U ovom trenutku to možda ne zna ni sam Đilas, čekajući da vidi da li će dogurati preko 20 odsto na izborima, ali nije apsurdnost u tome. Nego u činjenici da se to pitanje uopšte ne postavlja zbog Đilasa, pa ni zbog opozicije, niti zbog procene snage Vučića.

To pitanje se postavlja da bi se na vreme uočilo stvaranje novog političkog projekta. Imati tu privilegovanu informaciju pre većine od velikog je značaja za mnoge. I to kako za one koji žele prvi da “uđu” u novi projekat, ili pak, prvi da počnu da ga hejtuju.

Spolja gledano, znaci su oprečni. Prvo, Đilas nema barem zasad, jedinstveni izborni štab. Prema javnosti blok koji je podržao kandidaturu nastupa iz najmanje četiri punkta. Jedno, je Đilasov Izborni štab Grupe građana, tako je i nazvan, i tu nema imena ni znaka Jankovića i Jeremića. Drugi punkt je PSG Saše Jankovića u čijim prostorijama je tokom pres konferencija Đilas u par navrata uglavnom ćutao dok su govorili “slobodni građani”. Treći punkt je Vuk Jeremić lično, koji se najčešće obraća preko TV Naša. U predsedničkoj kampanji se Jeremić u nezvaničnim razgovorima žalio kako nema prolaz ni na jednoj televiziji sem na TV N1 gde ga dočekaju kao na nož sa pitanjima, tako da je sad ta stvar ispravljena. Za “narodnjake” i “građane” Naša je sada ono što je pre šest, sedam godina, bio Kopernikus za SNS.

Četvrti punkt su solo nastupi ljudi iz Jeremićeve stranke – tu najviši profil ima Sanda Rašković Ivić, ali njeno pojavljivanje najmanje je vezano za Đilasa. Ona je prepoznata u širem kontekstu, kao predstavnik desnice i nosi određen broj glasova i to je njen politički “miraz” Đilasu, jer teško da bi ti ljudi inače glasali za njega.

U ovoj odmakloj fazi kampanje ne vidi se nikakvo objedinjavanje ovih punktova, oni rade baš kao i na početku. Podela sfera se poštuje – Đilas se uglavnom drži gradskih tema, metroa, vrtića i škola, Jeremić i Sanda opaljuju po temi Kosova, dok Janković šalje hard saopštenja o ljudskim pravima.

Ta podela može da znači opozicionu “keč ap” varijantu – dostigni sve opcije od Kosova do metroa i diktature, u jednom bloku. Ali isto tako, budući da svako nastupa pod svojom zastavom, može biti da svako ima i svoje planove za dan posle beogradskih izbora, što novi opozicioni projekat čini nemogućim.

U Jankovićevom slučaju utisci su oprečni – on deluje kao neko ko jedva čeka da izađe iz političke priče i pređe u polje konsultatnskih usluga ili neke druge delatnosti vezane za prethodnu karijeru. Insajderi međutim, to poriču, kunući se da Janković vrlo ozbiljno radi na sebi, da se usavršava u nastupu i da nema nameru da napušta politiku, mada je na Đilasovoj listi smišljeno poslednji.

Za Jeremića je jasno da čeka događanja u vezi Kosova i (ne) potpisivanje papira sa konačnim rešenjem, što opet znači da je on uz Đilasa da bi negde bio, dok se kosovski božur ne rascveta u Beogradu.

Bitno je i ovo - novi opozicioni projekat ne može da nastane ako se ne potopi stari, a to je DS Dragana Šutanovca. I zato Šutanovac nema izbora, makar pao ispod cenzusa, on mora da stegne Đilasa u zagrljaj i da ga vuče na dno sa sobom. Stoga su i procureli Šutanovčevi podaci o poslovanju i dugovima DS sa sve Đilasovim kamatama i ostalim pikantnim detaljima.

Novi opozicioni projekat takođe podrazumeva i stvaranje alternativnih medija, i to je polje gde se pomno prate Đilasove ambicije. Procena je da on finansijski može da podigne neku alternativnu medijsku mrežu, i da ako u to uđe, znači i da osniva stranku sasvim, sasvim izvesno.

Ali, sve dosad pomenuto ima jednu ozbiljnu konstrukcionu grešku. A to je da se novi opozicioni projekat zamišlja na nivou političke scene Srbije iz prethodnih decenija. U međuvremenu, stvari su se promenile. Šta znači promena? Znači da Đilasu uopšte ne treba ni opoziciona stranka, a ni klasični mediji, da bi bio lider opozicije. Đilas je opozicioni projekat sam po sebi u sadašnjem stanju stvari. On na raspolaganju ima moćno novo sredstvo komunikacije – Internet. Setimo se, aprilski protesti posle predsedničkih izbora pokrenuti su nakon poziva na društvenim mrežama i tako su jedno vreme i vođeni. Đilas može poput ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog da se obraća građanima putem video blogova, društvenih mreža, svog Jutjub kanala... Potreban mu je naravno tim saradnika, ali u novim okolnostima, to je grupa dobro uvežbanih ljudi za politički i krizno-politički piar, a ne neki Izvršni odbor pun partijskih veličina. Ako uspe da pridobije značajnu podršku građana, Đilas brzo može da pribavi i sebi stranku ili pokret, šta god da poželi. Najzad, i to što nema svoju partijicu, vrlo ga razlikuje od ostalih na političkoj sceni, i to u pozitivnom smislu, budući da retko ko o strankama kao takvim, u Srbiji misli dobro.