Dva vikenda u aprilu bila su presudna da presuši rešenost i broj demonstranata. Prvi je bio 6. aprila kada je najavljena šetnja do zgrade Televizije Pink izostala, uprkos tome što je na sva zvona zakazana. Umesto te šetnje sedmorica lidera Saveza za Srbiju, pojavila su se pola sata pre zakazanog protesta i položila ispred zgrade Pinka venac za ubijenog kosovskog političara Olivera Ivanovića.

Sedam dana kasnije 13. aprila održan je veliki klasični politički miting ispred Skupštine, bez ikakvog stvarnog rezultata. Poslanici vlasti zaposeli su u vreme mitinga zgradu parlamenta, kako bi sprečili mogućnost da opozicioni poslanici uđu i počnu neku akciju blokade ili štrajka glađu. Mogućnost da to zaposedanje proglase za neku vrstu državnog udara i uskraćivanje slobode da budu u predstavničkom domu, opozicione stranke izgubile su zahvaljujući poslaniku DS Balši Božoviću. Naizgled on je tada hrabro unutar zdanja Skupštine bio tu da se obrati novinarima i da pokaže da su unutra i jake policijske snage. Ustvari je Božović svojim prisustvom pokazao, da kada može da uđe on kao poslanik opozicije, to znači da je predstavnički dom i dalje to što jeste. Aleksandar Vučić se pokazao ne kao velemajstor politike kao šahovske igre, već mnogo više od toga. On je neko ko daje tablu i figure drugima da uopšte mogu da igraju.

Nakon aprila, protesti su nastavili veštački da se održavaju, sa malom brojnošću do dve hiljade demonstranata, utihnuli su u drugim gradovima i zadržali se samo u Beogradu. I što je važnije, nastavili su da se održavaju sa istrajavanjem u zabludi, koju izgovara Trifunović na početku teksta, da su građani jači od partija, budući da je formalni organizator građansko udruženje “1 od 5 miliona”.

Zašto zabludi? Zato što građani mogu biti jači od partija, samo pod uslovom da partije postoje, i samo naslonjeni na njih. Ako nema jake opozicione (parlamentarne) partije, građani će u nastojanju ili očajanju da popune taj prostor, samo pomoći stranci koja postoji. A to je najjača vladajuća stranka - SNS, i to je baš i ono što se i dogodilo sa protestima 2017.     

Jer, samo na osnovu Trifunovićevih reči, moglo bi se zaključiti da je do protesta u novembru/decembru 2018. došlo tako što  što je “preneta baklja okupljanja” koju su jednu drugom dodali “građani” jači od stranaka i vlasti i opozicije. Da su nastavljeni protesti Protiv diktature iz proleća 2017. nakon pobede Vučića na predsedničkim izborima nad Sašom Jankovićem, protivkandidatom najšire građanske javnosti. Janković je nastojao da što više gurne u drugi plan to što ga je podržala i kampanju mu odradila najveća opoziciona stranka – Demokratska, stalno ističući šta je sve sam smislio i radio.

^{Foto: BETA}

Pod izgovorom da poštuju želju uglavnom mladih demonstranata Janković i drugi političari koji su ga podržavali, pomno su pazili da se ne priključe demonstrantima Protiv diktature, sve do dana kada je za to bilo prekasno, pa i tog dana tek posle glavnog događaja. A taj dan je bio kada je Vučić polagao predsedničku zakletvu.

Umesto da se priključi okupljanjima Protiv diktature, Janković je radio na osnivanju nove građanske organizacije – Pokreta slobodnih građana, koja je u oktobru te godine, pokušala da samostalno organizuje protest. Ali iz dva razloga, to se pokazalo nemogućim. Prvi je, da nije bilo događaja vezanog za veliku partiju i masovna osećanja, koji bi pokrenuo ljude da dođu. Drugi razlog je bio čisto tehnički, Janković je pokušavao da okupljanje organizuje sa onima koji u podizanju demonstracija nisu imali toliko iskustva koliko u njihovom suzbijanju ili prećutkivanju.

Zanimljiv je i njegov drugi pokušaj u proleće i leto 2018. godine, kada je Janković jednom nedeljno pokušavao da okupi ljude na Andrićevom vencu ispred Predsedništva Srbije, sa zahtevom da se rasvetli ubistvo Olivera Ivanovića. Spolja gledano, svi su uslovi koji treba da pokrenu ljude da dođu sada bili ispunjeni. Tu je i jak povod, koji izaziva duboka osećanja, i mesto, i mogućnost da se iskaže građansko delovanje. Pa ipak ništa se nije desilo, što sada Saša Janković, čini se, prema objavama na Tviteru pripisuje podaničkom karakteru građana Srbije, budući da hvali hrabre demonstrante u Libanu.

Stvar nije međutim u karakteru, nego u viđenju: građani će se pokrenuti ako veruju da postoji politička snaga kadra da preuzme vlast, a Jankovića u tom smislu nisu prepoznali.   

A Borka Stefanovića – kao nekadašnjeg poslanika i državnog funkcionera u vreme vlasti Demokratske stranke – ipak jesu. I kada je 23. novembra 2018. Stefanović u Kruševcu dobio udarce u glavu i kada je pokazao svoju krvavu košulju, to je dalo pravi okidač za demonstracije. Svejedno što je on u tom trenutku bio na čelu jednog takođe udruženja građana Levica Srbije, koje se predstavljalo kao stranka, iako to nije.

Nije dakle bilo baklje koja ide iz građanske ruke u građansku ruku, već samo vatre koja se samo u blizini izbora ili partijskog delovanja, može ponovo potpaliti.
Narednih meseci, svi su držali zablude – da protesti mogu dovesti do rezultata, do Vučićevog popuštanja, baš zato što su građanski i izvanpartijski (kao da bi uostalom imali i kamion sa ozvučenjem da nije nabavljen po “partijskog liniji”). Na tu ih je zabludu sada sasvim komotno Vučić i podsetio, kada je nedavno izjavio da zimus nije ukazao dovoljno poštovanja prema nezadovoljnim demonstrantima misleći “pogrešno” da su samo puke pristalice opozicionara, što oni nisu.

Tim rečima, Vučić samo smelo pokazuje koliko je potupno izostala povezivanje građanskog i partijskog/parlamentarnog, koja bi mogla ugroziti prevlast njegove Srpske napredne stranke. Ideju odvraćanja od tog povezivanja, protivurečno i dalje nosi udruženje “1 od 5 miliona” koje je u februaru 2019. upisala u registar Jelena Anasonović, učesnica demonstracija Protiv diktature, pa članica Levice Srbije. Njeno povlačenje iz demonstracija donekle se poklopilo sa učlanjenjem Levice Srbije i njenog lidera Borka Stefanovića u Stranku slobode i pravde Dragana Đilasa. Ova stranka je proglašena, čini se usiljeno, kako uzvraćanje na događaje pomenute u aprilu. Proglašena je na dan 16. aprila kada je Vučić organizovao svoj miting Budućnost Srbije ispred Skupštine, na istom mestu gde je opozicija održala svoj skup tri dana ranije, kako bi pokazao da može da okupi mnogo više pristalica

A koliko ta priča, sa udruženjem “1 od 5 miliona” više ne deluje, vidi se sada, uoči godišnjice izbijanja vikend demonstracija, na pokušaju da se demonstrira ispred zgrade RTS-a dok je u njoj Vučić. Ono što je koliko u vikendu 16. i 17. marta bio veliki politički događaj, kada su lideri Saveza za Srbiju, pre svih Boško Obradović iznenada upali u zgradu RTS-a, sada se u novembru ponovilo kao farsa.

Taj pokušaj takođe je otkrio i to koliko se opozicione stranke,  nastale iz Demokratske, iz neobjašnjivih razloga drže i drugih političkih zabluda. Na prvom mestu, da protesti moraju biti u Beogradu, kao to je glavna tačka pritiska na Vučića. To uopšte ne mora biti tako – tačka je tamo gde je Vučić, a on i te kako ima i događaje i skupove po Srbiji. Ako na primer Boris Tadić, odnosno njegova Socijaldemokratska stranka, u opširnom saopštenju navode da je neki novoizgrađeni put koji otvara Vučić, započet u vreme dok je Tadić bio predsednik, a DS na vlasti – gde su da to iskaže na licu mesta? Zašto SDS, ne napravi svoju građansko-političku akciju, i Tadić ne ode na isto mesto pre ili posle Vučića. Zašto se opozicija oseća dobro samo sa svojim pristalicama na zatvorenim tribinama ili na građanskim protestima gde uvek može da kaže da nije u svojstvu organizatora, nego gosta?