Zavesa na planetarno popularnu seriju “Igra prestola” spuštena je u nedelju, a polemike oko raspleta, stiče se utisak, potrajaće još izvesno vreme. Što se političkog aspekta ove sage tiče, nesumnjivo je da su preživeli članovi velikaške porodice Stark izašli kao pobednici, ali u ovom slučaju ne važi ona čuvena krilatica da “pobednik uzima sve”.

Kao što je već  poznato višemilionskoj “armiji” fanova “Igre”, vladar,  na koncu, postaje Bren Stark, poetično prozvan “Bren Slomljeni”. Izbor Brena, koji je prešao put od nestašnog dečaka, preko tinejdžera sa fizičkim hendikepom do mudrog “Trookog gavrana” pokazuje da je u politici, kao i u ljubavnim odnosima, sve moguće. Tirion Lanister, po mnogima politički strateg Vesterosa “broj jedan”,  kao glavno objašnjenje za nominaciju Brena naveo je činjenicu da on predstavlja “živu memoriju”. Istovremeno, kao argument u njegovu korist istakao je da neće moći da ima “krvnog naslednika” krune.  Takav izbor neodoljivo podseća na ideje iz doba prosvetiteljstva, i opominju nas na značaj istorije kao “učiteljice života”. Ipak, ni Tirion nije siguran da li će situacija iznova krenuti po zlu, pa oprezno u kasnijem razgovoru sa Džonom Snežnim daje samom sebi rok od deset godina za procenu (da ne kažemo “evaluaciju”) da li je novokrunisani vladar uistinu dobar izbor.

Znakovita lekcija koju možemo izvući iz  “većanja” o novom kralju jeste preporuka Semjuela Tarlija, koji smatra da “glas” treba da imaju ne samo predstavnici velikaških kuća, već  da treba da se  pita i običan narod. Mada takva preporuka nailazi na podsmeh svih ostalih okupljenih,  Semjuelov savet je svevremenski, budući da je takozvana neposredna demokratija obično najefikasniji “recept” za izbor šefova država. Nadu da Bren Slomljeni neće vladati apsolutistički budi scena u kojoj novi vladar pristaje da sever Vesterosa dobije samostalnost.  Doduše, ima i teorija da on time nije pokazao nikakav osećaj za demokratske principe, već da je vođen nepotizmom, s obzirom da vladarka mirno otcepljenog severa postaje njegova sestra Sansa.

^{foto: printscreen}

Da Vesteros, verovatno, čekaju bolji dani, naslućuje se iz rasprava o budžetu, naročito iz retorike Tiriona Lanistera, koji je, ako podvlačimo paralelu sa “realnim životom”, premijer. Tirion, nakon što ga Bron, u savremenom rečniku ministar finansija,  obaveštava da su vraćene dosadašnje pozajmice,  naglašava da je potrebno uzeti  nove kredite, kako bi se podmirile potrebe siromašnih, što predstavlja nedvomislenu aluziju na ideju “države blagostanja”. Ali, imajući u vidu   bolna iskustva finansijskih kriza iz prethodnih decenija, ostaje pitanje da li će Vesterosu uspeti ono što Evropskoj uniji zasad nije pošlo za rukom, uprkos svim “spasilačkim paketima” i “finansijskim injekcijama” - da uspostavi “zdravu” i održivu ekonomiju.

Kako  “finansijska rasprava” ne bi postala  dosadna ubačene su duhovite opaske o izgradnji bordela, i takvo “komično olakšanje” jeste još jedna od referenci na aktuelnu situaciju u “istinskom svetu”. “Legalizacija prostitucije” tema je koja izaziva kontroverze već par vekova, pa se  stiče  utisak da su diskusije o tome “beskrajna priča”. Stoga,  ne čudi što se i “najmudrije glave” Vesterosa pitaju da li su važnije “javne kuće” ili nabavka novih brodova. Ako bismo zamislili da je isto pitanje postavljeno, recimo, bonvivanu i političaru Silviju Berluskoniju, dobili bismo nedvosmislen odgovor - taj veteran italijanske političke scene prednost bi dao bordelima, dok bi se mejnstrim političari i  konzervativci poput nemačke kancelarke Angele Merkel odlučili za ulaganje u odbrambene kapacitete zemlje.

Za razliku od naznaka demokratičnosti koje ispoljava Bren i njegov “kabinet”, likovi poput nesuđene kraljice  Vesterosa Deneris Targerijan odražavaju apsolutistički tip vladanja. Deneris, koja je u prethodnim sezonama serije pokazivala znake samilosti prema podređenima i tvrdila da želi da ukine nepravdu u svetu, na kraju postaje potpuno zaslepljena vlašću i teži da sedne na “Gvozdeni presto”, a potom da vlada narodom celog sveta “gvozdenom pesnicom”. Pojedini obožavaoci “Igre” idu toliko daleko da tvrde da su autori imali na umu i pošasti nacističkog režima u scenama kada se ona obraća svojoj vojsci u završnoj epizodi. Ostaje pitanje da li je to bila svesna namera scenarista i reditelja, ali u navedenom segmentu Deneris zaista ima “ludački pogled”  i tonalitet  glasa, uporedive sa govorancijima Adolfa Hitlera u dokumentarcima Leni Rifenštal. Takođe, Denerisin najodaniji vojskovođa, poznat kao “Sivi Crv”, iako bez sumnje hrabar ratnik,   može se nazvati tipičnim “vojnikom partije”.

Na drugom kraju spektra stoje likovi poput Džona Snežnog koje politička moć nimalo ne zanima. Čak i kada ga uveravaju da mu kruna pripada po rođenju, pravu i pravdi, istinoljubivi Džon nimalo ne oseća žeđ za vlašću. Poslednja scena serije u kojoj on kao politički izgnanik zbog ubistva Deneris, koju usmrćuje iz osećanja dužnosti, luta severom sa grupom odanih mu “slobodnih ljudi”, može se “čitati” i kao ostvarenje političkih utopija u kojima su svi ljudi jednaki, po čemu “Igra” nadilazi istoriju -  budući da u “stvarnom svetu” nisu uspeli “eksperimenti” poput Pariske komune i sličnih “poduhvata”.