Razgovor je tekao ovako: Penzionerka kaže sredovečnom čoveku: Zašto si protiv Vučića kad sad ima svega, a on joj odgovori - a zašto ste vi bili za Miloševića kada nije bilo ničega. Maltene filozofski haiku dijalog ispred marekta dvoje starih komšija kome sam slučajno prisustvovao.

Politički stavovi nisu uvek pod libelom sa racionalnošću i objektivnim stanjem stvari. Nema kulta ličnosti bez liderske harizme, ali nije svako liderstvo, pa ni ono harizmatsko, kult ličnosti. Vučić je neupitan lider na vladajućem polu srpske političke scene, dok je kriza liderstva u opoziciji zjapeća. Studenti su senzacionalnu pojavu svog pokreta koji je prodrmao Srbiji nakon novosadske tragedije zasnivali, između ostalog, i na tezi Dušana Čkrebića da je Srbija „umorna od lidera“ iako ogromna većina njih nema pojma ko je bio Dušan Čkrebić – komunistički funkcioner koji je to upravo rekao protiv Ivana Stambolića (ne)svesno stvarajući još većeg lidera – Miloševića. Razvoju kulta ličnosti, pa i njegovoj militarizaciji kao čestoj pratećoj pojavi pogoduje introspektivni autizam većinskog dela društva. Odbojnost prema partijskom organizovanju i hronična fragmentiranost, strukturni su problemi antivučićevske Srbije kojoj maltene očajnički treba ono što su pomalo zaboravljene Dveri zvale „starešinstvo“. Što ne znači povratak u partokratiju i kult ličnosti.

U vreme takozvanog nacionalnog buđenja poznih osamdesetih godina prošlog veka po Srbiji se pevalo „sad’ se narod pita ko će nama da zameni Tita“. Trebao je novi vođa, novi kult. Ne oslobađanje od toga. Priče da je Tito bio „mađarski grof“ ili „vanbračni Čerčilov sin“ su naknadna nelagoda i racionalizacija činjenice da je Srbijom vladao sposobni Zagorac. I da je prihvatanje kulta bilo daleko više spontano nego prinudno. Milošević je bio pogrešan čovek na pravom mestu. Ovaj od naroda izvikani birokratski „vožd“ sprovodio je, paradoksalno, „antibirokratsku revoluciju“. Jedan od njegovih bliskih saradnika mi je govorio da je „Sloba do kraja verovao u narod“ – u taj neki narod „koji će doći da ga podrži“, čak i onda kad mu se spremalo hapšenje. Na kraju narod ga je izneverio. Onaj narod koji je većinski imao „na revers“.

Ali, ma koliko narod bio potuljen prema vođama koje je nekad obožavao, ostane starog žara kome malo treba da se razgori. Februara 2002. u Haškom tribunalu je protiv Miloševića svedočio albanski političar s Kosova Mahmut Bakali. I to kao prvi svedok optužbe. Milošević se dobro držao. Da je tada bilo glasanja, moguće da bi imao veće šanse protiv Vojislava Koštunice. Iz Haga bi bar otišao u drugi krug predsedničkih izbora, da je to nekako tehnički moglo da se izvede. „Narod“ se opet kratkotrajno bio zagrejao za njihovog Slobu. Njegov prepoznatljivi i dalje autoritarni (nepokoreni) glas iz Haga čuo se širom Srbije iz televizora i sa radio aparata, kao što se čuo tokom „događanja naroda“. Svemu je naravno doprineo novi TV žanr – direktan prenos haških suđenja na tadašnjoj B92. Iako je bilo gunđanja onih pravovernijih gledalaca, vremenom je ta TV kuća našla dobitnu formulu: Haška suđenja, „Veliki brat“, Liga šampiona u fudbalu. 

Sociologija smrti (tanatosociologija) ukrstila je i ovog marta ponovo Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Od odnosa dve posthumne harizme u percpeciji građana i političko-društvenih aktera umnogome zavisi i karakter srpskog društva. Kako smatra sociolog politike Todor Kuljić, tanatološki sadržaji su uvek i deo legitimacije poretka. Smrt, naime, ne koriste samo političari, nego ona ima važno mesto i u široj simboličkoj strukturi opštenja i kod pravdanja moći raznih društvenih autoriteta: „Upravo stoga što se značajni mrtvi neretko svojataju kao integrativni simboli raznih segmenata poretka“. Na primer, u Hrvatskoj je mistična veza Tuđmana i branitelja nalik onoj Tita i SUBNOR-a (partizanskih veterana). Iako je zemlja u EU njom kao da iz senke vlada pritajena vojna (veteranska) hunta naglašavajući i „revolucionarnu“ komponentu tzv. Domovinskog rata u smislu temeljnog preobražaja društva. Sa naglašavanjem Vučićeve pozicije „vrhovnog komandanta“ u puzajućem revizionizmu rehabilituje se i ta Miloševića komponenta.  

Ono što je godina tvrdilo udruženje  „Sloboda“ - da je Milošević „ubijen“ u Hagu 11. marta 2006, sada je stav koji je opšteprihvaćen u delu društva koje podržava Vučića. Predsednik države to neće otvoreno reći, ali se oseća da je blizak stavu da je Milošević ono što smatra njegov haški saborac Šešelj – „junak“. Mada, Vučić ima više senzibiliteta za Đinđića od Šešelja. Iako je to stav lojalističko - zavetničke avangarde Vučićeve države, još izgleda nije zrelo da režim udovolji starom zahtevu „Slobode“ - da se Miloševiću podigne spomenik u Beogradu i da jedan bulevar u glavnom gradu Srbije ponese Miloševićevo ime u znak sećanja na „njegovu žrtvu za slobodu srpskog naroda i Srbije“. Ako je za utehu pristalicama Miloševića, izgleda da se definitivno odustalo od inicijative da se Đinđiću podigne spomenik u Beogradu. Iako bi takav spomenik danas mogao da otkrije i Đinđićev ministar kulture, što bi neko moga da protumači kao cinizam. Više nije poželjna ni ona apstraktna „strela“ kao neko idejno rešenje – „instalacija“ koje je valjda zvanično bilo usvojeno.

U ranoj fazi svog naprednjačkog identiteta, Goran Vesić (nekada bliski saradnik Đinđića) imao je ideju da se objavi edicija knjiga koje su uticale na Đinđića. Umesto memorijala Đinđiću i Miloševiću, aktuelnom gradonačelniku Beograda Aleksandru Šapiću, želja je bila da se u glavnom gradu podigne spomenik generalu Mihailoviću, ali on to nije postavio Vučiću kao uslov da i dalje bude gradonačelnik.

U ovoj reakcionarnoj fazi vlasti Vučiću je bliži Milošević od Đinđića (u 2012. i prvih nekoliko narednih godina bilo je obratno), ali ne toliko bliži da udari otvoreno i na Đinđića koji mu je mrtav i dalje koristan. U intervju za RTS i to baš 12. marta uveče na dan Đinđićeve a ne Miloševiće smrti (što se može tumačiti na različite načine), predsednik Srbije je probao da izvrši na svoj način „mirenje u dva bola“ dve Srbije, a što nije moglo da prođe bez usiljene učtivosti, odnosno pritajenog cinizma. I jedan i drugi su, za Vučića, uradili i dobre i loše stvari, što u podekstu znači da Vučić nastavlja - po potrebi u različitim proporcijama - dobre stvari obojice (a ne ponavlja, kao veći lider od obojice, greške koje su oni napravili). Iako dobre stvari jednog poništavaju dobre stvari drugo. Jedna od objektivno dobrih Miloševićevih stvari je što je omogućio jeftini otkup društvenih stanova i u onim teškim devedesetim godinama ipak napravio malu socijalnu revoluciju, kako je to nazvao Milorad Vučelić, blizak Miloševićev saradnik. Pitanje je da li bi Đinđić u svom menadžerskom kapitalizmu dozvolio baš takvu stambenu reformu po bagatelnim cenama.

Za razliku od Vučića, Milošević nije razumeo dovoljno dobro prirodu globalnog kapitalizma. Vučić izbegava glavnu Miloševićevu grešku – sukob sa Zapadom, mnogo rigoroznije vodi računa o pretorijanskom sektoru i manje veruje u narod iako se na njega stalno poziva i tobože mu se ulaguje. Ključno za preuzimanje vlasti bilo je da Vučić razbije „mirenje u dva bola“ DS i SPS i da on arbitrarno počne da kontroliše odnos dve poshumne haritme. 

I Miloševićev i Đinđićev „istorijski trenutak“ je teži nego Vučićev, mada i njegov nije baš previše lagodan. Za razliku od Đinđićevog „menadžerskog“, Vučićev pragamtizam se više zasniva na staroj komunističkoj instiktivnoj osobini samoodržanja, a to je „budnost“.  Od poistovećivanja sa Đinđićem sasvim je za Vučića dovoljno potenciranje neshvaćenosti u reformizmu, u gutanju žaba na kosovskom pitanju i paralelizam stepena lične ugroženosti. Prema Miloševiću, Vučić će ukazati sa godinama sve povišeniji pijetet i sve diskretniju kritičnost. Uspeh Vučićevog puzajućeg revizionizma je i taj da je Milošević kao i Đinđić takođe ubijen. Samo ne na radnom mestu snajperom već kao sužnji u tamnici namernim neadekvatnim lečenjem. Pa su tako i i Slobodan i Zoran „mučenici“.  U suštini, Vučić obe ove posthumne harizme instrumentalizuje i saobražava dnevnoj politici i svom mestu u istoriji. Na jedan državotvorno morbidan način i Slobodan i Zoran su deo Vučićevog „keč ola“.

Miloševićeva posthumna harizma stvar je i emotivnosti starih drugova, ili resantiman amorfnih „patriotskih snaga“ da se dive haškom mučeništvu, uvaže „otpor novom svetskom poretku“ naglase tekovine – Republiku Srpsku i Rezoluciju UN 1244 (ali i da relativizuju slom Krajine, blokadu na Drini), i da istovremeno relativizuju komunističko izvorište. A za pljačku su krive „ničim izazvane sankcije“. 

Istaknuti član SPS i haški osuđenik Nikola Šainović još je na 12. godišnjicu Miloševićeve smrti u Požarevcu naglasio glavni tok tanatopolitike – predstaviti Miloševića kao globalnu avangardu, kao lidera koji je zapalio iskru slobode u svetu američke hegemonije. U pravu je bio Šainović kad je tad rekao kako Miloševićev spomenik „već ima postojeće elemente“. Da je onda bilo Putina, po revizionističkoj logici, Miloševićeva Srbija bi vodila višegodišnji kopneni rat na svojoj teritoriji sa NATO uz svesrdnu vojnu podršku Rusije. Tek kad bi Putin došao da se pokloni „pod lipu“ Požarevac bi postao mesto hodočašća – globalni Kumrovec, patriotska „kuća cveća“ a ne ritual malobrojnih „drugova“. 

I posthumna supstanca u Đinđićevoj harizmi uglavnom je menadžerskog tipa, donekle Platonovog (ili Habermasovog) političara-filozofa, dok je mučeništvo zarad vizije (život položen na oltar domovine) težište Đinđićeve posthumne harizme, odakle se vernost viziji nameće kao glavni izvor legitimiteta i (ne)delegiranih pretendenata.

Revizionisti će reći i da je Đinđić ubijen kad je zaokružio proces svog patriotskog preumljenja. Pa su ga apsurdno ubile patriotske snage.  

Ovogodišnje obeležavanje ubistva Đinđića u antivučićevskom delu Srbije može se uglavnom svesti na samosažaljenje, malodušnost i kukanje što danas nema lidera koji može da povede demokratsku Srbiju, tačnije da nema menadžera koji može da je politički i organizaciono artikuliše („nema ko da nas okupi“), ali da je sposoban i da suspenduje ličnu sujetu u korist opšte stvari pa da isturi politički prihvatljivije lidera za celo društvo, kao što je Đinđić prihvatio da Koštunica bude predsednički kandidat DOS-a. Današnji studenti se nisu ni rodili kad je ubijen Đinđić pa to možda i ne razumeju najbolje. Kao što možda ne razumeju dovoljno racionalnu potrebu liderstva u politici. I stranačke organizovanosti na kojoj je Đinđić insistirao i nije bio gadljiv prema kontaktima unutar frežima. I koji bi sigurno imao neki nenasilni plan za 15. mart.

Pa i na slikama 5. oktobra vide se stranačke zastave. Na primer zaboravljene Demohrišćanske stranke Srbije koja se unosi u Skupštinu. DHSS je osnovao Vladan Batić a jedno vreme njen predsednik je bio i Branislav Lečić. 

Iako je kod Vučića sve malo modernije i u boljim odnosima sa Zapadom, tri težišne Mloševićeve tačke su i i Vučićeve: Prva je odnos prema opoziciji – to su i dalje „snage haosa i bezumlja“. Druga je „Srbija se saginjati neće“ (ali sad je ipak nešto elastičnija) i treća je „sa nama nema neizvesnosti“ (plate, penzije i mir). Što se tiče „srpske istine“ od toga da se „probije u svet“ (što je bila Miloševićeva mantra i opsesija), Vučiću je bitnije da tu „istinu“ apsoliviraju njegove pristalice u zemlji i lojalistička avangarda, dok je „istina“ za svet vrlo fleksibilna. I dalje u lojalističkim krugovima budi maštu julovsko-neoljotićevska vizija smti političkog Zapada, ali za razliku od Miloševićeve propagande više ne važi u punom kapacitetu ono „Teheran – Vatikan – CIA – Kominterna“. U otporu Irana se prepoznaje Miloševićev otpor NATO paktu, a Teheran se abolira kao nekadašnji pokrovitelj „zelene transverzale“. Antikatoličanstvo se svelo na antihrvatstvo, uostalom Vatikan nije priznao tzv. Kosovo. CIA je i dalje tu, ali je trampizam i to relativizovao, dok je „Kominterna“ promenila ideološki predznak i sad može da bude samo neformalni savez evropskih suverenista na koje Kremlj gleda blagonaklono.

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kada u istoriji imale demokratski tok i karakter. Uglavnom je dolazilo do supstitucije autoriteta, do nekritičkog vezivanja za harizmatske vođe. Preterane su tvrdnje o „restaljinizaciji Srbije“ i „kontra četr’es osmoj“, ali jedna upadljivo ikonička slika „pravoslavnog socrealizma“ u etatizovanom poluperifernom kapitalizmu je neupitna. Autoritarnost nije izolovana psihološka dispozicija, radi se o sindromu koji je usko povezan sa tradicionalizmom i kolektivizmom. Za razumevanje dubljih procesa i bliske prošlosti preporučujem sociološku studiju „Razaranje društva“ (1994), a iz nje za ovu priliku izdvajam reči socijalnog psihologa Bore Kuzmanovića, da autoritarnost kao deo socijalnog karaktera „otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i olakšava postojanje raznih formi autoritarne vlasti, čak i ako se jedna ideologija napusti i zameni drugom“. 

Desnica, ne samo krajnja, ne voli pojam autoritarnosti kao „izmišljotinu Frankfurtske škole“ u sociologiji i političkoj filozofiji kojoj se podriva sam pojam tradicionalnog autoriteta, delegitimiše se prirodna potreba da se pripada identitetskoj zajednici, pre svega nacionalnoj i  verskoj. Autoritarnost kao konstruk je otuda u biti manipulativna. Ali, kao što ti lekar kaže uradi mi krvu sliku, trigliceride, holesterol, tako se ni društvene pojave i rejtinzi političara teško mogu objasniti ako se prethodno u istraživanjima javnog mnenja ne utvrdi autoritarnost i njen sindrom. 

Preminuo je Jirgen Habermas. Bio je poslednji živi član „Frankfurtske škole“ (kritička teorija društva). Bio je student Teodora Adorna koji je definisao „autoritarnu ličnost“ kao psihološku kategoriju čije osobine čine predispoziciju za lakše prihvatanje konformizma, predrasuda, stereotipa, nekritičko prihvatanje autoriteta i radikalnih političkih opcija kao što su (neo)fašizam i (neo)staljinizam.

Hambermas se u čuvenoj debati - „sukobu istoričara“ osamdesetih godina prošlog veka u Nemačkoj oštro suprostavljao relativizaciji nacizma, ali je 1968. umeo da istupa i protiv „levog fašizma“.  Bavio se pojmom „javnosti“ i naglašavao postojanje kritičkog i manipulativnog dela javnog mnenja. Da se ostvarila Vesićeva ideja da se objavi edicija knjiga koje su uticale na Đinđića, tu bi se sigurno našao i Habermas. Đinđić je doktorirao kod Habermasovog učenika Albrehta Velmera.

Težište Miloševićeva propaganda protiv Đinđića je bilo da je on „izdajnik“ zato što je „nemački špijun“. To današnji Vučić nikada ne bi rekao, i zbog bliskosti i njega lično i srpske privrede sa Nemačkom. Ali, Habermasov tekst iz 1999. „Humanost i bestijalnost: Rat na granici između prava i morala“, poslužio je režimu kao krunski „teorijski“ dokaz za Đinđićevu poziciju, jer je Habermas tražio „etičke“ razloge za bombardovanje Srbije, kao što je svoju kontroverznu angažovanost kasnije potrdio razumevanjem za rusku poziciju prema Ukrajini, odnosno pravu Izraela da uzvrati. 

Ono što spaja studentski pokret u Srbiji i velikog filozofa to je Habermasova odbrana „ustavnog patriotizma“ – osnove demokratije i mogućnosti da se nacija proširi i legitimše van dominatnog etničkog ili konfesionalnog identiteta u jednom društvu. O stepenu političke kulture govori izjava nemačkog kancelara – demohrišćanima Fridriha Merca, povodom Habermasove smrti u kojoj je naglasio evropsku dimenziju preminulog, ističući da su Nemačka i Evropa izgubile jednog od najznačajnijih mislilaca našeg vremena.

Evo nešto povodom Hambermasa interesantno za ove prostore: Tamo negde 2014. uoči Mundijala u Brazilu, dva idejno različita intelektualna i duhovna autoriteta dala su oprečna mišljenja o Jugoslaviji – Habermas i papa Francisko (i to ne treba mešati sa poznatom debatom Benedikta XVI i Habermasa o odnosu religije i sekularne države). Habermas je tada rekao kako smatra da je Jugoslavija trebalo da ostane zajedno, da je taj raspad bio tragedija, a da je tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Genšer napravio strahovitu pogrešku u smislu preranog priznanja Hrvatske. „Jugoslavija je bila predivan projekt“, izjavio je ekskluzivno „u jednom dahu“ za zagrebački „Globus“ Habermas. S njim je u Budimpešti u prostorijama kancelarije Evropske komisije Ilija Matanović razgovarao na temu da li je uopšte moguć zajednički identitet Evropljanina, umesto skupine naroda okupljenih u jednu „umjetnu interesnu tvorevinu“. Habermas je pokazao i vidnu nostalgiju na pomen „Korčulanske letnje škole“ (Praxis filozofije), na taj pokret „marksističkog humanizma“ kome su pripadali Mihailo Marković, Rudi Supek, Milan Kangrga, Ivan Kuvačić…, a kojima su se priključili i intelektualci kalibra Froma, Markuzea, pa i samog Habermasa. Analogije EU, Austrougarske i SFRJ iz „najboljih dana“ provociraju na razmišljanje. U smislu zajedničkih identiteta, tržišta, koegzistencije, konflikata, ali i epiloga.

S druge strane, papa Francisko je otprilike kad i Habermas ocenio da je raspad Jugoslavije bio razumljiv pošto se radilo, kako je izjavio, o toliko različitim kulturama da nisu mogle opstati zajedno „bez lepka“. Tadašnji poglavar Rimokatoličke crkve je u intervjuu za list iz Barselone „Vangvardija“ pokazao puno razumevanje za secesiju u SFRJ, ali i izrazio zabrinutost zbog secesionističkih inicijativa u Škotskoj, Kataloniji i italijanskoj oblasti Padania. 

„Slučaj Jugoslavije bio je veoma jasan, ali pitam se da li je toliko jasno u drugim slučajevima“, dodao je papa.

Kako podseća i Tompson, Jugoslavije nema već 35 godina, što ne znači da kriza i dalje nema jugoslovenski karakter.