Prvo, Đilasu je potreban neko ko nije bio u sistemu vlasti Demokratske stranke i ko dosad ništa nije radio, pregovarao, niti potpisivao u vezi Kosova. I to kakav god ishod pregovora da bude. U slučaju da Vučić i Tači uspeju da dobiju međunarodnu konferenciju na kojoj će biti predstavljeno rešenje koje vodi i Srbiju i Albaniju u NATO, sa Kosovom podeljenim između njih, i u slučaju da se to ne dogodi. U oba ishoda, postojaće nezadovoljni birači i u oba slučaja okrenuće se nekom ko dosad nije politički odlučivao u vezi Kosova. Od svih prepoznatljivih lica na sceni, to su jedino Boško i Dveri, jer čak i DSS sa mladim Milošem Jovanovićem unosi teret nasleđa Vojislava Koštunice. A taj teret, kao i ulazak Borisa Tadića u Đilasov Savez možda ne šteti toliko, koliko ga limitira. Ograničava ga na odbranu onoga što je bilo i crpi političku energiju, onemogućavajući širenje baze. Uostalom, to je i slučaj Vuka Jeremića i Narodne stranke, važne članice Savezu za Srbiju. Mladi Jeremić deluje kao da teško uči od Đilasa. Umesto da kaže, jeste možda sam pogrešio sa pitanjem Međunarodnom sudu pravde, bio sam mlad, pokazalo se da je izmeštanje tog pitanja iz UN u EU olakšalo dolazak naprednjaka na vlast, on i dalje u svojim intervjuima insistira da je da je to bio “najbolji od svih svetova”. Odnosno, baš sjajan potez. I umesto da Vučićevu propagandu usmeri u svoju korist, kao što je to Đilas uspeo na priči sa letovanjem u Porto Karasu, Jeremić samo time osujećuje i ono što dobro radi. A dobro analizira Vučićeve pojedine poteze oko Kosova.

Drugi razlog je propast projekta Saše Jankovića, ali ne kao Bloka 381, to je još u nekoj fazi borbe za samoodržanje, nego kao predsedničkog kandidata 2017.godine. Ovde nije reč o rezultatu od 16 odsto, koji uopšte nije bio loš u datim okolnostima, kakve su i ulaganja u kampanju, nego o Apelu sto javnih ličnosti. Janković je imao u Srbiji nezapamćeno jedinstvenu podršku građanske Srbije, to jest onoga što je od nje ostalo. I šta se posle predsednički izbora dogodilo? Ta podrška se preokrenula u suprotnost, u pravu političku noćnu moru. Mnogi potpisnici smatrali su svojom javnom i društvenom obavezom da objasne svoje razočarenje u kandidata. I time potvrdili tezu da je podrška intelektualne i građanske javnosti u srpskoj politici kamen oko vrata. Mučno se dobija i stalno vuče na dno rejtinga, a može i da udavi.

Imamo sad i očit primer kako cvet te javnosti oličen u poslaničkom klubu Demokratske stranke, ali i u pojedinim medijskim radnicima, reaguje na savez Boška i Đilasa. Deo poslaničkog kluba naime, odlučio je da zbog Dveri ne glasa na Glavnom odboru za ulazak DS u Savez za Srbiju, ali neće napustiti DS. Istina, takav potres toj stranci ne bi ovom trenutku ni najmanje odgovarao, ali možete se kladiti u sledeće: ako Đilas sa Boškom ne uzme dovoljno glasova, nezadovoljni, ili najveći broj njih, tada će reći da su oduvek bili u pravu i otići će. Ako kojim slučajem Đilas, Boško i Zoran Lutovac uspeju nešto da urade, ostaće i reći kako su i dalje zabrinuti zbog antievropskih stavova Dveri, ali se žrtvuju zbog stranke. Na argumente da u koaliciji sa desnim Dverima nema izuzetnosti zbog koje toliko strepe, budući da je bilo sličnih u bogatoj istoriji stranke, oni će uzvratiti da je njihov stav taj koji je izuzetan i neupitan. “Ko ste vi da imate mišljenje o našem mišljenju”, to je njihov krajnji odgovor i poslednja linija odbrane protiv Boška.

I treći razlog je najočitiji pragmatizam. Kada izgubite birače, kao što ih je Demokratska stranka izgubila, a i sa njom i opozicija, morate uraditi nešto drastično da ih povratite. Priča o Bošku, provevropskim ili antiveropskim stavovima, levici ili desnici, građanskoj i nacionalnoj opciji, revitalizuje opozicionu scenu u meri kojoj to javnost nije ni svesna. Ovde se opet o nečemu diskutuje i nešto izaziva političke strasti, a da to nije vezano za “prethodnu vlast”, naprednjake i njihovog lidera.

Sad zašto je Đilas dobar i za Boška ako se ima u vidu debakl prilikom beogradske koalicije Dveri i Saše Radulovića? Đilas za razliku od Radulovića nije bio ministar u Vladi, bio je gradonačelnik, a to je ipak nešto drugo. Dalje, Đilas jeste bogat čovek ali nije pare zaradio na državnim preduzećima i njihovoj propasti. Možda je tu bilo monopola, ali monopola ima i u radu kompanija kao što su Fejsbuk i Amazon. Đilas u svojim nastupima govori o socijalnim temama – o PKB, vrtićima, udžbenicima – sve je to blisko Dverima i njihovim biračima. Njih Đilas ne bi trebalo da odvrati, naročito ako se zajedno sa Vukom Jeremićem, pojavi sa Boškom u Čačku, odmah nakon zvaničnog osnivanja Saveza za Srbiju. Sad, to što i Boško ima svoj “intelektualni cvet” koji izdvaja svoje izuzetno mišljenje i čeka da vidi koliko će biti u pravu, takođe govori samo o jednom – lažne su dileme kakva je opozicija potrebna Srbiji. Dilema je samo jedna, ili hoćete da imate opoziciju, ili nećete, svejedno zašto.