Njegova sveopšta medijsko-idejna ofanziva nakon “Markovog hapšenja u Mitrovačkom dvoru” nije ni usmerena na opoziciju, nego na javno mnjenje. Tačnije, na održavanje Vučičićevog profila u javnosti kao političara koji drži stvari pod kontrolom. Nema to veze sa tim koliko se javnosti sviđa ta kontrola ili ne, niti koliki njen deo veruje da je jedini uspeh te kontrole pravljenje režiranih kriza.

Pitanje glasi da li je, dok Vučić sprovodi tako jake medijske udare, moguće da se ispuni opozicioni vakum u Srbiji. Ili, su se svi na opozicionom polju predali pristajući na putinovsku vladavinu, po kojoj je uvek 70 odsto za vlast, a vlast zbog tih 70 odsto uvek ima neki svoj Krim. Da li u opoziciji mašu belom zastavom, donekle zadovoljni time što su pokušali i što su utvrdili da su Vučićevi naprednjaci nesmenjivi kako na izborima, tako i posle njih?

Oni najverovatnije ni sami ne znaju odgovor, ali moraće da ga smisle do 9. maja za kada je zakazana konstitutivna sednica beogradskog parlamenta. Jer, Dragan Đilas i Aleksandar Šapić, moraće tada da pokažu da li umeju da budu bolji nego Saša Radulović i Demokratska stranka 2016. kada su imali svoj debi posle parlamentarnih izbora.

Šta je glavni problem sa sadašnjom opozicijom, a to je samo drugo lice naše vlasti, a i nas samih? Prvo, to što veruju da, ako će Vučić padati na Kosovu, onda mora da ga sruši desnica, a desnica to je sada niko drugi nego Boško Obradović. Drugo, to što veruju, da ako će Vučić uopšte padati sa Kosovom ili bez njega, taj pad treba da izazove određeni događaj. A oni takav događaj ne vide na horizontu od recimo, dve godine. I treće, to što imaju uvid i u blisku prošlost. A u toj prošlosti, dok su Vučićevi bili radikali, samo su jednom, kada su imali najamanje glasova, u decembru 2000. godine, osvojili koliko sadašnja najjača opoziciona opcija. Već na predsedničkim izborima 2004. Tomislav Nikolić imao je 1,2 miliona glasova. Ali, radikali jesu u tom međuvremenu rešili problem liderstva Šešeljevim odlaskom u Hag.

Sadašnja opozicija krizu liderstva rešava bezuspešno neprekidno od 2012. Pojedini u DS su tek sad, posle izbora u Smederevskoj Palanci (SNS 66 odsto) došli do zaključka da ljudi ustvari glasaju za naprednjake i da se samo prave da to ne rade. Drugi su pak zaključili da je kapilarni glas izum kakav je nemoguće pobediti.

Treći su otkrili da se politika ne može voditi u onlajn četu, kako je to organizovao Saša Radulović u Dosta je bilo, kao i da koalicija dve grupacije blizu cenzusa, ne znači automatski njegovo preskakanje.

Najmanje ih troje – Saša Janković, Vuk Jeremić i Boris Tadić – izgleda procenjuje da je dovoljno samo da postoje na političkoj sceni i da se izjašnjavaju o Vučićevoj politici. Jeremić to zasad radi najspektakularnije i sa mnogo više energije od svog nekadašnjeg profesora Tadića. Ovo jeste dobar način da usavršavaju svoj javni nastup, ali teško da će im to zaista pomoći da zaljuljaju Vučićevu vlast iole ozbiljno. I pri tome će dalje jedno oko bacati na Boška Obradovića neodlučni u kojoj meri da budu i protiv njega.

I zato će možda propusititi jedinu priliku da Vučić ne ostvari potpuni putinovski model vladanja i ispuni najave da će sam da odluči kada će se povući sa vlasti i ko će mu iz SNS biti naslednik. A to je koncpet koji im je ponudio Đilas sa Savezom za Srbiju. Niko sadašnjim opozicionom prvacima ne može garantovati da će taj koncept uspeti da pobedi Vučića. Niti im može sa sigurnošću reći koji će se geopolitički prolaz i kada otvoriti na horizontu događaja i dići talas na kome mogu da zajašu i podignu rejting. Ali, sasvim sigurno, ako ne se ne pozicioniraju kako treba, taj talas će za njih biti domašiv koliko i Tihi okean dok sede pored Save. Za pozicioniranje im je potrebno za početak da se okanu lažne desnice, lažne levice i lažnog centra, odnosno smetnji takve polarizacije. To znači, da savez postane široka keč ol organizacija koja “hvata” sve tvrdeći da su kod nje baš najbolji i iz levice i iz desnice i iz centra. U kojoj je Jankovićev PSG ono što je ranije bio Građanski savez, pa potom LDP dok je to još nešto značilo. U kojoj je Jeremićeva Narodna stranka ono što je nekad bio DSS. U kojoj je DS, ali ne sa Šutanovcem u ostavci, nego sa nekim licem iz šire političke orbite. Uslovno novim, a ustvari onim što se sada zove “drugačijim” na društvenim mrežama u pozitivnom smislu. U kome bi bilo poželjno da ne bude Boris Tadić, koji je isuviše iskusan da ne bi shvatio da je u politici bitnije ko nešto kaže nego šta je rekao. I da je njegov sadašnji profil u javnosti, možda i nezasluženo takav, da je sve, ali sve što kaže, automatski kompromitovano. Ukoliko u opoziciji ne žele takav savez, ukoliko ni sam Đilas onda još više ne želi da se troši na nemoguće projekte, onda nećemo ni imati političku scenu. Vučić će, prema svemu što dopire iz vrha vlasti, nastaviti sa politikom balansiranja između Zapada i Istoka, tako da je teško očekivati u Srbiji neku verziju crnogogrskog Demokratskog fronta, barem ne u dogledno vreme.

Ni Boško Obradović nema kapacitet da popuni vakum na političkoj sceni, baš kao što ga nije imao ni Radulović čiji pokret upravo nastaje u ubrzanoj agoniji, kakva je nekad, ali u mnogo dužem periodu, snalazila stranke, recimo Srpski pokret obnove. Vučić je za odsustvo scene potpuno spreman, izgleda da je i opozicija, samo još građani da se pomire sa situacijom.