Snažani aplauz poslanika Narodne skupštine upućen reditelju Predragu Antonijeviću zbog filma “Dara iz Jasenovca” prestavlja pravi dolazak nove normalnosti u Srbiju. Nova normalnost je bila glavna tema pre godinu dana kada je buknula svetska korona pandemija. Svi su se bavili predviđanjem i opisivanjem neposredne budućnosti na osnovu vidljivih promena: nošenja maski, karantina, držanja fizičkog rastojanja, ukidanja uživo skupova i prelaska na kontakte na daljinu preko Interneta.

Aleksandar Vučić i njegova vlast krenuli su u susret toj novoj normalnosti sprovođenjem opsežne kampanje vakcinacije protiv korone, ali i kulturnom ofanzivom kojom se utiče na promenu društvenog toka.

Promenom koja se može dočarati ako se uporedi nenajavljeni dolazak Antonijevića na galeriju parlamenta i jednodušan aplauz, sa nekadašnjom atmosferom iz marta 2010. kada je usvajana Deklaracija o zločinu u Srebrenici. Mediji su tada držani u napetom iščekivanju da su mogući incidenti desetak sati koliko je trajala rasprava. Uoči samog glasanja oko ponoći, javljeno je da policija ima dojavu o postavljenoj bombi u kolima parkiranim ispred Doma Narodne skupštine, ali da poslanici neće biti evakuisani.

Razmak između dva događaja je desetak godina, ali kao da su se odigrali u dve različite države. Ili u dve različite stvarnosti. Rascep je tek drastičan ukoliko ga proširimo na dve decenije. Početkom 1999. je otpravnik poslova ambasade SAD u Beogradu Ričard Majls pozvao sve američke građane da napuste Srbiju, pošto su diplomate i osoblje ambasade to već učinili. Početkom 2021. je američki ambasador Entoni Godfri kleknuo pred kirptom u kojoj je sahranjen patrijarh Irinej na dan izbora novog srpskog patrijarha i to objavio na društvenim mrežama da bi taj prizor dopreo do što više ljudi.

Otvoreno je pitanje kako će “novoj normalnosti” pristupiti Moli Montgomeri, nova zamenica pomoćnika državnog sekretara SAD. Prema dostupnim podacima, ona je prethodno bila angažovana u konsultantskoj kući Medlin Olbrajt, zagovornice bombardovanja Srbije 1999. Obnova jakog pritiska na Beograd je i moguća i očekivana, ali je teško reći kako će i koliko sada delovati.

Vučić je od sredine 2016. do sredine 2020. politiku Srbije “rotirao” ka liberalno-zapadnom polu prividno pod okovima konzervativizma. Glavna linija tog okretanja bilo je stalno iščekivanje i najavljivanje sporazuma o statusu Kosova, te spektakularnog obrta u vezi s tim. Vođeno je više masivnih kampanja.

Posle opštih izbora 2016. recimo to je i privremeno “seljenje” Vlade Srbije i diplomatskog kora zapadnih zemalja u Niš. Posle predsedničkih izbora 2017. usledio je Vučićev poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu, istovremeno sa imenovanjem Ane Brnabić, prve gej osobe na mestu premijera Srbije.

Kao odgovor na vikend građanske proteste započete krajem 2018. pokrenuta je kampanja veličanja ekonomskih uspeha “Budućnost Srbije”. Najzad, kada su 2020. održani korona izbori koje je bojkotovao opozicioni sada ugašeni Savez za Srbiju, uspostavljen je parlament tipa ruske Dume.

U njemu su mogle biti izglasane bilo kakve promene vezane za sporazum o Kosovu, uključujući i pokretanje procedure za promenu Ustava. Vrh celog tog ciklusa započetog  2016.  predstavljao je Vašingtonski papir u Beloj kući za Beograd i Prištinu u septembru, nakon čega je Donald Tramp izgubio američke izbore.

Posle Trampovog poraza i traumatičnih događaja prilikom primopredaje vlasti u Americi, svi posmatrači bili su složni u oceni da će se i nova administracija Džozefa Bajdena držati delova iz dogovara u Vašingtonu, koji joj odgovaraju. Ali, što se Srbije tiče, tu ponavljanje istih ili sličnih koraka iz prethodnih godina koji bi vodili ka “sveobuhvatnom sporazumu o priznanju”, odnosno odricanju od prava na Kosovo, nije moguće.

Jer, kako primećuju i pojedini analitičari u Prištini politika, koliko god se zasnivala na realnom odnosnu snaga ili racionalnom uređenju odnosa, uvek se vrti na ontološkoj osi. A to je od čega se ljudi osećaju dubinski ugroženim ili nebezbednim. Korona pandemija je ovu osu zbog straha za život i zdravlje samo jače dozvala na površinu. Za Vučića bi se moglo reći da on tom ontološkom osom u Srbiji vrhunski upravlja, koliko god da to radi na osnovu vrlo racionalnih nalaza ispitivanja javnog mnjenja, ili instinktivno.

Mnoštvo tumačenja i komentara u opozicionom delu javnosti objašnava detalje Vučićevih nastupa kao proizvodnju nenormalnosti i izraze psihopatologije. Retka je zapitanost zašto to u stvari radi i da li te patološke elemente smišljeno primenjuje zato što su rašireni ontološki u svesti većine ljudi. Naročito je upitno šta je normalnost u zemlji u kojoj se i dalje polovina stanovništva seća Titovog socijalizma, tad je išla u školu i u tom uređenju je “uvedena” u društvo. U toj prošloj normalnosti koja sada možda izgleda normalna i daleka, ništa sa današnjeg stanovišta nije bilo normalno.

Ni paganski rituali nošenja štafete i “sletovi” kao slepo veličanja kulta vođe, ni oštra cenzura medija, ni kupovanje socijalnog mira uz veliko bogaćenje političke klase, ni stalno smeštanje političkog cilja u neodređenu budućnost, ni stvaranje straha i nepoverenja prema okruženju... Za razliku od pojedinih lidera opozicije koji polaze od ograničenja i od toga da bi radije pravili sasvim novu stranku od nekih sasvim novih ljudi, jer je neopisiva muka raditi sa ovima koje su “nasledili” i slično, Vučićev uspeh i uspon potiče od suprotnog pristupa. On “radi” sa onim što već “ima” i u datim okolnostima, a to je većinsko stanovništvo Srbije i većinsko stanje svesti. Ali “radi” u odgovarajuće vreme na konkretan način.

Preneto na stranu opozicije na primer, ne može se zagovarati “promena sistema” kako uporno i dosadno stalno ponavljaju razne stranke i udruženja, a da se ne vidi sasvim određen i razumljiv način da se da promena izvede. Ako se kao način nudi to što će vrli opozicionari doći umesto sadašnje zle vlasti, to ne samo što nije garancija biračima, nego je naivno i komično.

Ukoliko ozbiljno nudite glasačima promenu sistema, morate im dati ravan te promene - liniju normalnosti za koju mogu da se ontološki uhvate. Na primer, da kažete da ćete promeniti sistem tako što se obavezujete na referendum o vraćanju monarhije i Karađorđevića na čelo države, ukoliko osvojite većinu. To bi imalo neki ontološki potencijal, baš kao što ogroman takav naboj ima priča o logoru Jasenovac u vreme rata sa koronom.