Vučićev „zlatni most“ je Zajednica srpskih opština, makar kao udruženje građana, i njemu je potrebno da se ZSO uspostavi pre nego što se potpiše famozni pravno-obavezujući sporazum sa Kosovom ili istovremeno. Nikako posle. Jer, Vučić nije siguran šta će biti posle, kao što odlično zna da će ga, ne dobije li ZSO, javno mnjenje u Srbiji doživeti kao izdajnika. I jasno mu je da kad se neko u Srbiji doživi kao kosovski izdajnik Vuk Branković, taj doživljaj pokazuje žilavu otpornost na sva druga tumačenja. I tu mu nije toliki problem ni opozicija, koju u najvećoj meri kontroliše, nego baš javno mnjenje. Ta javnost još od 2012. kada su Tomislav Nikolić i on uzeli vlast, čeka da vidi šta će naprednjaci uraditi sa Kosovom i ima snažan doživljaj, da sada kada je Vučiću pripalo sve - od mesnih zajednica do šefa države - da je upravao sada kucnuo taj čas.
Ali, to što Vučić ne može pred Srbiju bez ZSO, lakše prihvata Hašim Tači, nego zapadni partneri. Sa Tačijem bi možda dogovor bio i moguć. Svi nezavisni albanski izvori tvrde da komandatni OVK mogu na političkom terenu da sprovedu sve, ako imaju malu pomoć Srba. Uostalom, tako je usvojen i sporazum o razgraničenju sa Crnom Gorom koji je tri godine bio u blokadi – sa dva srpska glasa. To je i uspešna proba da je poslanički klub Samoopredeljenja Aljbina Kurtija, najvećeg protivnika ZSO, pod kontrolom i da se, i ZSO može izglasati.
Tačiju možda ne bi smetalo toliko što bi Vučićeva žestoka propaganda od ZSO napravila u očima javnosti Srbije novu Republiku Srpsku, koliko to smeta zapadnim partnerima. Oni su navodno, Vučiću još jesenas rekli da neće dobiti podršku za vanredne parlamentarne izbore. Podrazumeva se da više u svetu nije toliko bitno ko je i kako pobedio na izborima, nego ko pobedniku čestita – to smo videli i na primeru Vučića, kao i na primeru Putina. Vanredni izbori su kupovina vremena i odlaganje spoljne agende. Sada ih navodno, Vučić drži u opciji za jun ili za septembar, i obrazložio bi ih velikim ličnim neslaganjima i sukobima u Vladi. Pri tome bi strancima mogao da ponudi da će rezultat izbora biti smanjenje ruskog uticaja u vidu izostavljanja Nenada Popovića iz Vlade ili čak Ivice Dačića. Međutim, to nije opcija već blef. Čak i u slučaju da uđe u fazu zategnutih odnosa sa Zapadom, Vučić neće taj svoj kurs testirati na izborima, nego upravo suprotno, izbegavaće ih na svaki način.
Vučić, dakle nije i neće dobiti dodatno vreme za odlaganje sporazuma sa Kosovom. I ono što je verovatno najvažnije – čak i da uspe da potpiše sporazum bez ZSO i da se javno mnjenje ne pokrene u značajnoj meri protiv njega, na sledećem potezu, on će biti na još većem gubitku. Jer, sledeća na agendi je Republika Srpska i sužavanje ovlašćenja Banjaluke, kako god će se to pravno zvati. U susret takvom raspletu, Vučić je već postavio Deklaraciju o očuvanju sprskog jezika i identiteta, moguće inspirisan i problemima koje sa albanskim jezikom ima Skoplje. Uđe li se u raspakivanje RS, bez ičega što se može prikazati kao dobitak za Srbiju u vezi Kosova, dakle bez ZSO, Vučić zna da mu neće pomoći ni svi tabloidi i svi masovni rijaliti programi Srbije. A šta će njegov otpor u neprihvatanju sporazuma sa Kosovom bez ZSO doneti nemoguće je proceniti u ovom trenutku.
U takvim okolnostima, po dubini politike scene Srbije, vode se razgovori o Đilasovom DOS-u, odnosno o Savezu za Srbiju koji on nudi kao novu opozicionu organizaciju. I čiji naziv podseća na Đinđićev nesupešan Savez za promene iz 1998. ali sa jednostavnijim i boljim imenom. Đilas je koncept postavio tako da je naprednjake zabrinuo. Za razliku od stranaca i Vučića, Đilas je naprednjacima ponudio „zlatni most“. Jer, on je rekao da će se u Savezu naći ljudi u opštinama i gradovima Srbije čiji su odbori najuspešniji. To otvara mogućnost i da poneko u SNS promeni stranu. I to uopšte nije ni naivna ni pogrešna opoziciona tehnika. Jer, nasuprot Saši Jankoviću koji se postavlja kao najradikalniji protivnik SNS-u, Đilas nastoji da uđe među apstinente i u biračko telo i organizaciju SNS. Ovaj drugi pristup deluje mnogo probitačnije. Međutim, ono što Đilasa može osujetiti to je fiksacija srpske opozicije da Srbija uvek ima najgoru vlast na svetu, kakav god da je taj svet. Fiksacija koju naročito podstiče nevladin sektor, da je Vučić najgori, najautoritarniji vladar ikada i da su zato sva sredstva protiv njega dozvoljena, pa i zastrašivanje njegovih pristalica najavama da će SNS biti zabranjena kad se promeni vlast, te da se o naprednjacima u tu svrhu prikuplja obimna dokumentacija. Da Vučić ne samo što snosi tešku odgovornost za politiku 90-tih, nego da se on uopšte nije promenio sem nagore, da ne želi iskreno da prizna Kosovo, ni mir u regionu niti evroingracije, i da je zadatak opozicije da to pokazuje i demistifikuje u svakom trenutku i na svaki način. I da bi dobra vlast u Srbiji bila samo ta koja bi se iskreno pomirila sa susedima priznajući i preuzimajući na sebe svu odgovornost za blisku prošlost, te da bi tako lako i brzo bila primljena u zajednicu evropskih naroda. To što ova politika suštinski liči na „Idiota“ Fjodora Dostojevskog, a ne na realni geopolitički konekst i što je više puta teško poražena, nebitno je. Iz te pozicije, Đilas će bit osporavan, kao iz pozicije onih koji su za to da se Vučić šta god da uradi, proglasi za izdajnika. Ukoliko osporavanja preovladaju, Savez za Srbiju biće nemoguć, ali to ne znači da opozicioni vakum neće biti popunjen, nego da će konkurs za popunjavanje i dalje biti otvoren.
