Nakon parlamentarnih izbora, na kojima je Nikola Gruevski izgubio vlast usled međupartijskih neslaganja da ponovo formira vladu sa Alijem Ahmetijem iz DUI, lokalni izbori su protekli u sasvim drugačijoj atmosferi.

Partijske koalicije su bile formirane pre izbornog ciklusa. Socijal demokratski savez i Demokratska unija za integracije su podelili izborni kolač još pre izbora i sve to u cilju, sa jedne strane učvršćivanja vladine koalicije, a sa druge pokazivanja kako građanima, tako i međunarodnim partnerima, da je Republika Makedonija krenula ispravnim, odnosno „reformskim“ putem. Na suprotnoj strani političkog spektra, VMRO-DPMNE je pokušao sa već proverenim kadrovima da dokaže da su građani i dalje na njihovoj strani. No, izborni rezultati su pokazali sasvim suprotne tendencije.

Iako je Gruevski uveravao svoje partnere i simpatizere da sledi velika i istorijska izborna pobeda koja će logičkim sledom voditi u novi, prevremeni parlamentarni izborni ciklus, makedonski glasači su se odlučili da pruže veliku šansu socijal demokratama. VMRO-DPMNE je zabeležio pobedu u samo nekoliko opština u drugom krugu glasanja, dok je Socijal demokratski savez osvojio ogromnu većinu i u najvećem delu apsolutnu pobedu čak u prvom krugu. Ovi rezultati zapravo predstavljaju klasičnu političku tradiciju na ovim prostorima. Veoma je teško za očekivati da vlast u državama na Zapadnom Balkanu izgubi lokalni izborni ciklus, a istovremeno da drži „sve konce“ institucionalne državne infrastrukture u svojim rukama.

U vazduhu je ostalo da lebdi pitanje kako će se ovaj izborni ciklus odraziti na saradnju u okviru albanskog bloka stranaka. Nakon pobede Demokratske unije za integracije, novoformirana stranka na čelu sa Zijadinom Selom izrazila je ogromno nezadovoljstvo postignutim rezultatima na lokalu. Iako je ova stranka deo vladine koalicije, optužbe koje je izneo Sela nakon drugog kruga izbornog ciklusa ozbiljno su uzdrmali skupštinsku većinu u makedonskom parlamentu. Zato je makedonski premijer Zoran Zaev zahtevao od lidera albanskih stranaka da politički deluju „hladnim glavama“. U jednom trenutku verovatno je i Zaev postao svestan da su nesuglasice u albanskom bloku možda prvi i ozbiljan test za aktuelnu, no i dalje veoma krhku vladu.

Neregularnosti na ovim izborima je bilo malo. Čak i VMRO-DPMNE, koji je iznosio optužbe na brojne nedoslednosti tokom izbornog ciklusa nije podneo prigovore Državnoj izbornoj komisiji koji bi doveli u pitanje izborni rezultat. Splasnule su tenzije i u albanskom bloku. Ali Ahmeti i Zijadin Sela su već zakazali sastanak za eventualno pomirenje. Zaev očekuje zaključke ovog sastanka kako bi se ušlo u proceduru rekonstrukcije postojećeg vladajućeg sastava. Određeni ministri će sesti u fotelje gradonačelnika opština, dok će prema najavama, novi vladajući sastav nastaviti ubrzanim reformskim procesom.

Čini se kao da se u ovoj državi ništa nije promenilo. Međutim, krivični sud u Skoplju je konačno doneo presude optuženima u kumanovskoj akciji „Divo naselje“ od pre dve godine. Iako je vladalo verovanje da će se ovaj slučaj vratiti na razmatranje iz početka, optuženi za terorističke aktivnosti nisu bili ni u vremenu „reformske“ vlade pošteđeni. Osmoro je osuđeno na doživotne, a više od deset na 40-godišnje kazne. Reakcije su bile burne, jer se pre svega radi o optuženima albanske nacionalne pripadnosti. Dok se aktuelna vlada nije izjašnjavala o donetim presudama, građani albanske nacionalnosti iz Gnjilana i Peći na Kosovu su spaljivali makedonsku zastavu, a advokati optuženih tvrdili da su njihovi klijenti samo dokazani borci za ljudska prava. Samo se niko do sada nije zapitao kako su i zašto „strani borci za ljudska prava“ izabrali upravo da se u Makedoniji bore za bolji život. Ministar pravde Makedonije je već najavio mogućnost međunarodnog monitoringa u slučaju revizije jedne takve odluke, dok je francuski ambasador u Skoplju podržao eventualno uključivanje stranaca u cilju nepristrasnosti, uz opasku da pre svega treba da se iskoriste kapaciteti makedonskog sudstva.

I tako iz dana u dan. Ništa novo nisu doživeli makedonski građani u poslednih pet meseci, bez obzira da li gledamo iz ugla Makedonaca, Albanaca, Srba ili Roma. Postignuti sporazum sa Bugarskom nije omogućio intenziviranje evro-atlantskog procesa, dok grčki ministar spoljnih poslova Nikos Kocijas i dalje naglašava da je makedonska država božji dar, međutim sa pogrešnim kumom. U brojnim kuloarima se govori o ubrzanom učlanjenju Makedonije u NATO i otpočinjanju pregovora sa Evropskom unijom za članstvo, ali i dalje niko ne precizira na koji način će se sve to izvesti. Da li će se obistiniti tvrdnja da je evroatlantsko integrisanje ove države u rukama Atine, odnosno pronalaženja novog imena države koje će biti prihvatljivo za obe strane, ili se zapravo radi o (ne)ispunjenosti tzv. Kopenhaških kriterijuma? Makedonsko pitanje i dalje ostaje nerešeno.  

Eventualno učlanjenje u NATO neće promeniti unutrašnje neprilike ove države. Najbolji primer za to nam predstavlja Albanija. Ako uporedimo ekonomske pokazatelje albanske države od 2008. do danas veoma teško ćemo uočiti bolje uslove za albanske građane. Nismo sigurno da to neće biti slučaj i u Makedoniji. Ako je za naše političare prestiž da postanu deo evro-atlantskog društva, onda je možda krajnje vreme da pokušaju da taj prestiž omoguće i svojim građanima. Jer, goli prestiž je kratkog trajanja, dok je prilika za političku diskvalifikaciju još brža, pa makar trajala i deset godina.