I u tom smislu Ponoš ispunjava taj jedan važan kriterijum za potencijalni rast. Ne zaboravimo da su Tadićev i Vučićev rejting ekstremno rasli dok su bili ministri odbrane (Vučićev dodatno uz pomoć hapšenja Miškovića). 

Naravno, zbog svega onoga kako nam funkcioniše medijska sfera svašta će mu se na račun toga staviti. Od NATO-a, preko topljenja tenkova i tako dalje i tako dalje. Ali to naravno svi znamo. U Beogradu je mnogo manji pritisak na birače, kako medijski (manja osuđenost na televizije sa nacionalnom frekvencijom), tako ekonomski (mnogo više su birači finansijski nezavisni i slobodniji u Beogradu neko u ostatku Srbije), ali i manje pod nadzorom (ljudi se u većim sredinama ne poznaju, SNS ne može da ucenjuje i prati i mnogo je jednostavnije imati politički stav nego što je slučaj van gradskih i urbanijih sredina).

Građansko i konzervativno&nacionalno

Ono što je izgleda shvaćeno, to je da je Srbija (ali i Beograd) ipak pretežno konzervativno društvo. Sa isključivo građanskom podrškom se izbori ni u Beogradu ne mogu dobiti, posebno ne u ovakvim uslovima (čak ni olakšanim u Beogradu u odnosu na ostatak Srbije). Međutim, šta su važne stvari. Građanski birači su opozicioni birači i oni će glasati za nekoga iz opozicije. Uz izuzetak jedne male grupe ekstremno orijentisanih građanista koji će u svakome videti „nacoša“, oni umereniji građansko orijentisani pojedinci će glasati ili za koaliciju Moramo ili za koaliciju NS-SSP-DS ili za listu koju će personalizovati Boris Tadić ili u promilima neki drugi. I u izboru kandidata za gradonačelnika (Vladetu Jankovića) se može videti upliv upravo u pre svega konzervativno biračko telo u gradu Beogradu jer je ono neophodno za pobedu u Beogradu. 

Ne mislim na ekstremno nacionalnu, ali ona je zanemarljiva isto koliko i ekstremno građanska, već na konzervativan i umereno nacionalan deo birača glavnog grada. Ono što je ciljna grupa Narodna stranke, ono što su nekad bili glasači DSS-a, a vrlo moguće i jedan deo slobodnijih (ili makar bivših) birača SNS-a u Beogradu. Ovde je posebno važna kategorija birača koji su glasali za Aleksandra Šapića pre 4 godine. Jedan deo njih jeste glasao isključivo zbog Novog Beograda, ali je skoro duplo već broj glasača Šapić imao na nivou grada Beograda (2018) u odnosu na opštinu Novi Beograd (2016). A već tada je Šapić imao „patriotsku“ kampanju. 

Ako već Beograd sa izbornim akterima opozicije jeste pokriven deo građanskih birača, onda je izbor Vladete Jankovića kao konzervativnog i nacionalnog kandidata izuzetno racionalan izbor (u smislu ideološke opredeljenosti) kako bi pokušalo da se dopre do što šireg kruga ljudi. 

Do koga Ponoš treba da dođe?

A gde je tu Ponoš? Iako se slično može očekivati (ali sa mnogo manjom uspešnošću zbog medijske propagande) na nivou republike, Ponoš može prvo da pokupi određene birače drugih opozicionih stranaka (pre svega konzervativno i nacionalno opredeljenih – DSS, POKS, pa možda i Dveri) i da uđe u određene grupe aktuelnih ili bivših birača SNS-a u koje niko od opozicionih subjekata ne može. U tvrdokorne pristalice SNS-a ne može, ali neke sigurno može. 

Jedna grupa su samo oni za koje su vojska i čin generala stvar prema kojoj cene i poštuju ljude, a mnogo je vojnih familija u Beogradu. Naravno, sve vreme pričam o biračima koji nisu pod uticajem propagande. Kada na to dodate i konzervativnost, pomalo tradiciju i poštovanje autoriteta – tu onda dobijate neke potpuno nove birače na koje koalicije NS-SSP-DS i Moramo (i ostale građanske opozicione grupe koje se formiraju) ne mogu da računaju. 

I tu dodatno mislim na (nas) Krajišnike kojih u Beogradu ima mnogo, koji pre svega oni stariji nisu građanski orijentisani (a dobrim delom nisu ni mlađi), kojima nije baš da im se Đilas, Jeremić ili DS, Tadić sviđaju, a ne baš ni moderni, hipster i urbani beograđani (Ne davimo Beograd). Dodatno, oni mlađi koji realno nisu glasači SNS-a, a i stariji koji su u velikim procentima (pre svega oni koji žive u Ugrinovcima, Busijama, Batajnici, Vraniću, Barajevu, Umci, Kumodražu, Grockoj, Borči, Mladenovcu, Leštanima itd) bili glasači SNS-a - sada imaju svog zemljaka za koga mogu da glasaju. Uz to generala. Generacije koje je rat zatekao u najboljim godinama ili mladi koji su uz rat odrastali ili u svom odrastanju o njemu slušali. A status „zemljaka“ ima velikog uticaja. Ovaj broj se sigurno meri sa nekoliko desetina hiljada (ako bi se i deo njih pomerio ka opoziciji, to može biti od presudne važnosti za ishod izbora). 

Do ovih birača niko od opozicije nije mogao da dođe. Ni DS ranije sa Tadićem, ni Đilas i Jeremić, a posebno ne Moramo. A nije da su do sada DSS, Dveri ili radikali (zadržati) uspeli. I ova grupacija sada dobija ne kandidata za gradonačelnika, nego kandidata za predsednika. Dodatno, podršku od Vladete Jankovića (protiv koga ne mogu da budu protiv) je već dobio, a samo ću spomenuti da su prve reči koje je o Ponošu rekao u Utisku nedelje: „Iz Knina je“. Zato sam i krenuo da razmišljam o tome koga u Beogradu dodatno Ponoš može da privuče. Dodatna podrška iz crkve, za ove ciljne grupe može samo biti plus. 

Ako se od predsedničkog kandidata tražilo da uđe u ciljne grupe u Beogradu u koje niko drugi iz opozicije nije mogao – vrlo je moguće da Ponoš možda i najbolje ispunjava te uslove u kombinaciji sa Vladetom Jankovićem, a da opet neće odbiti gotovo nikoga od redovnih birača NS-SSP-DS ili zbog potencijalne saradnje koalicije Moramo ili drugih aktera (SDS-NOVA). Ako mislite da izrazito građanski kandidat može da pobedi (pa „makar“ u Beogradu), podsetiću da je Saša Janković u Beogradu 2017. godine za Vučićem zaostajao 20%. U kombinaciji sa Belim Preletačevićem zaostajali su za 8%, a i uz Jeremića njih trojica su i dalje imali manje. 

Još da se svi pobrojani akteri ovde grupišu i spreče bacanje glasova u velikim procentima i da se svi još pre izbora dogovore (a ovde mislim o širokom opozicionom krugu koji uključuje i Dveri i DSS, a možda i neke druge) i da se dobro iskomuniciraju kako medijski tako i terenski i Ponoš i Janković, onda se o 56 odbornika opozicije možda može i razgovarati.