Ideja predizbora je predstavljena kao ugledanje na nedavno mađarsko iskustvo, iako su ranije zabeleženi slični pokušaji u srpskoj politici. Onako kako “predizbore” opisuje njihov glavni promoter Savo Manojlović iz neformalnog udruženja Skupština slobodne Srbije, to je preuzimanje “modela” po kome je kandidat opozicije Gergelj Karačonj na lokalnim izborima u Budimpešti 2019. porazio kandidata iz vladajuće stranke Viktora Orbana. Iako takve detalje Manojlović nije iznosio, pretpostavlja se da bi Skupština slobodne Srbije i organizovala te predizbore, kao udruženje aktivista i intelektualaca, koje je na podsticaj Dragana Đilasa, uspostavljeno nakon junskih izbora 2020. Mađarski slučaj nije detaljnije objašnjen i poređen, kao ni činjenice da je Orbanov kandidat vodio prestonicu prethodno 10 godina, te da je pobednik Karačonj ranije bio predsednik budimpeštanske opštine Zuglo. Zatim i da je pobedniku levičaru pomoglo i to, što sem što je iza njega stala ujedinjena opozicija, dok krajnje desni Jobik nije istakao svog kandidata, i rekordni odziv birača. Izlaznost je bila jedna od najvećih u Mađarskoj od 1990. Dakle, bilo je tu više činilaca od pukog “predizbora”, ali uzmimo da je predizbor uverio birače u ozbiljnost opozicionara.

^{Budimpešta/ Foto: Pixabay}

Međutim, malo je verovatno da bi predizbori mogli da “podignu” podršku srpskih birača opoziciji, sudeći po tome kako su dosad završavali takvi projekti u Demokratskoj stranci, ali i udruženju Dosta je bilo. I to uprkos tome što ih je na primer sada zdušno podržao Nebojša Zelenović, bivši gradonačelnik Šapca, prethodnih godina viđen i kao mogući novi lider DS-a.  

Demokratska stranka dugo važi za glavnu zagovornicu “primarnih” izbora i uspostavljanja neposrednog biranja prvo unutar partije, kakvo postoji u Americi, uz isticanje da je za to ipak neophodno da “sazri” politika u budućnosti. U DS su dva puta sprovedeni neposredni izbori i oba puta nisu vodili u uspon. Prvi put 2016. kada se posle gubitka pokrajinskih izbora sa čela stranke povukao Bojan Pajtić, a predsednik postao Dragan Šutanovac. Nakon toga, ni 2017. na predsedničkim izborima sa Sašom Jankovićem, koji je takođe prošao neku vrstu predizbora, jer su ga za kandidata "izvikale" javne ličnosti iz Apela 100, a ni 2018. na beogradskim, DS nije ostvarila uspeh, niti je zadržala položaj vodeće stranke u opoziciji.

Drugi put sada u septembru 2020. kada je poznati glumac Branislav Lečić sa grupom “isključenih članova” DS organizovao stranačke izbore uz sitnije incidente. Lečićevi izbori i dalje nisu priznati, niti je od strane nadležnog ministarstva koji vodi potpredsednica vladajuće SNS Marija Obradović, upisan kao predsednik Demokratske stranke.
Nešto drugačiju vrstu “predizbora” organizovao je pred parlamentarne izbore 2016. Saša Radulović sa udruženjem Dosta je bilo. Da bi popunio izbornu listu na kojoj je bilo 250 kandidata, a za šta, savim moguće, u tom trenutku nije imao ni dovoljno članova u čitavom udruženju, Radulović je “oglasio” konkurs na društvenim mrežama. Jednostavno, ljudi su mogli da se jave putem mejla, pošalju biografiju, i da upadnu na listu sa matematičkom šansom da postanu narodni poslanici, budući da je uz domašen tadašnji cenzus od 5 odsto, to bilo izvesno samo za prvih 15-tak, dok mesta ima za 250.

Da bi predizbori imali uopšte šansu da budu uverljivi morali bi da budu primereni vremenu i situaciji. To znači da se ne organizuju kao klasično zaokruživanje, gde bi se, ne zna se na kom mestu, i u čijim stranačkim prostorijama, moguće u odborima Đilasove Stranke slobode i pravde, koji se ubrzo osnivaju, postavljale glasačke kutije. U skladu sa vremenom korona pandemije i vremenom digitalizacije, predizbori bi imali smisla kao elektronska platforma, svojevrsna “mreža na mrežama”.  Ona bi istovremeno služila i za uvezivanje, obaveštavanje i prebrojavanje glasova opozicionih birača, kad dođu na red i “pravi” državni izbori. Nešto slično kao platforma NEXTA u Belorusiji, prilikom pokušaja svrgavanja Aleksandra Lukašenka.

Osmišljavanje neke takve paltforma značilo bi da se predstojećim izborima u Srbiji pristupa kao uvodu u obojenu revoluciju, s tim što do prave obojene revolucije i ne mora zaista da dođe. Jer, njena suštinska karakteristika je da se dotadašnji predsednik, kad bude svrgnut s vlasti, mora podvrći nekom javnom suđenju, istražnom i pravosudnom postupku. Budući da je u Americi izostao drugi impičment, (oglašavanje krivim Donalda Trampa za nemire na dan potvrđivanja glasanja sa predsedničkih izbora u Kapitol hilu), kao da se nešto slično desilo i u Crnoj Gori (“opoziciona vlada” je i dalje u kohabitaciji sa vladarom Milom Đukanovićem) revolucionarna ali ipak mirna smena vlasti možda je moguća i u Srbiji.

Napraviti aktivistički izvor informisanja i okupljanja pristalica kao vid vođenja kampanje na društvenoj mreži, već su predizbori ako se posmatra broj pratilaca. Na primer, trenutno na Fejsbuku stranicu Marinike Tepić iz SSP prati oko 40.000 korisnika, dok grupu “Vladiku Grigorija za predsednika” za koju nije potvrđeno da ima njegov blagoslov, oko 20.000. Tepić i vladika Grigorije Durić nisu u ovom primeru navedeni samo zato što su favoriti za glavnog protivkandidata Aleksandru Vučiću, nego i zato da bi se istaklo da je od presudne važnosti i priroda izbornog sistema. Predsednički izbori se odvijaju po većinskom sistemu, stoga potraga za kandidatom koji može da osvoji većinu plus jedan glas ili da oduzme pobedu favoritu u prvom krugu, ima smisla, kao što ima smisla i tehnička koalicija raznorodnih grupacija. Po većinskom sistemu 90-tih su se održavali i lokalni izbori, te je recimo u više beogradskih opština 1994. nastupala  tehnička koalicija DS Zorana Điđića, DSS Vojislava Koštunice i SRS Vojislava Šešelja. Za gradonačelnika Beograda, koji se bira u gradskom parlamentu, izabranom po proporcionalnom sistemu, predizbori jedino imaju smisla kao takmičenje za lice kampanje, odnosno centralno mesto na plakatima. Jer, tu će uvek doći do izražaja ometajuće računice o budućim koalicijama ili pretrčavanjima. Uostalom, kako je Đilasova lista 2018. ušla u gradski parlament, simbolično konstituisan 9. maja na Dan pobede nad fašizmom, tako se i razišla odmah na više odborničkih grupa. Kako bi se tek održala “tehnička koalicija”?