Za Sergeja Trifunovića kažu da je izašao iz senke svog brata Branislava, preuzevši mesto predsednika Pokreta slobodnih građana. Ali ne iz glumačke senke, budući da su obojica dobra u tom poslu, već sa trona “kraljeva ulica i trgova”, odnosno predvodnika demonstracija protiv Aleksandra Vučića. Od prvih okupljanja u decembru kojima je lice “dao” Branislav Trifunović, uspostavljen je raskol među braćom.

Branislav zastupa liniju da su protesti samonikli pokret masovnih razmera, o kome treba da odlučuju nezvanična jezgra građanskih aktivista. U tome ima podršku svojih kolega, Nikole Koje na primer, i dela uticajne javnosti. Sergej je pak, potpisao sve koalicione papire sa grupacijom opozicionih profesionalnih političara, verovatno i ne pročitavši ih pomnije. Raskol se ukazuje javnosti u punoj širini sve učestalijim povodima. Ne dakle, samo povodom toga ko je dobrodošao da govori demonstrantima, a ko se može istrpeti jedino kao šetač u protestnoj koloni. Već u u nizu drugih detalja – od toga ko će deliti letak sa tekstom koalicionog sporazuma (Sporazum sa narodom), pa do toga koliko će demonstranti daleko ići u izazivanju reakcije vlasti, koja se može silovito okrenuti protiv Vučića.

U ovom trenutku ishod tog raskola nemoguće je predvideti iz jednostavnog razloga – Srbija je ušla u izbornu godinu, što znači da se osnove svih kampanja već postavljaju. U tom utemeljavanju pohoda na birače za parlamentarne, lokalne i vojvođanske izbore, koji redovno sleduju početkom 2020. još jedan činilac je nepredvidljiv. A to je mogući spoljni podsticaj. Ne zaboravimo, demonstracije u Srbiji počele su odmah nakon pobune Žutih prsluka u Francuskoj. Od Žutih prsluka je preuzet i ritam demonstriranja jednom nedeljno, kao i širenje po gradovima i varošima čitave zemlje, mada je glavna pažnja i dalje na prestonici – na Beogradu, kao i na Parizu. Preuzeto je i stvaranje jedinstvenog zaštitnog znaka – umesto prsluka parola “Jedan od pet miliona”. Odmah pošto je u Francuskoj objavljeno da će Žuti prsluci ići na sledeće izbore na jednoj listi, u sprskoj opoziciji usledili su nesupešni pregovori o zajedničkoj listi pod nazivom “Jedan od pet miliona”.

Odbacivanjem zajedničke liste, odbačena je i najuspešnija moguća kampanja u kojoj bi nezvanični predvodnici protesta grupisani u savete (tako ljubomorni na svoj status nestranačkih ličnosti) postali izborni štabovi. Jer, ako se želi smena Vučićeve vlasti, takav događaj bi morao biti vezan za neke izbore. I na tim izborima, opozicija bi morala da se digne iznad 20 odsto, ili da spusti izlazsnost ako izbore bojkotuje, na 40 odsto i manje. Najava velikog okupljanja 13. aprila u Beogradu, koju je prvi izvikao pred demonstrantima dramaturg Siniša Kovačević, član nekadašnjeg Srpskog pokret obnove, ako Vučić ne da vanredne izbore, a neće ih dati, označiće najverovatnije krah protesta.

Zagovaranje saobraćajnih blokada posle tog 13. aprila, zakasnelo je. To je mogao da bude korak posle najmasovnijeg okupljanja u januaru na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, ali sada je za tako nešto potreban novi i vrlo jak pokretač.

Međutim, to ne znači da je situacija po opoziciju beznadežna, naprotiv. I to opet pokazuje slučaj Sergeja Trifunovića, koji je sa nekoliko svojih javnih nastupa i napisa na društvenim mrežama uspeo da udvostruči rejting PSG. Pokazao je da može da ponovi uspeh Luke Maksimovića Belog koji se pojavio u predsedničkoj trci 2017. na isti način, kao neko ko je iskreno neiskren. I tako uspeo da pridobije “nepolitičku” podršku. Ali, kao i Beli nešto kasnije - 2018. godine, samo mnogo, mnogo brže, i Sergej se “sudario” sa Patkicom, odnosno grupom Ne davimo Beograd, dovođenjem u vezu sa nasiljem nad aktivistkinjom NDB. Pred beogradske izbore bilo je nagoveštaja da bi Beli mogao da bude na listi NDB, ali je je on odbacio tu mogućnost rekavši da ga oni nisu podržali na predsedničkim izborima, pa neće ni on njih.

^{foto: BETA}

Sada je grupa Samo jako iz Mladenovca “koja je izmislila” Belog u nastajućem savezu sa NDB, kao “treći blok”. A, ako nešto bude uspelo da pomogne Vučiću da pobedi i na sledećim izborima, kao i da se ojača uprkos demonstracijama, to je ideja “trećeg bloka”. Treći blok je savršeni način da se izbegne da izbori ili njihov bojkot budu postavljeni kao izjašnjavanje “za” i “protiv Vučića”. Tačnije, da se podvedu pod “za” i “protiv Vučića i Dragana Đilasa”, kao lidera opozicije, i da tako pomere težište izjašnjavanja sa promene vlasti, ka njenom popravljanju. Pomeranje bi bilo dubinsko, na površini će se mreškati priča o "popravljanju opozicije".  Istina, takmaca za “treći blok” i te kako ima. Tu je otcepljeno krilo Dosta je bilo, u obliku nove Stranke moderne Srbije, koje će zagovarati “čistu evropsku opciju”. Ako Emaunel Makron i Angela Merkel možda i nisu sigurni u to, šta je danas čisto evropska opcija, Tatjana Macura iz SMS, i ekipa, nemaju nikakve sumnje u vezi s tim. I tu su naravno i libero-ligaši, odnosno koalicioni partneri iz 2016. Nenad Čanak i Čedomir Jovanović. Za njih je već dovoljan problem, što im izostaju pozivi za susrete, prilikom poseta zapadnih zvaničnika Beogradu. Na te se uobičajene susrete sa opozicijom i civilnim sektorom, od skora se zovu Sergej, Nebojša Zelenović iz Šapca, Borko Stefanović i drugi iz Saveza za Srbiju…

Čankovi ligaši zasad pokušavaju nemoguće – da budu i opozicioni demonstranti na ulicama i konstruktivna opozicija Vučiću u parlamentu, pravdajući to time što neko i ovo drugo mora da radi, zarad demokratije u Srbiji. Liberali, isto to, samo malo prikrivenije, budući da njihovi članovi učestvuju i govore na demonstracijama, ali bez organizovanog grupnog dolaska.

Istina je međutim, da će demonstracije uobličiti sledeće izbore, u svim zamislivim ishodima, i da “treći blokovi” ukoliko ne uspeju da se domognu cenzusa, silaze konačno potučeni sa scene. Jer, teško da će posle toga više naći finansijski kanali za njihovo održavanje. Možda se njima čini da birači u Srbiji vape za opozicijom “trećeg bloka”, ali onda ne bi trebalo toliko da budu toliko napeti zbog spočitavanja da je taj “treći blok” prikrivena velika pomoć Vučiću.