Nastavljamo serijal članaka u kome analiziramo spoljno-političke orijentacije građana Srbije

Od 1944. godine do danas, javno mnjenje u pogledu spoljno-političkih orijentacija u Jugoslaviji i Srbiji kreirale su i menjale vladajuće stranke, prema sopstvenoj politici i interesima. To pokazuju i podaci o istraživanjima javnog mnjenja, koji su dostupni od šezdesetih godina do danas. Ukoliko stranke na vlasti imaju interes, usmeravanjem medijskih narativa za samo nekoliko meseci mogu da dovedu do vidljivih promena u spoljno-političkim stavovima građana, uz to da uvek ostaje deo onih koji će zadržati svoj nepokolebljiv stav, navodi istoričar Slobodan Marković. Taj princip bi, ukoliko bi to vlasti želele, mogao da se primeni i sada, kada, prema istraživanju Demostata , više od polovine građana ne želi u EU, 80 odsto ne bi uvodilo sankcije Rusiji i isto toliko procenata ne bi ni po koju cenu odustalo od vojne neutralnosti. S tim nije saglasan profesor Fakulteta političkih nauka Siniša Atlagić, koji kaže da javno mnjenje jeste nestabilno, ali da se ne može relativno brzo izmeniti kada je reč o ključnim pitanjima, poput EU, KiM ili Rusije. Direktor programa televizije N1 Igor Božić smatra da predsedniku države, koliku god moć da ima, ne bi bilo jednostavno da brzo promeni spoljno-politički kurs i da je suštinski zadatak na političarima da jasno definišu u kom pravcu Srbija ide.

Istraživanja javnog mnjenja u Jugoslaviji i Srbiji, koja možemo da pratimo od šezdesetih godina prošlog veka, pokazuju da je javno mnjenje po pitanju spoljne politike gotovo uvek pratilo ono što je bilo definisano kao zvaničan spoljno-politički stav, kaže za Demostat istoričar, profesor Fakulteta političkih nauka, Slobodan Marković. To znači da su javno mnjenje kreirali Savez komunista Jugoslavije do 1990. godine, Socijalistička partija Srbije od 1990. do 2000. godine, frakcije DOS-a od 2000. do 2012. i SNS od 2012. nadalje. Poslednjih deset godina u Srbiji se vodi propaganda u kojoj se, kako Marković primećuje, uočavaju tri važne odlike - slavi se Srbija, koja se prikazuje kao neproporcionalno značajna u odnosu na svoju veličinu i ekonomsku snagu, zapad se stalno osporava i prikazuje kao deo neke zavere protiv naše zemlje, a Rusija se predstavlja kao branilac Srbije i pravoslavlja. Ta propaganda je postojana i stvara iluziju stabilne podrške Rusiji, dok se antizapadna kampanja od 2012. pojačava. Međutim, kako tvrdi Marković, bilo kakva promena spoljno-političke orijentacije brzo bi se odrazila i na javno mnjenje.

^{Slobodan Marković/Foto: Ustupljena fotografija}

Prilikom merenja stavova, građani se ispituju na osnovu skala podrške i pravi se razlika između onih koji potpuno i onih koji delimično podržavaju neku veliku silu ili savez. Tvrdi podržavaoci ostaće uglavnom na istim pozicijama, a meki će se preliti u pravcu prema kome ih usmere medijski narativi, objašnjava Marković.

„Zato bi promena spoljno-političkog stava države imala neposredne i vidljive rezultate posle samo nekoliko meseci, bez obzira što uvek ostaje tvrdo jezgro onih građana koji imaju čvrsto izgrađene spoljno-političke stavove”, uveren je Marković. Ključan je zato stav SNS-a i njenog predsednika Aleksandra Vučića, kao dominantne ličnosti vladajuće stranke, ističe Marković.

Pri svemu tome, kako navodi, potrebno je voditi računa da sve pravoslavne države u jugoistočnoj Evropi, ali i Mađarska i Slovačka, imaju blagonakloniji stav prema Rusiji od zemalja zapadne i severne Evrope. To znači da bi svakako stav građana Srbije prema Rusiji bio manje negativan nego na Zapadu, čak i kada bi došlo do radikalne promene spoljno-političkog usmerenja, jer su stavovi u odnosu na Rusiju i sada manje nepovoljni u Grčkoj, Bugarskoj ili Severnoj Makedoniji, nego u Švedskoj, Poljskoj ili u baltičkim državama. Ali, iako umereniji nego na Zapadu, stavovi ovih pretežno pravoslavnih zemalja u većoj su meri kritički orijentisani prema Rusiji nego što je to slučaj u Srbiji. To je pokazano i uporednom tabelom o odgovornosti za sadašnju situaciju u Ukraijini u Demostatovom istraživanju.

„Sve upućuje na to bi da u slučaju promene spoljnopolitikog pravca u Srbiji i stav građana/ki Srbije bio sličan onom u Bugarskoj i Grčkoj. Ali, i tada bi, svakako, bio naklonjeniji Rusiji nego što je to slučaj na Zapadu”, zaključuje Marković.

Marković: Bliskost Srbije i Rusije – jedan od modernih političkih mitova

Proruski narativ u Srbiji je u usponu od početka 2006. godine, kada se Rusija vratila na Balkan kao deo širih spoljno-političkih aspiracija predsednika Vladmira Putina, kaže Marković. Od tada se Rusija pojavljuje kao zaštitnica Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija, a od februara 2008. i kao zemlja spremna da iskoristi veto u slučaju pokušaja da Kosovo postane članica UN. 

^{Foto: Pixabay}

„Isključivo na tom jednom pitanju Rusija je izgrađivala sliku velikog prijatelja Srbije. Fenomen proruskog stava postoji u Srbiji u poslednjih 15-ak godina, i skoro je isključivo vezan za kosovsko pitanje”, naglašava Marković. Dodaje i da je od početka devedesetih do otprilike 2005. najpopularnija strana država u Srbiji bila Grčka, a da od tada primat preuzima Rusija, prvenstveno zbog stava prema Kosovu.

On tvrdi da je bliskost Srbije Rusiji jedan od modernih političkih mitova. Na državnom nivou, kako objašnjava, od nezavisnosti Srbije 1878. godine do kraja 20. veka, dakle u periodu od 120 godina, odnosi država bili su bliski samo 13 godina (1878-80, 1908-1917, 1944-47/48). Srbija se 1881. godine pod Obrenovićima odrekla samostalnog vođenja spoljne politike u korist Austro-Ugarske. Kraljevina Jugoslavija bila je poslednja zemlja na svetu koja je priznala Sovjetski Savez, tek juna 1940. godine, a komunistička Jugoslavija je gradila svoju samostalnost na otporu SSSR-u. I Milošević je imao veoma loše odnose sa Rusijom pod Jeljcinom. Pritom je javnost bila mnogo sklonija Rusiji od države.

Kada je u pitanju anatomija rusofilije u Srbiji, Marković smatra da ne postoji suštinska razlika između proputinovskog i proruskog stava u političkom smislu, jer je politički pojam Rusije uvek personalizovan.

„Rusija je manje-više bila autokratija tokom 20. veka, sa izuzetkom 1990-ih. Ona je ponovo autokratija od početka 21. veka. Rusofili u Srbiji su početkom 20. veka voleli cara, 1948. godine voleli su Staljina, a danas vole Putina”, jasan je profesor.

Poseban fenomen koji nije ograničen samo na Srbiju je kulturna rusofilija, koja se može posmatrati zajedno, ali i odvojeno od političke. Poštovanje ruske kulture, umetnosti i nauke u Srbiji ima veze i s velikim kulturnim uticajem ruske emigracije na srpsku kulturu između dva svetska rata, ali to se vidi i u Grčkoj i Bugarskoj, pa, na neki način, i u Nemačkoj i Francuskoj, kaže profesor. „Bilo bi besmisleno dovoditi u pitanje poštovanje ruske kulture jer je nesumnjivo reč o kulturi koja je dala vrhunske domete”, dodaje Marković.

Marković: Antizapadna kampanja pojačana od 2012. godine

Govoreći o antizapadnoj propagandi, Marković kaže da se ona pojačava u Srbiji od 2012-2014. godine. Kako navodi, od 2012. Rusija primenjuje strategiju meke moći, a od aneksije Krima 2014. godine veoma aktivno radi na sopstvenoj promociji širom sveta, a posebno u Srbiji. Prizvuk antivesternizma u Srbiji, prema Markovićevom mišljenju, imaju i državne komemoracije povodom intervencije NATO, koje Srbija organizuje od 2015. godine. Takođe, okolnost da je dominantna politička stranka u Srbiji, SNS, nastala na talasu nacionalizma i da pripada konzervativnim narodnjačkim partijama daje dodatni vetar u leđa nacionalističkim narativima u koje se uklapaju narativi antivesternizma i proruskog stava. Ipak, kako dodaje Marković, članstvo SNS-a u Savezu evropskih narodnih partija (EPP) može da deluje i u pravcu harmonizovanja spoljne politike Srbije sa EU, dok je deo rukovodstva stranke očigledno sklon tome.

Marković: Stavovi građana odraz onoga što pročitaju i čuju u medijima

Demostatovo istraživanje pokazalo je da je stav javnog mnjenja prema ulasku Srbije u EU isti kao odnos vlasti i provladinih medija prema Evropskoj uniji. Marković kaže da se isti obrazac vidi i u istraživanjima javnog mnjenja sedamdesetih godina prošlog veka, kada su stavovi predstavljali samo odraz onoga što su građani čitali, gledali i slušali u medijima, pa je tako popularnost zemalja zavisila od toga koji je nesvrstani ili socijalistički lider nedavno posetio Beograd ili koju je zemlju posetio Tito. 

„Recimo u istraživanju iz 1972. među Beograđanima iznad 17 godina Indira Gandi, premijerka Indije, bila je najpopularniji lider u svetu. Tito je bio u poseti Indiji u oktobru 1971, a jula 1972. predsednik Indije bio je u poseti SFRJ. Isto tako Tito je se u maju 1972. video sa liderom Rumunije Čaušeskuom povodom završetka hidroelektrane Đerdap, a u junu je bio gost Brežnjeva u Moskvi. Posle toga rađeno je istraživanje, a onda u istraživanju dobijate sledeći redosled najpopularnijih zemalja u svetu za Beograđane: SSSR – 26 odsto, Rumunija – 15 odsto, Indija – 14 odsto”, navodi Marković.

Sličan je bio i rast popularnosti Angele Merkel u Srbiji u vreme kada se premijer i kasnije predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvalio susretima sa njom.

Marković zaključuje da u istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji več godinama postoji deo ispitanika koji odgovara da su istovremeno i za EU i za Rusiju. To je, prema njegovim rečima, proizvod distorzije koju vrši deo medija u Srbiji. Informacije se prenose selektivno i deo stanovništva ne shvata da postoji protivrečnost između ta dva puta, jer situacija u svetu nije realno i objektivno predstavljena u većini medija u Srbiji. Donekle je to, kako zaključuje, i refleks dugododišnje državne politike oličene u sloganu „I Kosovo i Evropa”.

Atlagić: Ne očekujem nagli zaokret u odnosu prema EU ili Rusiji

Profesor Fakulteta političkih nauka Siniša Atlagić smatra da bi Aleksandar Vučić samo donekle mogao da pojača naklonost srpskog javnog mnenja prema EU, ističući da je to složeno pitanje koje se ne tiče samo moći ili nemoći Vučića kao predsednika države. Atlagić navodi da je Vučićev entuzijazam u vezi sa EU bio na vrhuncu pre nekoliko godina i da taj entuzijazam sada ne može da predstavlja osnov za efektno političko ubeđivanje.

^{Siniša Atlagić/Foto: Saša Lazarević}

„Ovo je posledica, s jedne strane, njegovih ličnih zaključaka o globalnim političkim dešavanjima, dakle i unutar EU, a sa druge raspoloženja domaćeg javnog mnenja s kojim, po ovom pitanju, nije spreman da se nadgornjava jer ne bi imao prevelike šanse”, navodi Atlagić.

On podseća na unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, navodeći da je sam Vučić u nekom trenutku rekao da njegova ideja nije dobila značajnu podršku.

„Javno mnenje jeste nestabilno i relativno brzo se može izmeniti, ali ne i po pitanjima kakva su, na primer, ova u vezi sa EU, statusom KiM ili Rusijom”, naglašava profesor Atlagić.  

Dodaje da na odluke građana u vezi sa ovakvim pitanjima utiču prevashodno tzv. faktori dugog trajanja, pre svega socijalizacijski, dok su situacioni faktori poput političkih kampanja drugog ranga.

„Otuda ja ne bih potcenjivao građane pričom o tome da se njihovi stavovi o fundamentalnim pitanjima mogu brzo promeniti otpočinjanjem kampanje u prilogu nekom pitanju”, ističe Atlagić.

On ne očekuje da će se desiti nagli ili značajan zaokret prema pitanju pristupanja Srbije EU niti u odnosu prema Ruskoj Federaciji.

„Odnos građana prema EU je opterećen odnosom obostranog nepoverenja. EU nema poverenja u Srbiju zbog njenog odnosa prema Rusiji, a u Srbiji je nepoverenje u vezi sa odnosom EU prema KiM i uopšte njenim odnosom prema Srbima još od raspada bivše Jugoslavije. I uslovljavanja u vezi s Rusijom samo pojačavaju ovo nepoverenje. Konačno, mislim da je na delu i prezasićenost građana pitanjem pristupanja EU”, ističe on.

To je, kako navodi Atlagić, koji na Fakultetu političkih nauka predaje političko komuniciranje i politički marketing, jedan od najvećih nedostataka promocije ovakvih pitanja, jer se računa na kumulativne efekte.

„Mislim da je vrhunac u tom smislu davno postignut i da bi zato efekti kampanje, makar i Vučićeve, ne bi bili veliki”, navodi on.

Govoreći o tome na koji način se formira javno mnjenje u Srbiji, Atlagić objašnjava da je javni prostor u našoj zemlji polje specifične konfiguracije. Njegovo središte, kako kaže, čine od vlasti kontrolisani televizijski kanali kao, još uvek, najkorišćenija sredstva masovne komunikacije, te jeftina dnevna štampa. Na periferiji je komunikacija posredstvom interneta i periodične štampe.

„Šansa da određeni diskurs postane popularan zavisi, pre svega, od toga koliko je on zastupljen u središtu javne sfere. Eto kako se formira javno mnenje u Srbiji”, zakljućuje Atlagić.

Božić: Vučić jasno da definiše spoljnu politiku Srbije

Direktor programa televizije N1 Igor Božić nije siguran da je promena javnog mnjenja po pitanju spoljne politike moguća u kratkom roku. On smatra da je suštinski veliki zadatak na političarima da jasno definišu politiku kuda se Srbija kreće, naročito u ovom trenutku, kada u Evropi imamo disonantne tonove i ne tako idealnu situaciju kakva je bila pre dvadesetak godina.

^{Igor Božić/Foto: Printscreen Youtube Nova S}

„Nije jednostavno, kakvu god moć da Vučić ima, tako lako promeniti kurs, naročito ako uzmete u obzir da je Vučić deset godina na vlasti i da konstantno vodi politiku sedenja na makar tri ili četiri stolice, ako gledamo SAD kao poseban entitet”, navodi Božić.

U ovom slučaju, kako ističe, potrebno je građanima objasniti mane i prednosti jednog ili drugog puta. Najveća odgovornost svakako je na Vučiću, koji je preuzeo svu vlast u Srbiji, a Božić veruje da će predsednik, ukoliko odluči da „prelomi”, tražiti neku vrstu šireg konsenzusa.

Božić, međutim, navodi da za raskid odnosa prema Rusiji, odnosno Putinu, treba da se dogodi nešto što bi dalo opravdanje da se napravi zaokret u politici ka Evropi, ali se tako nešto ne događa. Nije zato siguran da je Vučić spreman da rizikuje jer bi, prema istraživanjima javnog mnjenja, onaj koji prekine saradnju sa Rusijom doživeo pad popularnosti.

Božić dodaje i da je Vučić i do sada uporno o Evropi slao različite poruke.

„On kaže nama je Evropa put, ali uvek doda da ta Evropa od nas traži da priznamo Kosovo, da nije takav prijatelj kao neki drugi. Imam utisak da on to što govori, govori isključivo na način koji bi građani voleli da vide, a onda u razgovorima sa evropskim političarima ima drugačiji pristup. On sa strahopoštovanjem razgovara sa stranim zvaničnicima, ali samim građanima se predstavlja kao neko ko je odbrusio, pokazao zube toj Evropi koja mu stalno nešto traži, a to ne radi slučajno, jer je to ono što ljudi žele da čuju, jer im deluje da Putin radi to isto”, zaključuje Božić.

On dodaje i da je Vučić, s druge strane, svestan da je Srbija ekonomski zavisna od Evrope i da ne bi mogla da zadrži zdravu ekonomiju ako ne bi sarađivala sa EU.

Prema njegovim rečima, odnos prema Rusiji i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, građen je godinama.

„Imam utisak da je sve to duboko politizovano u Srbiji već nekoliko decenija unazad zato što građani Srbije doživljavaju sebe kao žrtvu, još od vremena ratova devedesetih a zatim i bombardovanja. I onda u Rusiji i Putinu vide neku vrstu otpora prema zapadnoj civilizaciji, što je problem kada gledamo iz ugla u kom smeru se Srbija kreće”, navodi Božić.