Izbori za gradonačelnika Beograda nisu unapred rešeni, koliko god da mnogi veruju u tajne dilove o konstrukciji budućeg gradskog parlamenta i vlasti. Postoji nešto što svaki politički dogovor može da poremeti, a to je rezultat glasanja. I to Vučić i Đilas najbolje znaju, poznajući jedan drugoga bolje nego što politička javnost misli da prozire njih. I baš zato predstojeća kampanja za Beograd neće biti ni crna ni bela, već u nijansama između toga, budući da će obojica voditi računa da se ne otme kontroli.

Đilas je Vučiću pomogao da napravi Srpsku naprednu stranku, mnogi će vam politički insajderi pričati zanimljive priče o tome koliko je autobusa i pristalica slao pre sedam, osam godina da predstaljaju naprednjačku masu kontra starim radikalima. U toj fazi, i Vučić i Nikolić imali su pristup Pinku, i drugim popularnim TV programima u mnogo većoj meri, nego što to sada ima Vučićeva opozicija.

Može li neko sada, recimo Dragana Šutanovca da zamisli da učestvuje u “Plesom do snova”, ili tako nekom formatu za masovnu publiku. A tek koliko je tada samo tekstova objavljeno u uglednim dnevnim listovima o budućoj velikoj koaliciji tadašnje DS i nove SNS. Plan je izvesno postojao, ali poremetio ga je ishod predsedničih izbora 2012. - verovatno neočekivano i za naprednjake Nikolić je pobedio Borisa Tadića. Kampanja zvana “Toma diploma” možda je bila dobra za nemačku publiku, ali ne i za Srbiju, gde najširi sloj građana tradicionalno ima otpor prema školovanim ljudima, od kojih im često stiže samo neka beda (za razliku od dobrog života u vreme Tita mašin-bravara), a establišment je ionako, pokupovao diplome. U opozicionom krugovima tvrde da je dogovor važio i za izbore 2014. kada je Vučić od prvog potpredsednika vlade, postao premijer, ali opet isprečio se rezultat – DS je osvojila jedva oko šest odsto, nedovoljno za bilo šta veliko. Đilas je predvodeći listu za Beograd osvojio duplo više – oko 13 odsto, a imajući u vidu silinu kojom je tada rastao Vučićev rejting usled velike državne “antikorupcijske akcije”, to je bio značajan uspeh.

O tome kako sada Đilas stoji u istraživanjima postoje oprečne glasine – naklonjeni opoziciji tvrde da on u bloku sa Sašom Jankovićem, Vukom Jeremićem i Borisom Tadićem, može da računa na podršku od 30 odsto Beograđana. Uz svog bivšeg pomoćnika Aleksandra Šapića koji izlazi na izbore sa oreolom uspešnog predsednika opštine Novi Beograd, to je navodno već oko 45 odsto. I u toj kombinaciji, tas na vagi je ili Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, ili DS Dragana Šutanovca, moguće čak i liberali Čedomira Jovanovića. U tom scenariju, ne treba prevideti, taj tas na vagi je pravi pobednik izbora i odlučuje o gradonačelniku.

Sad, šta je problem sa Đilasom? Prvo, to što je mnogo nalik Vučiću po političkom profilu, a to je da ima mnogo pozitivnih i mnogo negativnih ocena. Drugo, obojica imaju višak političkog adrenalina – tom hemijom se objašnjava Đilasova namera da se odmeri sa Vučićem, mnogo više nego bilo kojim racionalnim razlozima. Odmeri, jer iako su Vučićevi naprednjaci najavljivali tim za Beograd i koncept kampanje koji neće biti mnogo ličan, sa Đilasom je postalo potpuno lično. Tu neće biti drugačijeg polja suočavanja sem njih dvojice, bez obzira na to što će Vučić trčati trku za nekog svog izabranika kao što je sadašnji gradonačelnik Siniša Mali ili neka treća ličnost iz javne sfere.

Zanimljivo je što u toj trci mnogo više mogu da dobiju njihovi saveznici i partneri nego oni sami. U Vučićevom slučaju, on više ne može da prepusti stvar svom bliskom saradniku i šefu beogradskog štaba Nebojši Stefanoviću da vodi priču, jer je isuviše rizično. Socijalisti Ivice Dačića koliko god da se posipaju pepelom po glavi zato što su izdali Vučića 2008. i izglasali Đilasa za gradonačelnika, moraće verovatno sami na listu, što njihovu stranku delimično vraća u život. Jer, velika partija koja nema svog kandidata na važnim izborima, pokazalo se u Srbiji, lako gubi identitet.

Sa druge strane, Saša Janković dobija priliku da se skloni iz prvog opoziconog plana i možda dostojanstveno povuče. Vuku Jeremiću i njegovim narodnjacima, ako budu išli na izbore na Đilasovoj listi (jedino tako mogu, budući da stranke po zakonu ne mogu praviti predizborne koalicije sa grupama građana i pokretima kao što je Jankovićev PSG) pokazaće se da Beograd i nije toliko bitan. Oni su tu da bi negde bili, a ono što politički čekaju je Kosovo. Tadić je pak, partner više iz pijeteta, ali zamoljen da ne bude previše isturen zbog bagaža vlasti DS koju su naprednjaci porazili.

Sad, šta Đilas i Vučić mogu da dobiju? Od Đilasa zavisi da li će pokazati Vučićevu sposobnost da prihvati nove političke trendove, ali prilagođavajući ih sebi. Vučić je korak po korak to uspeo. Dok je još bio radikal, u gradskoj kampanji 2008. isključio je pesme o Vojislavu Šešelju i pustio rep muziku na svojim štandovima. Naravno, nije reč o muzici, nego o političkoj simbolici usmerenoj prema glasačima. Đilas pokazuje nameru da usvoji Vučićev model “uhvati sve” (i preispitivanje projekta Beograd na vodi, i trudnice i besplatne knjige za đake) ali ne poričući ni ono što mu je demokratska javnost zamerala – gej paradu, čišćenje romskog naselja, a verovatno će se pojaviti i seča drvoreta. Kao što je Vučić priznao da se promenio od 90-tih, tako i Đilas usvaja pojam promene, nastojeći da ga politički kapitalizuje.

A Vučić bi, sa druge strane, mogao da dobije opoziciju koja će zaista da kanališe nezadovoljstvo ljudi koji su protiv njegove vlasti, što bi mu uistinu donelo čvršću stabilnost i sigurnost da Srbiju neće zadesiti neko “arapsko proleće”, od sadašnje situacije. Jer, kako sada nemamo opoziciju u pravom smislu te reči, bilo koji slučajni događaj u nepredviđenim okolnostima može da dovede do nemira širih razmera – bilo da je to tuča u gradskom autobusu ili na fudbalskim tribinama. Takve nemire iskorišćavaju po pravilu oni koji imaju obaveštajnu strukturu i interes da se umešaju, a taj interes sigurno ne može biti dobar po Srbiju i građanski mir u njoj.