Treba li podsećati da je to bio nedostatak Vučićevih naprednjaka dok su pre 2008. godine bili radikali, uprkos jakom izbornom rezultatu. I da je Tomislav Nikolić mogao samo na dva dana da bude predsednik Narodne skupštine, kako bi pomogao tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici da se u zakonskom roku izglasa budžet. Naprednjaci su dobili šansu da preuzmu vlast koju su kasnije iskoristili, tek kada su podrškom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, pribavili spoljni legitimitet.

Ima li sadašnja opozicija spoljni legitimitet je pitanje koje se uopšte ne postavlja jer je u prvom planu to da li ga ima vlast Vučićeve SNS posle opozicionog bojkota prošlih izbora. Ako pak ne uzimamo stanje zdravo za gotovo, mogli bi da zaključimo da je spoljni legitimitet opozicije još tanji nego što je Vučićev. Više je razloga za takav zaključak, ali prvi i najvažniji je što ne postoji ličnost ili više njih, koje bi međunarodna zajednica u liku Evropske unije “prepoznala” kao nesporne nosioce otpora vlasti.     

Na primer, još u toku zimskih demonstracija 96/97 a i posle njih, lideri tadašnje opozicione koalicije Zajedno Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić imali su niz međunarodnih gostovanja i turneja. Predstavljani su u stranim prestonicama kao borci protiv režima Slobodana Miloševića i nedvomisleno im je na taj način, omogućena priznatost. Tako stečeni spoljni legitimtet kasnije se “spojio” sa Koštuničinom izbornom pobedom nad Miloševićem.

Sastav sadašnjih boraca protiv režima podložan je stalnoj promeni: 2017. kao takvi su viđeni Saša Janković i Dragan Šutanovac, 2018. prednjačio je Nebojša Zelenović, 2019. Dragan Đilas ali i Boris Tadić, da bi 2020. svi bili sa žaljenjem skrajnuti zbog bojkota parlamentarnih izbora. Uz nestalnost išla je i nesposobnost da se na osnovu osvojenih bilo glasova, bilo spuštenog odziva zbog bojkota, gradi dalji nastup. Odbornici izabrani na Đilasovoj listi u Beogradu 2018. odmah su se razišli u više grupa i razilaze još uvek. Nakon izbora 2020. raspala se grupacija Savez za Srbiju koja je sprovela bojkot.

Predstojeći dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima uz učešće poslanika Evroparlamenta, stoga spasava više opozcioni nego Vučićev legitimitet. On taj legitimitet ima kao glavni pregovarač u ime Srbije u vezi Kosova i drugih pitanja, dok je opoziciji potrebno da izađe iz predvorja hotela Metropol gde se ranije sastajala sa evroposlanicima Tanjom Fajon i Vladimirom Bilčikom. I da čvrsto iskorači na međunarodnu pozornicu, a da to nije neki izlobirani panel u EP, organizovan upravo zahvaljujući trudu Fajonove i grupi Socijalista i demokrata kojoj ona pripada.

Pokušalo se uzgred, i kroz pisma koja su čelnici SSP Dragana Đilasa javno upućivali na razne evropske adrese, od bivšeg predsednika Evropske narodne partije Manfreda Vebera do komesara za proširenje Olivera Varheljija. U ovom rasporedu snaga, i dok je još u mandatu nemačka kancelarka Angela Merkel čije se povlačenje očekuje na jesen, pisma su ostala bez iole značajnog odjeka.

Koliko je predstojeći dijalog i pitanje opozicionog legitimiteta vidi se i po tome što su dve pregovaračke platforme – grupacije oko Đilasa, i grupacije oko Tadića – upućene i na adrese EP. Upečatljiv je i pristup desnih grupacija (SRS, SPSAS, DSS-POKS) koje očekuju da će bolje proći kod svojih glasača ako izostave spoljni legitimitet i zato traže da razgovare bez EU.  

Pozicioniranje oko pregovarčakih platformi istovremeno je i grupisanje oko budućih predsedničkih kandidata, mada ima manjih odstupanja. Grupacija oko Đilasa pokazuje namere da kandiduje Mariniku Tepić, a oko bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, naravno njega.

U ovom trenutku ne deluje verovatno da bi Marinika Tepić mogla da zadobije ni približno evropsku podršku kakvu na primer ima Svetlana Tihanovska, koja je bila glavni protivkandidat Aleksandru Lukašenku na izborima u avgustu 2020. Tihanovska nastupa kao zvezda evropskih medija, u kojima govori o tome da će Lukašenko pre ili kasnije popustiti pod pritiskom i predati vlast. Sama Tihanovska se nalazi u nekoj vrsti političkog azila u Litvaniji, a na zahtev Beolursije da bude izručena “kao organizator nasilnih nemira”, u Viljnusu su odgovorili da će se pakao pre zalediti nego što će se to desiti.

 ^{Svetlana Tihanovska/Foto: Printscreen CBC News: The National}

Kandidovanje Marinike Tepić protiv Vučića ukazivalo bi na sličnosti sa događajima u Belorusiji i za sada neuspešne “obojene” revolucije. Kampanja suprostavljanja ženskog aktivizma tiraninu i jakom muškarcu vladaru, u srpskom slučaju, ne bi mogla tako glatko da se vodi kao u Minsku. Vučić ne samo što ima uz sebe gej premijerku Anu Brnabić, nego i duže vreme vodi kampanju ženske podrške.

Pre korone to su bili skupovi žena SNS-a, a sada su učestale objave na društvenim mrežama ženskog tima njegovog kabineta. Hipotetički, u nekom proizvoljnom scenariju, kada bi na primer Marinika Tepić isto kao Tihanovska proglasila pobedu i otišla u neku susednu državu, time bi samo u Srbiji izgubila podršku, nikako podstakla pristalice na uporni bunt.

Ono što je tu najveća poluga pritiska na Vučića je mogućnost uvođenja evropskih sankcija, traume kroz koju je Srbija već prošla u vreme Miloševića. Ali, sankcije su čin za koji su potrebni inicijalni jaki i emotivni događaji, makar kasnije i konstruisani, poput hapšenja ili napada na telo i život političkih protivnika. Vučić ima isuviše veliko iskustvo da ne bi pomno sprečavao svaki nagoveštaj razvoja događaja u takvom pravcu.   

Boris Tadić sa druge strane, ima to preimućstvo da nosi stari legitimet dva puta neposredno izabranog predsednika, i da je i član međunarodnih organizacija koje okupljaju bivše šefove država i vlada. Njegova najveća mana u dosadašnjim nastupima kojima se opipava puls koliko je moguć hrvatski scenario, odnosno izborni povratak kao u slučaju pobede Zorana Milanovića, je ta što ne pokazuje da se dovoljno promenio. Boris Tadić nastupa na isti način kao i pre 17 godina kada je delovao mlado i energično u odnosu na Koštunicu, a to sad više nije slučaj. On treba da deluje mudrije, smirenije i pouzdanije od Vučića.