bili na vlasti. Ovako nam ostaše naprednjaci i ovi krlomci od drugih partija čija se funkcija završava u glumatanju višepartizma.)]

Svaki put uoči promene kartela na vlasti, narod se nadao i nada se da će biti bolje. A nije bilo bolje. I sada se nadamo da će biti bolje. Kao u svim prelomnim godinama nada je bila i sada je dominantno raspoloženje naroda. Nada bi uoči tih očekivanih prelomnih godina potisnula strah i zabrinutost sa prvog mesta i zajedno sa sinergetskim raspoloženjima raširila optimizam i veru u sutrašnji boljitak, a najčešće ga nije bilo.  

Narod je imao i sada ima recept za pobedu. Tako je bilo i 1999, a gotovo u procenat isto prošle i ove godine. Između 54 i 69 posto punoletnih građana misli da je izborna pobeda na pragu pod uslovom da dođe do zajedničkog izbornog nastupa opozicionih partija, sindikata, udruženja građana i organizacija civilnog društva.

Ukupno uzev,procesi zbližavanja, potom veridbe i braka partokratije i kleptokratije u ovovremenoj Srbiji traje već skoro četiri decenije. Kraj ove jake ljubavne i koristoljubive veze optimisti naslućuju, a za pesimiste nema svetla na kraju tunela.

U ovom trenutku procenjujemo da su relativno ujednačeni izborni potencijali oba izborna konkurenta, tj. partijskog kartela na vlasti i neoformljene grupe opozicijskih izbornih aktera (studenti, građani, organizacije civilnog društva, sindikati i opozicijske partije). Ova tvrdnja je tačna ukoliko računamo samo na legalno i legitimno ponašanje izbornih konkurenata.

Uz uvažavanje razlike između izbornih potencijala i izbornih šansi, nalazimo da su izborne šanse donekle imaginarne studentske liste manje-više izjednačene sa izbornim šansama Naprednjačkog kartela vlasti, doskora najjačom stranačkom koalicijom.

U razmatranju izbornih potencijala i izbornih šansi dva glavna izborna konkurenta pažnju usmeravamo na potcenjivanje i precenjivanje konsekvenci upotrebe i zloupotrebe privatizovane državne sile i plaćeničkih trupa, a potom i na kratku deskripciju najžešćih branilaca naprednjačkog kartela vlasti (tj. naprednjačkog komunizma). S druge strane, skrećemo pažnju na velike izborne potencijale opozicije u najširem značenju tog pojma i na nedaće prilikom pokušaja da se ti potencijali pretvore u realne šanse.

Moguća eskalacija nasilja uz široku upotrebu nelegalnih i nelegitimnog sredstava može da dovede s jedne strane do slabijeg ili jačeg rasula u redovima onih koji su naredili nasilje. Sa druge strane to može da dovede do kontraefekata koji se ogledaju u promeni izbornih orijentacija kod dela dotadašnjih pristalica kartela svevlasti i u redovima izborno neopredeljenih građana i tzv. apstinenata, kao i do jačanja opozicijskih izbornih orijentacije. U skorašnjim javnomnjenjskim istraživanjima nalazimo indicije uspostavljanja takvog trenda i pri aktuelnom stepenu partijsko-državnog nasilja.

Zloupotreba sile i nelegalnih i nelegitimnih predizbornih radnji po pravilu vodi u izborni poraz. To pravilo dolazi do punog izražaja, pogotovo u ovako osetljivim i napetim situacijama izrazito polarizovanog javnog mnjenja i društva u celini (kao što je to naš slučaj). Međutim, ta strategija pored navedena dva kontraefekta ima i treći koji za prononsere takve strategije nije dovoljan razlog za odustajanje od „politike nasilja“, reč je o kratkotrajnom efektu. Startni ne tako redak uspeh te strategije zavarava, pa stoga naš kartel svevlasti kao i svi ugroženi slični sistemi, ne odustaje od politike nasilja. Valjda im je svaki tren na vlasti veoma dragocen.

* * *

U aktuelnoj, uslovno rečeno predizbornoj sceni, izrazito se primećuje sukob neofeudalnog naprednjačkog kartela svevlasti na jednoj strani, a na drugoj strani su studenti i, za sada, razbacane i razbucane opozicione grupe, bez formalizovanog dogovora o bilo kojim zajedničkim aktivnostima, kojoj uslovno pripadaju opozicijski nastrojeni pojedinci, razna udruženja i političke partije koje sebe definišu kao opozicijske.

Neofeudalni politički kartel kao osobeni menadžment kapitalističkog sistema, zasniva se na tipično hijerarhijski uređenim odnosima Gospodara (seniora) i vazala u cilju očuvanja i širenja monopola odlučivanje na svakom mestu na kojem se o nečemu odlučuje. Ciljevi ovog kartela su pre svega usmereni na zaštitu postojeće političke, društvene i ekonomske moći i moćnika, a radi stabilizacije sistema koji omogućava svekoliku dobit od kartelisanja. Otuda se stiče utisak da su u tom kartelu okupljeni garderoberi vlasnika ovog sveta koji su zaposleni kako bi „preobukli“ sva zla ove klase u poslove za, kobajagi, narodnu dobrobit i dobit svih poniženih i uvređenih.

„Na samom vrhu piramide nalazi se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogrešiv i svemoćan. Za svaki uspeh, svako postignuće, svaku pobedu, svaki naučni pronalazak, sve znanje, svu mudrost, svu sreću, svu vrlinu, smatra se da potiču direktno iz njegovog vođstva i inspiracije. (…) Ispod Velikog Brata dolazi Uža partija, čije je članstvo ograničeno na šest miliona, ili nešto manje od dva odsto stanovništva Okeanije. Ispod Uže dolazi Šira partija, koja se, ako za Užu partiju kažemo da je mozak države, može opravdano uporediti s rukama. Ispod nje dolaze zaglupljene mase koje po običaju nazivamo „prolima”, i koje sačinjavaju oko 85 odsto stanovništva.“

„1984“, Džordž Orvel

Temelj neofeudalnog kartela u politici je svojevrsna razmena dobara: Gospodar (vrh piramide) ima nešto da ponudi, vazali (ugrađeni u Gospodarevu piramidu) uzvraćaju uslugu time što pozitivno odgovaraju na svaki zahtev i mig Gospodara. I tom jednom i tim mnogim odgovara da se stanje ne menja i da se „radi“ na poznat i uvek prepoznatljiv način, a da je dobit izvesna i sigurna. Kao da su rekli „Tražili ste, pa sad gledajte!“.

Da cinično (i možda bezobrazno) primetim da je dosada jedini iskren odgovor neofeudalnog kartela vlastoljubaca na sve zahteve studenata, građana, političkih opozicijskih partija i „poštene inteligencije“ bio onaj transparent sa ispruženim krvavim srednjim prstom, koji smo mogli nedavno da vidimo na nekim beogradskim nadvožnjacima.

Najomiljenije mete naprednjačkih jurišnika su Titovi komunisti i ljudi iz „prošlog sistema“ (da ne pominjemo imena).

Naprednjački ideološki i partijski aktivisti i danas rade ono što se sada pripisuje Titovim komunistima. Apsurdno je, pritom, da se to njihovom pljuvanje po Titovim komunistima dešava u isto vreme u kojem oni čine mnogo gore nego oni kojima pripisuju sve nedaće ove Srbije. Čovek ne može a da ne pomisli da oni do ideje o predmetu svog pljuvanja i sadržaju svoje pljuvačine dolaze gledajući svoje „radnje“ u ogledalu ili putem neke introspekcije…