Jeste se stvorio po rezultatu prvom iza Vučićevog, svejedno što je daleko iza, ali i po najavi da se sprema za izbore za parlament 2020. Istovremeno, Đilas i nije lider opozicije, jer nema svoju političku organizaciju. Što je isto tako važno, nema svoju glavnu priču, nema sagu kojom bi zaokupio građane. Tačnije, nije još javno otkrio koja bi to priča mogla da bude. Đilasov oprez je sasvim razumljiv – u ovih pet godina svi opozicioni narativi doživeli su kod publike slom.

Po tome koliko će oklevati, videće se da li je Đilas dobro posmatrao Vučićeve poteze i da li može da mu parira. To znači da nađe pravu meru koliko će nestrpljivo opoziciono mnjenje koje obožava sopstvenu razmaženost u zaključcima, držati u neznanju. Da li će uspeti, da na samom vrhuncu iščekivanja njegove odluke, zadovolji potrebu za obrtom u priči i za svrstavanjem u stavovima u vezi tog obrta. Đilasova priča dakle, mogla bi da bude kao i Vučićeva dok je SNS bio opozicija – a to je naracija o stvaranju organizacije koja je nova politička snaga u Srbiji. Priče koja će će prikupljati i najmanju nadu u smenu naprednjaka i njihovog načina vladanja, a to znači i podršku, kao kaktus vlagu u pustinji.

Više dobrih zapleta se tu otvara Đilasu. Jedan je da li će preuzeti svoju bivšu Demokratsku stranku, sada potpuno slomljenu. Drugi je, da li neće preuzeti DS odnoseći se prema njoj kao školjci iz koje su biseri odavno odneti. I da li će u tom slučaju neko od ljudi iz DS ipak biti u vrhu kod Đilasa. Ne bi trebalo da to budu ličnosti profila Nade Kolundžije, dakle oni koji ni sami nisu sigurni u kojim su sve partijama bili, i čije lice ljude odmah podseti na vreme DOS. Većinska Srbija, toga Đilas mora biti svestan, kad pročita DOS prvo pomisli na pljačkaške privatizacije, a ne na konsolidovanje demokratije Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Jer, ličnosti su te koje će stvarati zaplet koji treba da obuzme pažnju javnosti, slično kao nekad da li će Vučić izdati Tomisava Nikolića.

I ličnosti su te koje će Đilasovoj organizaciji dati oreol keč ol ili keč ap (dostigni sve ili uhvati sve) ideološke opcije – od Kosova do socijalne pravde. On je takve okupio za beogradske izbore (Sanda Rašković Ivić, Dijana Vukomanović, Borko Stefanović) ali ne mora da se drži tog kastinga.

Dodatno, može da taj kasting kombinuje sa važećim fensi trendom u političkoj analitici. A to je stvaranje lažne dileme šta će biti sa tradicionalnim strankama, iako je u realnosti potpuno očito da su prevaziđene. Kao što je očito da ih uošte nisu zamenili novi pokreti i nevladini aktivisti. I da ni neće. Jer, ono što se dešava, i što jedino uspeva, to je mega-organizacija. Mega-organizacija u osnovi neizostavno ima tradicionalnu stranku - ime, registraciju, potpise, odbore, poverenike... Ali, ta se osnova duboko širi, obavezno kao društveni pokret. I to po potrebi masovni ili lokalno-alternativni. Naprednjaci su na način vrlo sličan “Patkici”, iako sa suprotnim namerama i ciljem, na terenu od komšija prikupljali glasove i agitovali.

Đilas bi što pre morao da proceni koliko mu mogu otežati sadašnji partneri, i da postupi u skladu sa procenom. U ovom trenutku on fiktivno ima stranku i pokret, ali mu “vlasnici” stranke i pokreta, mladi Vuk Jeremić i Saša Janković, mogu okrenuti leđa. To se videlo i u kampanji koju je Jeremić vodio samostalno, sa jasnim ciljem da digne svoj profil, a ne da uzme glasove za Đilasa. Takođe, to se vidi i u najavama Jankovića da nastavlja da profiliše svoj PSG i da sprema neku svoju političku platformu. Đilasov mogući izbor je DS i Aleksandar Šapić kao pokret, s tim što je tu važno da se ta priča ne sme raspasti. Đilas ima opozicioni prostor koji treba da konstruiše i od njegovih narednih poteza zaista zavisi hoće li uspeti ili se survati u dogledno vreme. U izbornoj noći dobro se pokazao, na iznenađenje i svojih partnera i svojih protivnika, prvi se obratio javnosti, nije priznao pobedu Vučiću, ali nije ni prererano insistirao na izbornoj manipulaciji. Jer, to je mač sa dve oštrice. Ako se previše insistira na izbornoj krađi, a bez ikakvih pravnih posledica, građani mogu primiti poruku da na izborima vlast uopšte ni ne može da se promeni, što opet odgovara samo Vučiću.

Tu opet dolazimo do Vučića, koji jeste maestralno vodio beogradsku kampanju, ali to ne znači da ispod te lakoće, nije bilo itekako teških momenata. Samo on zna kako je uspeo da oslabi efekat priče o atentatu na Olivera Ivanovića i drugih tema, kojima je opozicija potencijalno mogla žestoko da poentira. Đilasov uspeh umnogome će zavisti koji stepen pretnje Vučić vidi u njemu. Vučiću je dobro poznata greška Borisa Tadića koji je kao pretnju mnogo više opažao Vojislava Koštunicu i grupu oko njega, nego Tomislava Nikolića i Vučića. Tadić je vodio borbu protiv Koštunice kao glavnog konkurenta, vukući poteze koje bi verovatno povukao Koštunica, sa savezom sa socijalistima i pomaganjem naprednim radikalima da stvore SNS.

Sada, u svojoj proceni će Vučić biti donekle ograničen onim što će raditi na spoljnopolitičkom planu. Može se dogoditi da procenjuje da će nezadovoljstvo birača u nekoj budućnosti ublažiti tako što će promeniti koaliconog partnera – što će Dačić biti gurnut da bude opozicija sa Šešeljom, a Đilas biti pozvan u vladu. Te procene držaće političku scenu sivom, u svim njenim nijansama, ali i dalje je moguće da se na izborima 2020. recimo, sivo raspline u crnu i belu – za i protiv Vučića.