Redakcijski komentar

Bileteralni susret predsednika Srbije i Ukrajine, Volodimira Zelenskog i Aleksandra Vučića, koji se odigrao na atinskom samitu EU-Zapadni Balkan, ili, preciznije rečeno EU-Zapadni Balkan - “istočni susedi”, zasenio je sve druge teme o kojima su raspravljali domaćin skupa grčki premijer Kirijakos Micotakis i ostali učesnici. Zelenski je iznova pokazao da je majstor “Tviter diplomatije”, budući da se iz samo jednog tvita otkriva suština njegovog sastanka oči u oči sa Vučićem. Kako je poručio predsednik Ukrajine, bio je to “otvoren, iskren i plodonosan susret, dobar razgovor o poštovanju Povelje UN i nepovredivosti granica, o zajedničkoj budućnosti naših naroda u zajedničkom evropskom domu, o razvoju naših odnosa, što je u obostranom interesu”.

Termin “plodonosan” koji je upotrebio Zelenski moguće je tumačiti pre svega u kontekstu posredne vojne saradnje Srbije i Ukrajine. Podsetimo, maltene od početka rusko-ukrajinskog rata sporadično se pojavljuju tvrdnje da Srbija, iako odbija da uvede sankcije Rusiji zbog agresije u Ukrajini, tajnim kanalima učestvuje u snabdevanju municijom Kijeva. Iz tvita Zelenskog jasna je i namera obe države da se pridruže Evropskoj uniji, dok se sintagma “razvoj naših odnosa” može protumačiti kao spremnost Srbije da se postepeno prilagođava zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici Unije, što bi, na kraju dana, značilo i pristanak da se Rusiji uvedu sankcije, kao i učešće u obnovi posleratne Ukrajine u okviru zajedničkog plana saveznika Ukrajine. Da je Srbija spremna da se pridruži takvim naporima potvrđuju i reči premijerke Ane Brnabić, koja je putem video-linka učestvovala na samitu Krimske platforme, odžanom u sredu 23. avgusta, samo dva dana od samita u prestonici Grčke.

Brnabić je, između ostalog, poručila da žali zbog patnji koje su pretrpeli Ukrajina i njen narod, te obećala: “Nastavićemo da posvećujemo posebnu pažnju humanitarnoj situaciji u Ukrajini, o čemu svedoči i naša nedavna odluka da doniramo robu i lekove za ublažavanje humanitarnih patnji”. Znakovito je da režimski mediji u Srbiji nisu izvestili ni slova iz govora premijerke. Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je posle dvodnevne ćutnje juče demantovao tvrdnje pojedinih ukrajinskih medija da se naša država pridružila Krimskoj platformi - međunarodnoj diplomatskoj inicijativi za konsultacije i koordinaciju, pokrenutoj na poziv Ukrajine. Kako je objasnio za TV Pink: “Srbija se nije pridružila Krimskoj platformi, ili deklaraciji, premijerka je putem video poruke učestvovala u radu tog skupa, ali mi nismo podržali, niti smo prihvatili taj tekst Krimske platforme, baš zato što izlazi izvan onih okvira koji su za nas prihvatljivi”.

Nije slučajnost ni što je ukrajinski predsednik u svom tvitu pomenuo “poštovanje Povelje UN”. Zelenski je na taj način naglasio da Vučić i on dele svest o međusobnom prihvatanju teritorijalnog integriteta dveju država. Navedeni stav dodatno dobija na težini ako se imaju u vidu nedavne najave pojedinih parlamentaraca iz Kijeva da je potrebno da Ukrajina prizna Kosovo.

Stoga, susret Zelenski-Vučić, upriličen u okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice samita iz Soluna, na kojem je državama Zapadnog  Balkana poručeno da su vrata Evropske unije za njih otvorena (taj cilj, kao što je dobro poznato svima, i dalje nije ispunjen), predstavlja win-win situaciju za predsednike i Srbije i Ukrajine. Ipak, ako bismo na diplomatskoj vagi merili ostvarenu korist, stiče se utisak da je taj razgovor u ovom trenutku značajniji za Srbiju, toliko da se, čak, može nazvati i istorijskim. Vučić je posle sastanka sa Zelenskim otkrio da se ukrajinski predsednik interesovao i zašto je javno mnjenje u Srbiji takvo (proputinovsko). “Imao sam otvoren razgovor sa Zelenskim, on je pitao kako ljudi u Srbiji misle i zašto je to tako. Ponovio sam da Srbija poštuje teritorijalni integritet Ukrajine”, izjavio je srpski predsednik, koji je potvrdio  da je tema razgovora bila i buduća saradnja, te da će Srbija podržati Ukrajinu na evropskom putu.

Ono što Vučić zasigurno nije rekao Zelenskom, a što je vidljivo svim iole objektivnim posmatračima medijske scene Srbije jeste da je stanje u javnom mnjenju, gde dominira proruski, a ujedno i antizapadni narativ, umnogome rezultat  uporne propagande srpskih vlasti u proteklih deset godina. Takvu kampanju serviraju mnogi mediji, počev od javnog servisa, nacionalnih frekvencija, pa do provladinih tabloida. Ipak, medijska slika se u poslednje vreme donekle menja. Ilustracije radi,  prorežimski TV Pink počeo je da otvoreno propagira “američke vrednosti”.

Naivno bi bilo očekivati da će susret Vučić-Zelenski u kratkom roku dovesti do zaokreta u spoljnopolitičkom kursu Srbije, uključujući promene u javnom mnjenju koje je većinski naklonjeno Rusiji, ali predstavlja nagoveštaj da se “voz” Srbije (o kojem je pre maltene deceniju govorio tadašnji izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister), udaljava od Moskve i kreće ka Zapadu. Poruke koje su nakon razgovora poslali predsednici Srbije i Ukrajine istovremeno pokazuju da model “strateškog strpljenja” koji sprovodi aktuelna američka administracija daje rezultate, bez obzira na kritike koje sa Zapada zbog toga stižu na adresu Vašingtona. Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil naveo je u intervjuu za Glas Amerike da je bio “ekstremno zadovoljan” kada je video da su Vučić i Zelenski seli da razgovaraju.

Suština strategije prema Srbiji koju zagovara administracija SAD, a čiji je predstavnik ambasador Hil, podrazumeva sukcesivno ispunjavanje ključnih tačaka na evropskom putu: ubrzano sprovođenje Ohridskog sporazuma Beograda i Prištine, nastavak diversifikacije snadbevanja gasom, te postepeno pridruživanje paketima sankcija Rusiji. Što se implementacije Ohridskog sporazuma tiče, navedeni proces zakočen je u najvećoj meri zbog odbijanja kosovskog premijera Aljbina Kurtija da formira Zajednicu srpskih opština. Ipak, čak je i tom tvrdokornom političaru jasno da ukoliko zadrži aktuelni pravac neće moći još dugo da se održi na vlasti, imajući u vidu rast nezadovoljstva kosovskih Albanaca njegovom vladom ali i neskrivenu želju i Vašingtona i Brisela da se kosovski čvor konačno razmrsi.

Takođe, Srbija će se u narednim mesecima i godinama postepeno oslobađati iz “čvrstog energetskog zagrljaja” Rusije, što će, pre svega, značiti nastavak diversifikacije snadbevanja gasom. Prema zvaničnim najavama, završetak gasnog interkonektora Srbija-Bugarska očekuje se u oktobru. Upravo je ta energetska zavisnost od Rusije do sada bila glavni argument Srbije da se ne uvedu sankcije. Mada  u trenutnim okolnostima ne deluje da će Srbija pristati da usliši i bezbroj puta ponovljene molbe SAD i ostalih sa Zapada o uvođenju sankcija Rusiji, za očekivati je da će se to događati sukcesivno nakon narednih parlamentarnih izbora, koji će, po svemu sudeći, ponovo biti prevremeni.

Na kraju, naivno bi bilo poverovati da će Amerika i EU prestati da traže od srpskog predsednika da u našoj državi (konačno) bude uspostavljena “potpuno funkcionalna demokratija”. Ma koliko izgledalo da su ostale tačke iz agende Vašingtona važnije, pitanje demokratije u Srbiji ponovo će doći visoko na dnevni red, čim budu rešena “najkrupnija pitanja”, poput Kosova i sankcionisanja Rusije.