Sa nekoliko privatnih tužbi protiv vlasnika lista Informer i sa dva obraćanja – ispred RTS i zgrade REM – tela koje treba da vodi računa o radu televizija, Đilas je uspeo da izazove Aleksandra Vučića.

To mu nije baš pošlo za rukom u beogradskoj kampanji ovog proleća. Mada je bilo jasno da su njih dvojica glavni rivali na tim izborima, Vučić je uspeo da se odmakne od takvog doživljaja. Setimo se, stavio je u fokus svoju posetu Zagrebu i svečani doček koji mu je priredila Kolinda Grabar Kitarović, a u samoj završnici – put u Berlin i prijateljski razgovor pored prozora sa Angelom Merkel. Izvlačeći sebe iz konteksta sučeljavanja sa Đilasom, njemu je suprostavio Gorana Vesića, ali donekle pogrešno. Jer, Vesić je delovao toliko neuspešno da je sigurno neki procenat Đilas skočio, pa je onda morala da se razrađuje priča protiv “držača reglera” u tehnici RTS-a, o smanjivanju jačine Vesićevog glasa, tokom TV duela.

I u tom maniru je nastavljeno i dalje – Vesić je bio taj čovek iz SNS za pariranje Đilasu, slično kao što naprednjaci Milenko Jovanov i Marko Đurić imaju zadatak da reaguju na sve što kaže Vuk Jeremić, ili Demokratska stranka, dok su da uzvrate Dverima obično zaduženi Vladimir Orlić i Aleksandar Martinović… Kasting naravno nije striktan i ove uloge se povremeno fleksibilno menjaju.

Međutim, može se reći da je Vučić stao na prvu liniju sučeljavanja sa Đilasom, tokom svoje nedavne posete Kazahstanu. Iz Astane je stao u zaštitu Televizije Pink, odgovarajući Đilasu na rečenicu da bi se u Srbiji nešto promenilo kada bi ova stanica izgublia nacinalnu frekvenciju. Na toj liniji je i ostao u seriji obraćanja javnosti koja su usledila, i to su, iako pominje i druge iz Saveza za Srbiju, kao i neizbežnog Jankovića, poruke direktno uperene protiv Đilasa. Direktno sučeljavanje Vučića i Đilasa, odvija se po širini javnog prostora i ispoljava i kao medijski rat koji sa jedne strane vodi Informer, uz pomoć TV Pinka i Studija B, protiv Danasa, Vremena, NIN-a i TV N1. S tim, što sada ovaj rat, za razliku od sukoba Informera i Kurira 2015. ima političku dubinu, i ne može se rešiti običnim poslovnim primirjem.

Više je razloga zašto je Vučić “iskoračio” pred Đilasa. Jedan je blagi pad rejtinga Srpske napredne stranke, o kome oprezno govore istraživači javnog mnjenja, uz ogradu da je Vučićev lični rejting i dalje iznad 50 odsto. Po njima, taj pad su uslovili nedavni događaji poput nesreća na gradilištima. Međutim, ono što istraživači ne kažu, jeste da li je reč o trendu, a ne samo o prolaznoj oscilaciji. Drugi razlog je potreba da se politički prostor popuni u odustvu raspleta ili novog zapleta oko Kosova.

Proteklih je godina bilo mnogo velikih najava šta će se sve dogoditi na stogodišnjicu pobede u Prvom svetskom ratu – obeležavanje sleduje u novembru u Parizu. Čak je bilo i procena da bi tada Srbija možda mogla da bude primljena u Evropsku uniju. Prema nekim drugim očekivanjima, to je bar trebalo da bude datum bilzu kog bi Vučić i Hašim Tači potpisali sporazum o normalizaciji odnosa, kako je to zamišljeno Briselskim dijalogom, donekle i Berlinskim procesom, pod vođstvom Angele Merkel. Svi ti momenti sada izostaju, stogodišnjica se svodi na protokolarno prisustvo Vučića i Tačija, a spekuliše se da se možda njih dvojica neće ni sresti nasamo.

Postoje tumačenja da su sve ideje o političkim događajima vezano za simboliku Prvog svetskog rata, u slučaju Kosova i Srbije, pala u senku “midterms” izbora za američki Kongres 6. novembra. Tek kad prođu ti izbori, može se navodno očekivati neki potez Vašingtona. Upravo okončana poseta zvaničnika Stejt Dipartmenta Metju Palmera regionu je više rutinska. Palmer je u Beogradu boravio u isto vreme kao i njegov prethodnik Brajan Hojt Ji prošle jeseni i na događaju čiji su organizatori iste nevladine organizacije kao tada. Njegove poruke su međutim, bile manje oštre nego Hojt Jieve, dok je, prema izveštajima prištinskih medija, tamo bilo obrnuto. I ostavljale su i dalje prostor za neko “kreativno” rešenje ili bar za to da Srbija neće potpisati ništa dok se ne uspostavi Zajednica srpskih opština. Uostalom Palmerovo pitanje u Prištini glasilo je - šta ste spremni da date za finalni sporazum sa Srbijom, dok je u Beogradu objasnio da, ako i postoji neki Vučićev plan, on ga još nije video.

E sad, u iščekivanju spoljnopolitičkih događaja ili bolje rečeno u pripremi za finalni čin, sa Vučićevim non pejper planom ili bez njega, situacija se “kod kuće” mora držati u stanju mobilnost. To je možda i glavni Vučićev pokretač medijskog sukoba sa Đilasom – ne testiranje pada rejtinga, ne odbrana medijske moći, već potreba da pokaže jakog neprijatelja svojima unutar SNS. Neprijatelja, koji takođe ima medijsku moć i koji je, u toj vizuri spreman na sve, pa zato i naprednjaci moraju da budu disciplinovani i prihate sve što lider zahteva od njih, kako ne bi bili poraženi. Slabost ovog koncepta postoji – a to je da može da deluje samo do nekog događaja u vezi Kosova, koji će biti doživljen kao rasplet. I to bilo da je to potpisivanje nekog sporazuma na proleće - mnogi misle da je sledeći termin februar, kad već nije bio novembar, bilo vidan zastoj u otvaranju pregovaračkih poglavlja sa EU, ukoliko dođe do novog odlaganja.