Ako su oni dolazili na moja vrata, i ako su me pitali za koga ću da glasam i ja im rekao i za sebe i za ženu i za decu i za pokojne roditelje, pitam se da li ja i moja porodica treba da izlazimo na izbore. Pa već sam se izjasnio i vidim bili su zadovoljni mojim odgovorima. Zašto opet to isto da ponavljam i u nedelju.

Radnja

Zna se da je prošlost uvek bolja od sadašnjosti, a još bolja od budućnosti. Tako je to u Srba. Ne znam samo da li nam je zbog toga sve bolje i bolje!

Godine preloma vekova, i 19/20. i 20/21. izrazito su trusne i politički traumatične za Srbiju. Gotovo u istim godinama. Utoliko ima smisla porediti tri decenije sa prošle i tri decenije sa ove jučeranje smene vekova (godine 1883-1914. i godine 1988-2018). Činila je to na širem planu sjajna istoričarka Olga Popović-Obradović. Dakle, da li se za sto godine nešto bitnije promenilo u partijskom organizovanju i radu u Srbiji; a još više je tu pitanje da li se i ako jeste šta se to promenilo u političkoj kuluri ovdašnjeg življa.

O mogućoj („vekovnoj“) komparaciji ovde bih pomenuo tek nekoliko natruha u kontekstu poređenja političkih stranaka i skupštinskih izbora u obzorju tradicije koja traje.

Sklonost partijskom monizmu je stvar srpske političke tradicije. Od te tradicije se ne odustaje, osim povremeno i kratkotrajno. Kao i juče tako i danas. „Monistička politička kultura imala je svoje utemeljenje u srpskom seljačkom društvu. Ali, ona je, najpre iz ideoloških a potom iz demagoških razloga, i ciljano održavana: partijski interes je poistovećivan sa interesom srpskog naroda kao socijalno, politički i nacionalno homogene celine“ (Latinka Perović).

Govoreći o Srpskoj naprednoj stranci kao o preobraženoj Radikalnoj stranci, Latinka Perović pre neki dan u Danasu, kaže da je „taj tip stranke u najdubljoj istorijskoj tradiciji srpskog naroda“. Tako je to, ne damo mi na tradiciju. Doduše ponekad nam se omakne, ali retko. Nama tradicija duboko zalazi i u sadašnjost i u budućnost. Mi menjamo a da se ništa ne promeni (uostalom Francuzi imaju neku poslovicu koja isto tvrdi). Nama se promene omaknu i kratko traju. Opet mi „ono naše što nekad bejaše“.

Partijska država je san mnogih partija na vlast, a u Srbiji je to java čitavih sto i nešto godina. Bilo koja (relevantna) partija dok je u opoziciji napada koncept partijske države, a kod dođe na vlast onda se država osvaja korak po korak ili „revolucionarnim“ putem. Radikali prekjuče, komunisti juče, socijalisti jjutros, naprednjaci danas. Tradicija je tradicija.

Radikali su na skupštinskm izborima 1889. i 1890. osvojili preko 80 posto glasova, 1893. čak 88 posto; na prvim izborima posle majskog prevrata 1903. i na svim ostalim izborima do 1914. godine (ukupno pet izbora) osvajaju između 70 i 75 posto glasova. Radikali se pak ne drže tradicije, pa su sto godina kasnije, na izborima 1993. osvojili tek 14 posto glasova, a 2016. godine čak jedanast puta manje, svega 8 posto. E da je tradicije… Ne znam zašto se onda radikali kao nešto drže tradicije! Puko hvalisanje. Od zvezda do trnja. No, drukčije stoje stvari ako bi se ovih godina sabirali glasovi staroradikala i “samostalaca” novoradikala (tj. naprednjaka), ukoliko je to politički korektno.

Obesmišljavanje slobodnih i poštenih izbora je konstanta jučerašnjih i današnjih izbora u Srbiji. To je tradicija. Kako je to izgledalo u "Zlatno doba" srpske demokratije (1903–1914), vidi se po sledećim rečima: “Ne mogu da dođem, neću da dođem da glasam, prete mi, upaliće mi seno, upaliće mi pojatu, napraviće mi krivicu, neću da imam nepriliku sa vlastima, ostavite me na miru.“ (liberalni poslanik Radoslav Agatonović, prema navodu Olge Popović- Obradović).

Za pomenute izbore iz 1893. godine tvrdi se da su bili policijski izbori i da kao takvi prednjače nad svim ostalim srpskim policijskim izborima. No tradicija je ostala u prošlosti, danas su ulogu džandara preuzeli mediji.

Političko, predizborno i izborno nasilje, razbojništvo čak, a neki govore i o političkom terorizmu - srećom je u silaznom trendu ali na našu žalost još ga ima. Vrhunac, nadajmo se neponovljiv, političkog terorizma nastupa nakon 1. juna 1887. kada je obrazovana koaliciona vlada radikala i liberala. I počeo je teror nad naprednjacima, “sedmomesečni linč” (Latinka Perović). U takozvanom velikom narodnom odisaju na najsuroviji način ubijeno je 140 naprednjaka. „Za devet godina od 1887-1896. godine ubijeno je 377 naprednjaka. Svaka žrtva poimenice je poznata.“ A evo još nekoliko navoda iz rada Latinke Perović „Politički protivnik kao neprijatelj“. „Drugi oblik obračuna sa naprednjacima u velikom narodnom odisaju bilo je uništavanje imovine: rušene su kuće, ambari i druge zgrade; uništavano pokućstvo; upropašćivani naročito kultivisani voćnjaci, vinogradi i imanja. /…/ Dolazilo je i do raseljavanja manjih lokaliteta. /…/ Najzad, naprednjaci nisu samo fizički i materijalno uništavani već su, za uveseljavanje gomile, i ponižavani. /…/ Bičevani su, ali najčešći način ponižavanja naprednjaka, među kojima je bilo sveštenika i učitelja, bilo je njihovo jahanje.“

Duh tradicije ni danas nije izneveren. Možda sada “u rukavicama”, nežnije, manje fizički, finije, ali su i dalje predizborni dani “stidni dani” predpolitičke Srbije. I sve je tako jer je konkurentska stranka neprijateljska strana a vlast je za partije i političare daleko više mast nego čast!