Tokom vladavine Aleksandra Vučića dosad se nije desilo da je neki pojedinačni lider srpske opozicije primljen sam, nenajavljeno u medijima, ali zvanično u Stejt departmentu. I to odvojeno od bilo kog međunarodnog skupa ili događaja, u sklopu koga bi se takav susret mogao odigrati.

Takvi susreti su se odigravali po pravilu u Beogradu, tako što je pozivano više predstavnika opozicije, ali i nevladinih organizacija.

Eskobarov prethodnik na funkciji Metju Palmer se recimo, u junu susreo u srpskoj prestonici sa Pavlom Grbovićem, Dobricom Veselinovićem, Marinikom Tepić, Zdravkom Ponošem i Nebojšom Zelenovićem.

Bilo je i susreta na „višem nivou“, na primer, kada se tadašnji pomoćnik državnog sekretara Ves Mičel u američkoj rezidenciji u Beogradu, u aprilu 2018. susreo sa Đilasom, Sašom Jankovićem, Vukom Jeremićem i Draganom Šutanovcem.

(U sadašnjoj administraciji pomoćnik i istovremeno formalno nadređeni službenik Gabrijelu Eskobaru kao zameniku pomoćnika je Karen Donfrid. Njeno imenovanje za pomoćnicu državnog sekretara Entonija Blinkena, nedavno je potvrđeno.)

Ono što daje na važnosti Đilasovom susretu sa Eskobarom, jeste okolnost da je on izdvojeno primljen u svojstvu lidera srpske opozicije, da se to dogodilo uoči Eskobarove zvanične posete Bosni i Hercegovini, i da predstavlja potvrdu onog što je američki zvaničnik nedavno izjavio.

Ova administracija će pokušati da stvari na Balkanu rešava izborima, a ne sankcijama kao glavnim alatom, tako glasi ta Eskobarova važna izjava. Izrečena je u video uključenju tokom jedne od tribina, održanih u sklopu Beogradskog bezbednosnog foruma, krajem oktobra.

Podsetimo, da je američki predsednik Džozef Bajden ubrzo po stupanju na dužnost, obnovio važenje sankcione uredbe iz 2001.

Po toj uredbi oni koji su označeni kao neprijatelji demokratije mogu dospeti na crne liste i podleći pod zaleđivanje imovine u inostranstvu. Deo političke scene u regionu očekuje da nešto od tih mera bude primenjeno u „zauzdavanju“ Beograda i Banjaluke. Eskobar nije podgrejao ta očekivanja zasad.

“Sjedinjene Države nemaju u planu da biraju lidere na Balkanu. Ne želim da razočaram neke, ali sankcije neće biti naš glavni alat, to nije rešenje za Balkan. Rešenje su izbori i motivisanje građana i javnosti da učestvuje u političkom prostoru. Mora da se otvori veći prostor za dijalog sa civilnim društvom. Bez obzira da li političari razumeju moje poruke, verujem da ih javnost razume“, rekao je međutim, Eskobar.

Dakle „izbori su rešenje“, pre nego sankcije koje bi mogle stvar pogurati u, po Ameriku pogrešnom pravcu, ka Rusiji i Kini.

Pri tome jeste tačno da Vašington „neće birati lidere“ na Balkanu, već će to učiniti građani Balkana, ali uz „motivisanje“.

A korak u „motivisanju“ jeste bez daljnjeg prijem za lidera opozicije.

To je ta „depeša“ i otvorena i jasna poruka visoke zainteresovanosti za izborni postupak. Tolika zainteresovanost nije postojala ni 2017. prilikom predsedničkih izbora u Srbiji, kao ni za one koji su usledili potom i na kojima su Vučić i njegova SNS dospeli do 49 odsto izlaznosti i 60 odsto podrške.

Ali, jeste postojala pre 2017. Na primer, medijima u Srbiji bilo je intrigantno prisustvo američkog ambasadora Kajla Skota, u štabu opozicione Demokratske stranke, u izbornoj noći 2016. kada su održani redovni parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. Vučić je kasnije izjavljivao da je to uobičajeno prisustvo diplomatskog predstavnika, da je ambasador Skot hteo da obiđe i štab SNS, ali da do toga nije došlo zato što je Vučić zbog „ličnih problema“ morao ranije da napusti sedište stranke.

Ta Vučićeva tvrdnja trebalo je da zaustavi bujanje spekulacija o toj noći. I to kako o „ličnim problemima“, budući da se tada dogodilo nezakonito noćno rušenje nelegalnih objekata u Savamali, gde je posle nikao građevinski kompleks Beograd na vodi, tako i o tome kako je koalicija Dveri-DSS prošla cenzus. Spekulisalo se da je tadašnji predsednik DS Bojan Pajtić, na podsticaj američkog diplomate, podržao ponovno prebrojavanje glasova i ponavljanje izbora baš tamo gde je ova desna koalicija dobro stajala, na primer u Nišu.

DS je tada u koaliciji sa Novom bila sigurno iznad cenzusa, kao i udruženje Dosta je bilo Saše Radulovića, dok je ulazak Dveri-DSS za neki mandat spustio koaliciju Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka (SDS-LDP-LSV) koja se održala jedva iznad cenzusa.

U svakom slučaju, sva tadašnja opozicija je jedinstveno nastupila oko dodatnog prebrojavanja glasova, koje je „povuklo“ DSS-Dveri preko cenzusa. Održan je i zajednički skup ispod tada novog spomenika ruskom caru Romanovu kod zgrade Male skupštine, u kojoj je sedište RIK.

Govorilo se da je američki pristup bio da što više opozicije treba da dospe u parlament.

Pet godina kasnije, kada se obnavlja američka zainteresovanost za izbore, pitanje je koliko to uopšte može da deluje i „motiviše“, budući da zatiče potpuno različitu situaciju u Srbiji. Umesto raznolike opozicije, parlament Srbije ima sastav i ritam rada ruske Dume, i veliko je pitanje može li se taj skoro jednostranački sastav vratiti makar u 2016. godinu. Odnosno, da li je to ikako moguće, bez promene vlasti.

I u tom smislu, to jeste onespokojavajuća „depeša“ za Vučića i njegovu stranku. U svakom slučaju, ona najavljuje vro teške izbore 2022.

Vidljivo je da je u prvim reagovanjima na Đilasov prijem u Stejt departmentu, tabloidna mašinerija Vučićeve vlasti, usmerena na stavove o Kosovu, dok izbore ni ne pominje. U prvom odjeku čak se i ne spekuliše koja bi mogla da bude posrednička uloga u ugovaranju Đilasove posete Vašingtonu potpredsednika SSP Borka Stefanovića.

On je službovao u ambasadi Srbije u Americi u vreme kada je ambasador bio Ivan Vujačić. Stefanović je o tom vremenu 2017. objavio knjigu „Depeša Vašington“ u kojoj opisuje nastanak „srpskog kokusa“, odnosno grupe za lobiranje u američkoj politici.

I sam tajming Đilasove posete je značajan – nekoliko dana uoči zakazane Eskobarove posete Bosni i Hercegovini, usled razvoja tamošnje krize i odbijanja Republike Srpske da prihvati odluke viskog predstavnika Kristijana Šmita.

Od značaja je i to što je Eskobar na sadašnju poziciju došao sa mesta zamenika ambasadora u Beogradu, što će reći da je vrlo upućen u dešavanja i da izvesno, ne radi nasumično. Naprotiv, vidljiva je jaka politička ambicija, posebno tokom njegovog odlaska u Brisel na ispomoć Miroslavu Lajčaku tokom pregovora Beograda i Prištine u septembru o blokadi zbog stikera – nalepnica preko registarskih oznaka.

Za razliku od diskretnog prisustva Filipa Rikera, koji je bio prethodno vršilac dužnosti pomoćnika državnog sekretara, i koji je u Briselu sedeo često, ali diskretno, Eskobar nastupa otvoreno i gromoglasno.