Taj sukob, ponaosob na različite načine, oduzima desnici moć kojom bi mogla da ugrozi SNS. Ovo dobro vide i spoljni ešaloni naprednjaka što ih donekle čini smirenim u pogledu posledica Vučićevih dogovora o Kosovu, najvažnije teme svih desničara.

Kod Jeremića je zanimljivo ne toliko što je sukob očigledan, nego zašto ga on nije izbegao. Naprotiv, zalepio ga je na čelo postavši predsednik stranke koja se zove nikako drugačije nego “narodna”. I kad ga pitate odakle mu ta ideja, budući da je svoju karijeru proveo na svetskim destinacijama ili u Njujorku, on kaže da je to izraz “posvećenosti služenju narodu”. Takav odgovor je sigurno super za zapadnu publiku na nekom svetskom predavanju, ali u srpskoj politici? Najmanje što mu se može reći jeste da je baš dobro biti posvećen služenju narodu na Menhetnu, ali nek proba da radi u pretrpanom domu zdravlja ili u nekoj školi u unutrašnjosti Srbije. Jeremićeva politička priča pati od teškog nedostatka autentičnosti. Kad saopšti da su se Tači i Vučić tajno videli u Parizu, tome nedostaje ključni logički element – zašto baš tamo? Zašto, ako recimo mogu da se vide u Velikom Trnovcu bez da to saznaju ljudi poput Jeremića.

Uz to, Jeremić i troši zaplet, koji jeste vrlo upotrebljiv protiv Vučića ali u datim okolnostima i u odgovarajućem momentu. Ako Jeremić sto puta pominje tajne večere, iznajmljene lobiste, dilove u svetskom establišmentu, sto prvi put, kada se dogodi rasplet oko Kosova, umesto da proizvede opozicioni otpor, ta priča biće doživljena kao već viđena nužnost. To pod uslovom da je Jeremić koristi kao i dosad – zarad izgradnje samostalnog političkog profila. Koliko i u beogradskoj kampanji, Jeremićevi su aktivisti obavezno na štandovima Dragana Đilasa dodavali prolaznicima i flajere Narodne stranke, što nije radio niko drugi iz tog bloka.

Boško Obradović ima obrnut problem u odnosu na Jeremića. Obradović i njegove Dveri izvorno sadrže i ovaploćuju “narodni” element, barem ljutitog dela naroda, ali im se to učinilo nedovoljnim. I zato je Obradović u potrazi za nadogradnjom svog narodskog imidža, posegnuo za potpuno pogrešnom koalicijom sa Sašom Radulovićem. Obradović je procenio da na izborima u Beogradu njegova narodska i konzervativna opcija zbog prirode prestoničkog birčakog tela, ionako nema šansu. Međutim, to mu je u toj meri poljuljalo osnovni profil, da je posle debakla morao da primeni dve mere. Jedna je odsustvovanje – nekoliko nedelja ga nije bilo u političkom životu Srbije. A druga je obnavljanje izvornog “svetosavskog potencijala” i to tako što je boravio na Krimu i što je doveo rusku poslanicu u Skupštinu Srbije. Okajavajući tako greh saradnje sa neoliberalnim ventura biznismenom Radulovićem, Boško Obradović je pokazao baš ono što nije smeo svojim biračima. A to je da bi i on stavio pragmatizam ispred ideologije. I to ga do daljnjeg čini ranjivim na propagandu vlasti, šta god da bude ubuduće radio i pričao u vezi sa Kosovom. Ne treba uopšte da ima dilemu da će se snimci njega i Saše Radulovića kako plove brodom na Dunavu u beogradskoj kampanji, opet vreti po gledanim televizijama.

A kod ekstremne desnice – kod Vojislava Šešelja, sukob u profilu je zakucao Haški sud. Šešeljev je sada “osuđeni ratni zločinac”, nešto što on nikako ne može da prihvati kao svoju političku suštinu. I zato pokušava da to zašta je osuđen – podsticanje na zločin - ponavlja u manjem obimu do besvesti. I da praveći incidente i vređajući druge ljude u Skupštini, na taj način sve to obesmisli. Međutim, Šešelj više nema glasače, i ultranacionalističke grupe će se pre opredeliti za nekog novog ultradesničara, nego za Šešelja. Vođa radikala je prvi u Srbiji koristio TV rijaliti kao političku propagandu, ali rijaliti mu nikad više neće vratiti glasove. Taj program, ako se tako može reći za nešto zbog čega su ljudi stradali, se sada igra sa novim zvezdama. Sve i da pokuša da iznese nešto iz zajedničke prošlosti sa Vučićem što smatra da bi lidera naprednjaka oštetilo, Šešelj je propustio momenat. Da je to uradio u novembru 2014. kada je pušten iz haškog pritvora, to bi i imalo neku težinu. Sada, je on samo osuđeni ratni zločinac koji će još neko vreme sedeti u parlamentu i praviti izgrede, pogodne da se njima skrene pažnja sa drugih tema i da se pokaže na šta je nažalost, Srbija ličila i na šta teoretski opet može da liči. Da nije Vučića, naravno.

Ali, to što je desnica nemoćna, ne znači da ne postoji politički proces koji će biti izazvan Kosovom. Taj proces neće odmah biti vidljiv, možda će se ispoljiti i godinu ili više nakon što Beograd potpiše sa Prištinom, i nakon što recimo, bude neko od kosovskih najviših zvaničnika prvi put učestovao na nekom EU-regionalnom skupu u Srbiji. I sigurno će biti smešan sa ispoljavanjem socijalnog nemira i nezadovoljstva zbog siromaštva građana. Vučić je ispričao za Gardijan da veliku energiju troši na Kosovo, ali može se pokazati da je u politici, kao i u fizici, energija neuništiva, samo menja oblik. I u toj postkosovskoj transformaciji energije odlučiće se da li ulazimo u višedecenijsku Vučićevu stabilnu vladavinu, ili ipak Srbija nije ni Rusija, ni Crna Gora.