„Sve oligarhijske grupe u prošlosti izgubile su vlast ili zato što su okoštavale ili zato što su omekšavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plašljive, činile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takođe bivale svrgnute. (…) Onaj ko hoće da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da iščaši osećanje za stvarnost, jer tajna vlastodrštva je u kombinovanju vere u svoju nepogrešivost sa sposobnošću da se uči na greškama iz prošlosti.“ – Orvel, „1984“

Suočeni smo u ovom burnom vremenu čas sa plimom čas sa osekom optimističkih izjava i sa strane lidera i stranaka na vlasti i sa strane opozicijskih političkih subjekata. Povremeno čujemo i pesimizam od strane prvaka partija na vlasti, ali je on po pravilu namenjen održavanju političkih tenzija svojih pristalica. 

Istovremeno se primećuje (ponekad preteran) izborni optimizam studenata u protestu i pridruženih građana. Taj i takav optimizam podržava deo medijskih radnika, deo javnih ljudi i poneko od političara koji su napustili partije u kojima su do juče bili. Možda je optimizam obuzeo i pojedine pristalice opozicijskih partija. U svakom slučaju objavljivanje optimizma od strane prvaka opozicijskih stranaka je izuzetno retka pojava. 

Da li „preterani optimizam“ pridonosi pobedi ili možda škodi naporima da se dođe do izborne pobede? Da li valja razlikovati „iluzorni“ i „realistički“ optimizam? 

Na čemu se u ovom vremenu temelji opozitni optimizam, bilo da je iluzoran bilo da je realan? 

Opozitni optimizam je realističan, ako su zadovoljena barem tri uslova: ako postoji masovna percepcija loše vlasti, ako postoji narodna volja za promenu loše vlasti i ako postoji politička operacionalizacija narodne percepcije loše vlasti u sadejstvu sa operacionalizacijom narodne volje za promenom loše vlasti. 

Postoji narodna percepcija loše vlasti.

Istraživanja koja su obavljena u poslednjih nekoliko meseci ukazuju na indicije o pretežnom narodnom nezadovoljstvu radom vlasti, o pretežnom nepoverenju u političke i društvene institucije, a evidentan je i uvid naroda u nelegalni i nelegitimni rad i funkcionisanje aktuelne vlasti. Istraživanja ukazuju na kumulaciju bazičnih uverenja i bazičnih ocena o sebi i svom životu, o društvu i o politici, ali i o političkim partijama i političarima. No, treba imati na umu da iz percepcije svega što je loše u radu vlasti ne sledi obavezno i volja za promenom vlasti. Moguće je da su pretežni neki drugi razlozi/motivi. Na primer, ideološki, vrednosni ili interesni. Sve u svemu, dug put je od percepcije rada/nerada vlasti do izborne orijentacije koja vodi u promenu vlasti. 

Postoji narodna volja za promenu loše vlasti.

Postojanje ili nepostojanje volje za promenu vlasti odnosi se na stav i ponašanje prema percipiranom sadržaju. Dakle, šta činiti nakon evidentne ocene da ne postoji poverenje u političke i društvene institucije. Da li će se to prećutati (potisnuti, „pomiriti se sa sudbinom“, čekati u miru 2027. godinu) ili će se nešto preduzeti? Blago natpolovično je u narodu prisutna opcija da se promena vlasti obavlja putem glasanja za one političke subjekte za koje se pretpostavlja ili veruje da će raditi bolje, da će raditi na stvaranju ,,institucija koje rade svoj posao“. 

Studenti u protestu su u velikoj meri uticali i utiču na aktivniji odnos građana prema politici sa fokusom na promenu vlasti koja je percipirana kao loša. Poenta je u tome što je studentski protest (a ne opozicijske partije) kanalisao aktuelne percepcije aktuelne vlasti u „narodnu volju“ za izbornu promenu vlasti. Danas možemo sa velikom verovatnoćom govoriti o blago natpolovičnoj većini koja je opredeljena za promenu vlasti. 

Uglavnom, u ovom trenutku ne postoji politička i izborna operacionalizacija ni narodne percepcije loše vlasti ni narodne volje za promenom takve vlasti.

Pojava studenata u protestu je dovela do ostvarivanja dugogodišnje želje politizovanog naroda, želje za novim političkim i izbornim subjektom. Tokom proteklih godinu dana studenti su učinili ono što je malo ko očekivao i mislio da se može učiniti. Studenti su probudili uspavani i ćuteći narod, uzdrmali opozicione političke partije, politički animirali pasivizirane pojedince koje je uspavao osećaj nemoći… Studenti su iznova pokrenuli i revitalizovali politički život u Srbiji i ponovo ukazali na banalnu istinu da nema demokratskog društva, u punom značenju tog pojma, bez (slobodne i demokratske) izborne promene vlasti. 

Posle godinu dana rada studenata u protestu, došlo je vreme da se aktuelizuje potreba finalizacije „potrage“ za subjektom ili subjektima koji će da obave političku operacionalizaciju narodne percepcije loše vlasti i operacionalizaciju narodne volje za promenom aktuelne vlasti i operacionalizaciju koncepta borbe za nepatvorene, slobodne i demokratske izbore.

Druga opcija je okončanje čekanja i početak rada na stvaranju i pokretanju tzv. kritične mase koja će započeti društvene promene.

Čekalo se i krajem devedesetih, tada se i dočekalo, prilično spremno. A danas, iako bi se dočekala kritična masa, valja imati na umu da niti vlast niti opozicija nisu onakve kakve su bile pre četvrt veka. 

Postoji niz ostvarenih preduslova za društvene promene, međutim to su neophodni, ali ne i dovoljni uslovi za promenu vlasti. Postoje još nekoliki uslovi koji su na vidiku, ali su još relativno udaljeni od finalizacije. Evo nekoliko naznaka o uslovima koje možemo označiti kao pretežno ostvarene: 

Prvo , postoji želja naroda da promeni postojeću vlast koju je ocenio kao lošu; 

Drugo , postoji narodna volja da se na izborima izbori promena vlasti; 

Teće , pojavio se i uspešno započeo jedan novi i, pokazalo se, prilično uspešan generator buđenja naroda. Studenti su znatnom delu naroda otvorili oči da mogu da sagledaju loše radnje aktuelne vlasti, raširili želju za drukčijim uređenjem i organizovanjem društva u kojem živimo i vratili veru u mogućnost promene vlasti. Time su učinjeni prvi koraci ka mobilizaciji i aktiviranju naroda. Stvaranje kvalitetne nove izborne većine postaje ostvariv cilj. 

Četvrto , u obavljanju ovog velikog posla studenti su pokazali sposobnost i spremnost da rade za opšte interese. Posebno izdvajam kvalitete onih akcija koje su dobrano poljuljali  tri velike srpske mitologeme: „Ništa bez Vožda“, „Ja bih, ali nemam s kim“ i „Ovi su loši, ali nema boljih“. Naročito značajan rezultat jednogodišnje studentske borbe ogleda se u uspesima u oslobađanju naroda od straha. 

1. „Ne može narod bez Vožda!“

Setimo se samo onog „Slobodane, Slobodane, ti si socijalista, volimo te, volimo te ko Isusa Hrista“. Ili onog „Ko to noćas, ko to noćas kroz Topolu prođe?//Čini mi se, čini mi se da je Karađorđe//Nije Đorđe, nije Đorđe, ne može da dođe//Već je Slobu, već je Slobu poslao narodu“. Ili one izreke Stanislava Vinavera u narodnoj obradi „Jedan Srbin — jedna partijaije – jedan lider. Dva Srbina — dve partije – dva lidera. Tri Srbina —pet partija – osam lidera - rasulo svih pet partija“.  Ili one floskule itekako prisutne u ovom veku po kojoj opozicijske partije ne mogu ni o čemu da se dogovore jer ne mogu da se slože oko toga ko će sesti na tron velikog Vožda. Stoga ima smisla da se zapitamo o ishodu sučeljavanja države ,,u kojoj je sve institucije progutao jedan čovek“ (o tome je pisala Ana Jovanović na Peščaniku, pre dve godine) i države sa državljanima koji su opsednuti Voždom. Da li se u ovom sučeljavanju dešava sukob jednog podeljenog naroda i jednog nepodeljenog Vožda? 

A onda, evo već godinu dana studenata bez Vožda i evo studenata koji drže lekciju, svima. Pa ko hoće da uči, taj će da nauči, pa makar nauk trajao samo godinu dana!

2. „Narod niti može niti hoće zajedno, čak i onda kada mu je to jedino rešenje!“

Malo je onih Srba koji ne bi prihvatili geslo po kojem „Samo sloga Srbe spašava“. Istovremeno, pak, mnogo Srba bi prihvatilo slogu i zajedničko delanje, ali pod jednim uslovom. Petar Petrović hoće slogu i zajedničko delanje, ali samo ako sve to bude baš onako kako Petar kaže, a ako tako ne može, onda ništa od zajedništva. Jovan Jovanović, pak, ima drukčiji rezon – on ne bi ništa zajedno jer on ne može ništa doprineti tom zajedničkom radu, niti ta zajednica može i hoće nešto njemu da koristi. I tako redom, sve do onih koji bi se priključili toj zajednici, ako bi baš svi to hteli. I tako u intervjuima masovno dobijamo ovakve odgovore na pitanje o razlozima neizlaska na izbore: „Ja bih, ali nemam s kim!“, „Kad bi svi, tad bih i ja!“, „Moj glas ne znači ništa, šta ja mogu da promenim!“, „Ne izlazim na izbore jer to bi bilo kao kad bih birao najveće jaje u velikoj korpi jaja!“, „Ne bih moga da izaberem ni najgore, a kamoli onog ko je najbolji“…

(Poseban slučaj su oni „građani“ koji se ne uključuju u zajedničke poslove, u razna udruženja građana, u sindikate, u političke partije… kao znak protesta protiv postojećeg političkog sistema i protesta protiv svakog oblika organizovanja i delanja tog sistema.)

Kao da je među nama previše toliko različitih identiteta da se ne možemo dogovoriti ni o čemu. Kad ne možemo da se dovoljno međusobno zbližimo, tražimo i po svaku cenu nastojimo da nađemo nešto što nas dovoljno međusobno razlikuje. Moj pokojni deda je govorio da naš problem nije u našim razlikama, nego u tome što ne možemo da nađemo barem jednu važnu stvar oko koje možemo da se dogovorimo. I valjda je kvaka u tome što se opterećujemo razlikama, a ne onim stvarima koje su nam zajedničke i od kojih nam zavisi normalni život ili barem život podnošljiviji. 

A onda su se pojavili studenti i evo već godinu dana, studenti nam drže lekciju. Pa ko hoće da uči, taj će da nauči. Da, da naučimo da nije čudno što u kolonama vidimo i vernike i one koji ne veruju, i patriote i one koji mrze susedne narode, i leve i desne, i one sa kokardom i one bez šubare, i one koji su za ulazak Srbije u Evropsku uniju i one koji su protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, i one koji vole države na Istoku, a mrze one na Zapadu, i one koji vole države na Zapadu, a mrze one na Istoku, i one koje nose hidžab i one koji nose šajkaču… Ostaje pitanje da li opozicijske partije mogu i hoće nešto da nauče od studenata, barem privremeno, barem da nauk traje godinu dana. 

Neizvesno je da li političke partije mogu i hoće da uče i nauče, pogotovo od studenata. Vladajuću partiju obesmišljava i faktički uništava partijski monizam, opozicijske partije, pak, uništava partijski singularizam, a o partijskom pluralizmu ni reč. 

Početak demokratske revitalizacije političkih partija moguć je samo dole, u bazi, zajedno sa narodom. Zajedno se može samo dole, u bazi. Tako rade studenti. Zato im se mnogi pridružuju, a još je više onih koji ih podržavaju. Ne znam ni jedan politički protest koji je ovako dočekivan kao što je narod dočekivao pohode studenata u protestu po srpskim drumovima, selima i varošima. - Studenti su došli narodu na noge, ali i narod je došao studentima na noge; tako smo mogli da vidimo na delu komunikaciju ,,licem u lice“, reklo bi se svrsishodniju od one „od vrata do vrata“.  Uostalom, samo se sa takvom komunikacijom i može započeti zajedničko delanje na ostvarivanju najvećih društvenih ciljeva.  

Stvarna opozicija može se prepoznati samo onda kada je ona zajedno sa narodom i kada su zajedno opozitne partije, radnički sindikati, udruženja civilnog društva i svi drugi kojima je opšti i zajednički interes vrhovni kriterijum političkog delanja. 

Samo politička sloga opoziciju spašava i čini je istinskom opozicijom. Ne znam da li lideri i politbiroi opozicijskih partija znaju da im je spas u autentičnoj, svestranoj i demokratskoj komunikaciji sa narodom, uz punu međusobnu saradnju i postizanje konsenzusa o gorućim društvenim pitanjima i punu posvećenost zajedničkim interesima. Ali znam, i to pokazuju sva profesionalno izvedena istraživanja javnog mnjenja, da većina punoletnih građana, generalno znaju ili barem imaju predstavu o tome kako, s kim, na koji način, i u kojem pravcu treba ići. I opet ta naznaka, glasove na izborima donosi strategija zajedno. Naravno, podrazumeva se izračun dobitka ili gubitka glasova od svakog ulaska u predizbornu koaliciju, predizborni savez, predizborni konzorcijum…

Dno piramide naprednjačke svemoći patosirano je iskrenim pristalicama, ucenjenim glasačima, kupljenim podanicima, korumpiranim račundžijama, zastrašenim građanima i na biračko mesto dovedenim licima koja ne znaju ni gde su, ni zašto su baš tu gde su dovedeni… 

Glasine o sukobima, ili blaže rečeno, nesuglasicama u opozitnom trouglu: studenti - zborovi građana – opozicijske političke partije, treba uzeti sa punom rezervom, isto kao i glasine o pregovorima unutar opozitnog trougla.

3. „Znamo da su ovi loši, ali nema boljih!“

Devedesetih godina anketari u istraživanjima javnog mnjenja naslušali su se generalnog odgovora uzorkovanih građana u kojima su objašnjavali svoje razloge za neizlazak na izbore. Tako se dešavalo i u kasnijim predizbornim istraživanjima, tako je i danas. Zanimljivo je što smo na odgovore istog tipa nailazili kod ispitanika koji su najavljivali glasanje za vladajuću stranku, a koji su po većini odgovora na ostala pitanja bili sličniji onima koji ne glasaju za stranku na vlasti, već za neku od opozicionih stranaka. Inače, u ovim stereotipnim odgovorima prvo imamo konstataciju da su svi isti i da su svi loši, a onda sledi iznošenje dileme: da li izaći na izbore ili ostati kod kuće; neki ostaju u dilemi, a neki navode neki razlog zašto će ići na izbore.

„Znam da su ovi loši, ali kaži mi, ko je bolji“; „Kad nema boljih, birajmo najmanje loše, jer mora da su oni bolji od ovih sada!“; „Svi su isti, svi su loši i zato je svejedno za koga ću da glasam, svejedno je da li ću ostati kod kuće ili otići na izbore“; „Bolje nam je da ne idemo izbore, kad već vidimo da nema boljih od ovih što su sada na vlasti“;  „Svi su loši, a na ove smo se već navikli“, tu je i onaj odgovor koji je poznat iz priča o izborima u pretprošlom veku i onih početkom prošlog veka „Glasaću isto kao prošli put, oni su se već nakrali, a ako glasam za neke druge, kako da preživim dok se i oni ne nakradu!“.  

Studenti su naumili da pokažu narodu da ima boljih

„Kada je legalitet političkog tela razoren (…) Strah i difuzija nesigurnosti, panika, postaju glavni pokretači individualnih i kolektivnih ponašanja. U takvim stanjima društvo se zakonito survava u neporedak (haos), razaraju se vrednosti poverenja i solidarnosti (…), a osobita vrsta egzistencijalnog straha (strah od neporetka) supstituira sve druge vidove ponašanja.“ (Podunavac, „Put Srbije ka normalnoj državi“, 2003). 

4. Na delu je početak oslobađanja od straha zaplašenog i preplašenog naroda

Napred-njaci su Nazad-njaci, u stvari, može i jedno i drugo, tako je sigurnije, nema greške. Uostalom, jedan pisac ondašnje fantastike je davne 1949. o tome pisao, a radnju smestio u 1984. godinu!

„Ovde je ključna reč crnobelo. Kao i mnoge novogovorske reči, ona ima dva međusobno protivurečna značenja. U odnosu na protivnika, ona označava naviku da se bez zazora tvrdi kako je crno belo, suprotno jasnim činjenicama. U odnosu na člana Partije, ona označava lojalnu spremnost da se kaže da je crno belo kad to zahteva partijska disciplina. No, ona označava još i sposobnost da se poveruje da je crno ono što je belo, štaviše, da crno jeste belo, i da se zaboravi da se ikad verovalo drukčije.“ – Džordž Orvel, „1984“

„Svi pseudointelektualci-hipsteri spominju Orvela u svakoj mogućoj prilici, čak i bez ikakvog povoda, a da kod njega ništa ne shvataju“ - Anton Borisovič Nosik

Strah i zastrašivanje političkih oponenata je oruđe u rukama svake uzurpatorske vlasti koje se češće ili ređe (zlo)upotrebljava. No, ne treba zaboraviti i da su vlasnici monopola sile izloženi strahu. Milan Podunavac, pozivajući se na Konstana, kaže da je uzurpatoru vlasti „kuća na pesku“. „Uzurpacija zgrabi uzurpatora kao duh, on nije nikada siguran u kući sagrađenoj na pesku. Otuda uzurpatora uvek prati osobiti strah (,,strah uzurpatora“)“. I dalje „Kvazilegitimna vladavina je (…) ona vladavina koja principe sile, straha, nesigurnosti i nestabilnosti, prikriva prividom slobode, prividom ustanova i prividom legitimnosti. Zasnovana na deinstitucionalizaciji poretka prava i politike, uzurpacija uvek nosi strah od razočarane publike“. (Podunavac, 2003).