1. Bojkot nije proistekao iz određene izborne situacije, već je uspostavljen kao ideja oko koje je u avgustu 2018. nastao blok Savez za Srbiju.  Izborna situacija trebalo je samo da potvrdi tu zadatu ideju. Uzeto je da to budu izbori u opštini Lučani. Naopaka  logika da se baš Lučani uzmu za test te ideje nije vidljiva. Delovalo je samo po sebi razumljivo da će SZS probati da nastupi baš u Lučanima, zato što u svojim redovima ima Čačanina Boška Obradovića.  Međutim, ustvari to je baš bio teren na kome opozicija nema gotovo nikavu šansu. Nema, budući da su stanovnici Lučana većinski ekonomski vezani za tamošnju državnu fabriku oružja, a fabrika za vlast. Veće su šanse bile u nekoj od ostale tri opštine gde su se istog dana održavali izbori – Kuli, Kladovu i Doljevcu – nego u Lučanima. Tačnije, Vučićeva SNS je osvojila manje glasova u Kuli i Kladovu, nego u Lučanima. Rezultat liste SZS odnosno Dveri od skoro 10 odsto, i danas je mera rejtinga SZS. U parlamentu Srbije to bi značilo oko 25 poslanika. A i to je više nego što ih sada nastupa kao bojkot blok u ovom odlazećem sazivu.   

2. Ako se nije vezao za promišljenu izbornu situaciju, bojkot se savršeno poklopio sa protestima protiv Vučićeve vlasti na ulicama. I nosio je ideju promene, jer je u šest godina pre toga Srbija prošla kroz pet izbora  (2012, 2014,2016, 2017, 2018). Dan pre opštinskih izbora u Lučanima 16. decembra 2018. u Beogradu su po mokrom snegu druge subote uzastopce održane demonstracije. Tog vikenda uspostavljena je nova vrsta vaninstuticionalnog sukoba.  Sa jedne strane linije taj sukob predvodi gotovo isključivo Boško Obradović, a sa druge je policija, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova.  Početak je čuvena svađa iz policijske stanice u Lučanima između Obradovića i državnog sekretara MUP Dijane Hrkalović, koja se u međuvremenu povukla kako iz službe, tako i iz SNS i javnog života. A poslednji su incidenti koje je Obradović izazvao i na zadnjoj sednici Skupštini Srbije pre izbora 21. juna 2020.

3. Uhvativši se za bojkot kao potvrdu svojih „ličnih činova“ pobune, Boško Obradović nije uspeo da pridobije birače SNS-a, kako se činilo da bi mogao na početku. Njegova desna i konzervativna stanovišta ciljala su na tvrdo jezgro naprednjaka koji su nekad bili radikali. Međutim, Obradović je uspeo u nečemu drugom. A to je da kolebljive birače vlasti, koji su za dobre odnose sa Evropom i koji ne bi glasali za „povratak u 90-te“ - sankcije i izolacija zemlje, i dalje ostavi na strani SNS-a.

4. Propuštena je prilika da se iskoristi glavna slabost SNS, a to su opštinski izbori, odnosno slabi i kompromitovani ljudi u najširem ešalonu naprednjaka. Umesto toga protest i s njim vezani bojkot je iskoristio Aleksandar Vučić da izvrši izvesno čišćenje na lokalu (Grocka, Brus) i da najavi veliko podmlađivanje lokalnih lista SNS. Energija opozicije je trošena na izbegavanje susreta sa evroparlamentaracima Tanjom Fajon i Vladimirom Bilčikom u zvaničnim prostorijama Skupštine, već je do sastanka dolazilo u hotelu Metropol. Najzad, i u prostorijama diplomatske misije EU u Beogradu, gde je predstavnicima SZS rečeno da EU podržava uvek izbore, nikad bojkot.

5. U samom SZS od početka su postojala protivljenja bojkotu. Manje loš način bi bilo da je predstavljeno da delovi Saveza izlaze na izbore zato što im je Vučić ispunio neke zahteve, nego zato da se unutar SZS nisu uspeli da dogovore.  Tako je Nebojši Zelenoviću u Šapcu odstupnica trebalo da bude da je glavni zahtev koji je on isticao, da se promeni sastav Saveta REM-a, regulatornog tela za praćenje rada televizija, ispunjen. Nije doduše svih 9 članova, nego pet, ali i delimično ispunjen zahtev u politici može biti predstavljen kao mala pobeda.  Suštinski, svi zahtevi opozicije su medijski, a medijska slika sada jeste nešto povoljnija nego 2018. posebno kada je reč o mogućnosti uticaja preko društvenih mreža i internet portala.

6. Još gore od izbegavanja da se prihvate tihi Vučićevi ustupci jeste ostavljanje utiska da se bojkot blok podleže unutrašnjim intrigama. Tako je nakon više od godinu dana organizovanja protesta i zaklinjanja u bojkot organizacija „1 od 5 miliona“ saopštila da će ipak predati listu za parlament. I to saopštila samo dan nakon što je Sergej Trifunović proglasio bojkot, kao da su potrčali da zauzmu dotadašnje mesto PSG.  Kažu da su i tada u januaru, pojedini u PSG imali saznanja šta se sprema, ali da Trifunović nije verovao da je tako nešto moguće.

7. U odbijanje da se prihvati stvarnost  da bojkot može delovati, ali samo ako imate više od deset hiljada pristalica na ulici, a ne jednog Boška Obradovića u pratnji dvadeset dverjanina, spremnog da se na poziv Dragana Đilasa, lidera SZS,  mirno povuče sa ulice, spada i način na koji je opozicija dočekala kraj vanrednog stanja. Umesto da vreme posle korona pandemije označi kao novu društvenu realnost, bojkot blok se drži pristupa da je sve ostalo isto ili gore. Već i zbog same činjenice da su neki ljudi od korone umrli, ne može biti sve isto. Bviši predsednik Srbije Boris Tadić je učinio napor da obnovi svoj raniji predlog da se izađe na izbore sa listom za buduća „prazna mesta“ u parlamentu. Odnosno, da se bojkot blok kandiduje kako bi mogao da osporava izborni rezultat, i preskočivši cezus, i da svojim praznim mestima na bojkot način nastavi parlamentarnu borbu. Pre korone ovaj predlog je bio ismevan. Sada, deluje razumnije od svega ostalog na opozicionoj sceni. Jer, najviše nalikuje stvarnosti u kojoj je u isto vreme sve isto i ništa nije isto kao pre korone.