To je rasplet koji se očekuje 2018. i većina se igrača na političkoj sceni za njega pomno priprema, uglavnom ispod granice vidljivosti.

U tome ih vode procene kako iskoristiti šanse koje će im otvoriti dva horizonta događaja. Prvi je svima očigledan – beogradski izbori. Drugi je zasad nedovoljno definisan – rešenje za Kosovo. Na tom kosovskom horizontu signali iz stranih diplomatskih krugova su, zasad, u korist Vučiću. Tvrdi se da 2018. može da bude godina odluke za Kosovo i njegov status u UN, samo ako to Vučić želi. Odnosno, ako on izađe sa svojim predlogom za koji će pred međunarodnom javnošću reći da je i rezultat unutrašnjeg dijalog. Ukoliko se to ne desi, stvar se verovatno odlaže za 2019. a u sadašnjem svetu ultra brzih promena, to je mala politička večnost. Desnica koji strategiju gradi na pretpostavkama o obećanjima između Vučića i Zapada, trebalo bi da obrati pažnju da su teorije zavere trenutno “cveće zla” koje mnogo više buja u Prištini. Tamo se recimo tvrdi, da je Hašim Tači taj koji je izneveren, da mu je obećana vizna liberalizacija i vojska Kosova u zamenu za Specijalni sud, te da se sud ustanovio, a za ova dva ne zna se kada će.

Jak opozicioni lider u Beogradu mogao bi nesumnjivo da poremeti kosovski horizont, ali takav se nije stvorio ni na parlamentarnim izborima 2016. ni na predsedničkim 2017. Očekivanja da će to sa svojih 16 odsto uspeti Saša Janković i da će on moći da grupiše novu političku snagu koja nadilazi frakcije Demokratske stranke, nisu ispunjena. Njegov pristup politici kao “NVO performansu” i očigledan strah od praznog prostora u smislu da bi taj prostor bio ambis ukoliko neko od ličnosti iz DS ne bi bio tu, nije dao rezultat. Jankovićev politički profil “zaštinika građana” samo je dobio jači politički intenzitet. Lider je, međutim, neko ko može da povede ljude, a ne neko kome će oni pisati žalbe na sistem. Sada se očekuje da Jankovićevu ulogu preuzme Dragan Đilas kao kandidat što ujedinjenije opozicije za gradonačelnika. Đilas jeste bio jedan od glavnih, ako ne i glavni autor svojevremenog medijskog i političkog uspona Borisa Tadića, ali tu postoji jedan problem – Tadić je već bio došao na vlast, zahvaljujući Vojislavu Koštunici. Pred Đilasom je prvi put čista opoziciona pozicija i u tome postoji opasnost – njegova kampanja možda neće “raditi”. Isto onako, kao što nije proradila ni predsednička kampanja Vuka Jeremića, iako su tehnički, svi uslovi za to bili ispunjeni. To je problem na koji ni jedan marketinški stručnjak nema odgovor – ljudima se neka priča dopadne na početku, ali jednostavno je ne otprate do kraja.

Dodatno teška okolnost po Đilasa je veliki broj izazivača. Neverovatno veliki broj sitnih političkih igrača vidi svoju šansu u tome što se u 21. veku brzom i instant kampanjom može lako i hitro pokrenuti i pridobiti javno mnjenje. Ili barem, nalazi svoj interes da Đilasu odmogne. Glasački listić za Beograd imaće veliki broj kandidata. I većina od njih je “priča na priču”. Tako Đilasovom bloku neće biti konkurencija samo DS, DJB i LDP, nego moguće i grupacija Čuvari Starog grada – DSS, odnosno koalicija Marka Bastaća, predsednika starobeogradske opštine i Miloša Jovanovića koji vodi DSS od odlaska Sande Rašković Ivić. Čak će i Luka Maksimović, dečko iz Mladenovca koji je kao Beli Preletačević uspeo da bude treći na predsedničkim izborima, imati direktnu konkurenciju. Za izbore se naime sprema i Grupa građana Pokret ujedinjenih fantoma PUF, čiji kreatori možda još nisu shvatili da ne mogu sa ličnim kartama iz Zrenjanina da budu kandidati za odbornike u Beogradu. Međutim, verovatno će naći način da takvu proceduralnu smetnju prevaziđu.

Oni nastupaju pre svega na društvnim mrežama, i ako postoji mesto u Srbiji kojim vlada opozicija, to jeste Tviter. Beogradska kampanja će stoga biti zanimljiva i kao sudar digitalne ere i politike, odnosno novih i klasičnih medija.

Pri tome, i dalje postoji čvrsta ubeđenost da nova opozicija neće doći ni iz bivšeg DS, ni iz novih pokreta, ni sa Tvitera, nego iz same Srpske napredne stranke. I dalje se spekuliše da bi Tomislav Nikolić mogao da osnuje svoju stranku, uprkos tome što je svih pet godina njegovog mandata medijska priprema vođena u tom pravcu da se on nikako ne usudi da to učini. Mada sve činjenice govore suprotno i mada se Nikolić i dan danas pojavi kad Vučiću treba podrška, kao nedavno u Nišu, i dalje se misli da bi on mogao da pridobije veliki broj glasača SNS, samo ako bi se odvažio.

Najzad, činjenica da SNS vodi kampanju za Beograd uveliko kao da je reč o parlamentarnim izborima i dalje budi nade da će se u poslednjem trenutku Vučić odlučiti i za vanredno biranje nove Skupštine. Svi ostali koji nešto očekuju od beogradskih izbora zato imaju rezervni plan, što najviše govori o tome koliko se trude da umanje rizik, a ne da naprave pobedu.