Demostat: Da li su sredstva opredeljena u ove svrhe dovoljna kako bismo ohrabrili kompanije da promene tehnologiju i usmeravaju potrošače ka proizvodima koji podrazumevaju manju ukupnu emisiju gasova sa efektom staklene bašte?

Anderhuber: Prelazak podrazumeva značajna ulaganja u nove instalacije i procese, kao i značajne operativne troškove imajući u vidu visoke cene izvora energije u poređenju sa drugim delovima sveta. Zbog toga su za ovu investiciju neophodni i privatni i javni izvori finansiranja. Javni izvori imaju svoju ulogu u umanjenju rizika kada potrošači zahtevaju proizvode koji su karbonski neutralni ili sa manjom emisijom ugljenika ali nisu nužno voljni da za njih izdvoje više novca.

Kako upotreba struje iz obnovljivih izvora raste, uravnotežena upotreba energije iz električne mreže će postajati sve skuplja ukoliko nije praćena i stabilnom količinom ponude energenata bez fosilnih goriva.

Što se rudarske industrije tiče, našim proizvodima se trguje po svetskim cenama koje su određene na berzama kao što je Londonska berza metala (London Metals Exchange) ili u skladu sa globalnim parametrima na kojima takve berze ne postoje. To znači da mi prihvatamo postojeće cene. Imajući u vidu cenu koju su potrošači voljni da plate, naše kompanije treba da usvoje sve dodatne troškove koji nastaju prelaskom proizvodnje na karbonsku neutralnost. Naša industrija je potrošač koji zahteva konstantan minimalan izvor energije: potreban nam je stalan izvor napajanja električnom energijom 24 sata 365 dana u godini. Stalan izvor napajanja podrazumeva i situaciju kada je električna energija dostupna u većim količinama, što znači niže cene, kao i u situacijama kada postoje nestašice, što rezultira višim cenama. Ove razlike treba uravnotežiti kako bi najskuplji energent definisao cenu za sve druge izvore, tj. struju iz gasa. Kako upotreba struje iz obnovljivih izvora raste, uravnotežena upotreba energije iz električne mreže će postajati sve skuplja ukoliko nije praćena i stabilnom količinom ponude energenata bez fosilnih goriva.

Litijum je verovatno strateški najvažniji materijal od svih u energetskoj tranziciji. Iako postoje rezerve na evropskom kontinentu, još nije otvoren nijedan rudnik, niti rafinerija.

Tako nastaju uvećani proizvodni troškovi pošto su cene energije strukturno više nego u drugim delovima sveta. S druge strane, cene proizvoda su iste širom sveta. Ta dva faktora utiču na ograničavanje prostora za investicije a i teško je opravdati činjenicu da poslovno ulaganje ne može da se prilagođava. Sa ovim problemom možemo se suočiti na dva načina: sa jedne strane, postoji pitanje snabdevanja i promena mehanizama koji se koriste za određivanje cena električne energije koje će dovesti do strukturno viših cena u Evropi u odnosu na druge delove sveta – što bi onda znatno olakšalo poslovnu opravdanost upotrebe materijala sa nižom emisijom ugljenika. Što se potražnje tiče, pomogao bi nastanak vodećih tržišta za ključne minerale i metale iz Evrope koji su održiviji nego u drugim delovima sveta.

Koliko na brzinu prelaska sa fosilnih na čista goriva, osim sve očiglednijih klimatskih, utiču geopolitički i strateški razlozi?

Anderhuber: Ključ leži u diversifikaciji. Uz rast sposobnosti Evropske unije da se oslanja na svoje snage, smanjuje se i osetljivost na pritiske iz inostranstva. Rat Rusije sa Ukrajinom doveo je do nezabeleženog rasta cena, zahvaljujući zavisnosti od gasa. Cene proizvodnje električne energije zavise od cene gasa a rezultati Zajedničkog odbora za istraživanja (Joint Research Council) pokazuju da će se takva situacija nastaviti i u periodu od nekoliko godina nakon 2030. godine.

Treba da budemo oprezni da ne dopustimo da troškovi prelaska na druge izvore energije ne postanu pokretač deindustrijalizacije.

Što se brže udaljavamo od naše zavisnosti od gasa, industrija će postajati sve otpornija i cene iz prošlosti će postati kompetitivne na međunarodnom tržištu. Međutim, treba da budemo oprezni da ne dopustimo da troškovi prelaska na druge izvore energije ne postanu pokretač deindustrijalizacije. Geostrateška i geoekonomska otpornost idu ruku pod ruku sa konkurentnošću čiste i zelene industrije i za to nam je potrebna masivna i brza ekspanzija proizvodnje energije bez upotrebe fosilnih goriva i prilagođavanje cena na energetskom tržištu kako bi se industrijski troškovi držali pod kontrolom. Održivija proizvodnja minerala i metala u Evropi imaće za rezultat i bolje zaštićene izvore snabdevanja i ulaganje će se isplatiti. Litijum je verovatno strateški najvažniji materijal od svih u energetskoj tranziciji. Iako postoje rezerve na evropskom kontinentu, još nije otvoren nijedan rudnik, niti rafinerija. Evropska zavisnost od ovog – ali i drugih – ključnih sastojaka zahteva od nas da radimo više sami – i to na pravi način od početka. Za to su, naravno, potrebna dva elementa: razumevanje onoga što imamo u zemlji i partnerstvo sa prijateljima. Projekat „Jadar“ u Srbiji, na primer, može drastično smanjiti zavisnost Evrope u celini od litijuma, dok istovremeno stvara lokalnu dodatnu vrednost – i sve to primenom najboljih dostupnih tehnologija za rudarenje i preradu. Ovo ne samo da podstiče geopolitičku autonomiju evropske tranzicije, već jača veze između EU i Srbije, stvara radna mesta i dodatnu vrednost za Srbiju, i promoviše vrhunske tehnologije, obezbeđujući vodeću poziciju za odgovorne i održive rudarske tehnologije.

Demostat: Koliko je regulativa EU i zemalja članica usaglašena sa potrebom brzog prelaska na čistiju energiju?

Anderhuber: Što se političkog vođstva EU tiče, sve zemlje su potpisnice namere o postizanju klimatske neutralnosti do 2050. godine a novoizabrani Evropski parlament prihvatio je političke smernice koje je predstavila Ursula fon der Lajen. One uključuju ciljeve u oblasti klimatskih promena, zatim u obnovljivoj energiji, energetskoj efikasnosti i dekarbonizaciji industrijskih procesa, grejanja, objekata, transporta i slično. Ipak, postoje važne razlike kada je u pitanju ostvarenje rezultata: bogate države članice EU su voljne da pruže subvencije i mehanizme nacionalne podrške dok se drugi oslanjaju na slobodno tržište.

Uglavnom, rezultat su nadoknade indirektnih troškova koji imaju veze sa smanjenjem emisije ugljenika u cenama struje koje se prenose na industrijske potrošače. Neke države nadoknađuju ove troškove za određene industrije a neki ne. Proširenje liste industrijskih sektora koji mogu imati koristi od ovog i kako bismo bili sigurni da se isti metod primenjuje bilo gde u Evropi na sličan način predstavljalo bi podstrek za ujedinjenje konkurentnosti u okviru industrije i dekarbonizacije energetskog sistema.

Demostat: Kako tumačite kontradiktornost da uprkos visokoj emisiji CO2 proizvodnja uglja na globalnom nivou raste?

Anderhuber: Pokretači globalnog rasta u proizvodnji uglja su Indija, Kina i Indonezija koje neutrališu smanjenu upotrebu uglja u EU i SAD. Potražnja za ugljem u energetskom sektoru, naročito u Indiji i afričkim zemljama, odslikava snažnije ekonomske aktivnosti ovih zemalja dok je Kina povećala proizvodnju uglja kako bi smanjila svoju zavisnost od dobavljača.

Međunarodna agencija za energetiku ocenjuje da je potražnja za ugljem u 2023. dostigla vrhunac i da ćemo u 2024. biti svedoci neto smanjenja u potrošnji uglja.

Osim toga, pristup gasu kao izvoru energije koji može da premosti razlike bio je ugrožen nakon ublažavanja antikovid mera i sankcija EU kada je u pitanju ruski gas (zbog ruskog napada na Ukrajinu) koji je drastično smanjio uvoz gasa gasovodima a druge mogućnosti za izvoz su ograničene. Međunarodna agencija za energetiku (International Energy Agency – IEA) ocenjuje da je potražnja za ugljem u 2023. dostigla vrhunac i da ćemo u 2024. biti svedoci neto smanjenja u potrošnji uglja.

Demostat: Iako se rudnici uglja u Evropi zatvaraju, ovaj proces se ne odvija očekivanom brzinom. Zašto?

Anderhuber: Najveći broj zemalja članica EU odlučilo se za postepen prestanak upotrebe uglja ili planira da prestane sa proizvodnjom struje na ugalj do 2030. a samo sedam zemalja članica su odredile kasniji datum kao cilj. Česti faktori za ovakve odluke su istorijski razlozi, međusobna povezanost i pristup drugim energentima, i zavisnost od dobavljača, prihvaćenost sopstvenih kapaciteta kao i obnovljena potreba da se snabdevanje ugljem zaštiti od posledica rata između Rusije i Ukrajine.

Demostat: Da li zemlja ima dovoljno resursa kada su u pitanju alternativni izvori energije?

Anderhuber: Kada su u pitanju minerali i metali potrebni za tehnologije koje su važne za energetsku tranziciju – da. Na primer, nova ležišta se redovno pronalaze, što obezbeđuje kontinuitet u pokretanju novih projekata za metale i minerale potrebne za tranziciju. Takođe, menjaju se i potrebe u skladu sa inovacijama u tehnologijama koje su potrebne za energetsku i klimatsku tranziciju. Projekat „Jadar“ je pravi primer za to: jadarit je jedinstven mineral, sastavljen od bora i litijuma. Počeo je kao projekat eksploatacije bora a litijum je postao mnogo važniji vremenom, kako je elektrifikacija transporta počela da dobija na značaju. Ovo je izazov, ali i prilika: prerada jadarita zahteva inovativne, najsavremenije tehnologije, u koje je uloženo mnogo istraživanja i inovacija – i to obezbeđuje prednost za Srbiju i Projekat „Jadar“ u godinama koje dolaze. Osim toga, dok je energetska tranzicija u stvari prelazak na druge sirovine potrebno nam je više primarnih materijala, a primarni materijali su trajni materijali i mogu da se recikliraju. Tako se metali koji se eksploatišu danas, recikliraju sutra.

Demostat: Koliko problem skladištenja energije utiče na brzinu prelaska sa fosilnih goriva?

Anderhuber: Više od 90 odsto skladištenja električne energije se trenutno obavlja putem reverzibilnih elektrana. Ova tehnologija zavisi od geografskih i topoloških okolnosti – tako da se ne može svuda jednako primeniti. Druge mogućnosti skladištenja su baterije ili vodonik, ali te opcije opet iziskuju veoma velike troškove zbog određivanja marginalnih cena. Ako mreža treba da bude izbalansirana, najskuplji energent određuje cenu za sve ostale – a baterijsko skladištenje i skladištenje vodonika su skuplje rešenje za balansiranje elektroenergetske mreže nego, na primer, prirodni gas. Očekujemo da će se, povećanjem kapaciteta za stabilnu proizvodnju električne energije koja se ne dobija iz fosilnih goriva i proširenjem mreže kojim će se ublažiti nestabilnost obnovljivih izvora energije, kao i uz veću raspoloživost tehnologija skladištenja, ovi troškovi na kraju smanjiti. Ono što je neophodno da bi se to desilo jeste, međutim, raspoloživa minimalna količina potrebne energije – konstantno i stabilno snabdevanje električnom energijom koja se ne dobija iz fosilnih goriva.

U trenutnoj fazi tehnološkog razvoja nije izgledno da bismo 100 odsto svojih potreba mogli da pokrijemo u okviru zelene, ugljenično neutralne, održive i cirkularne ekonomije kroz recikliranje.

Demostat: Zašto reciklažna industrija pokriva samo oko 10 odsto materijala, dok se ostatak mora obezbediti rudarskim aktivnostima?

Anderhuber: U zavisnosti od materijala, udeo recikliranih materijala je znatno veći. Međutim, energetska tranzicija je tranzicija sirovina: potrebno nam je mnogo više bakra u elektroenergetskoj mreži, mnogo više nikla i litijuma za električna vozila, više rude gvožđa za čelik u vetrogeneratorima, ali i retkih zemljanih materijala za trajne magnete u proizvodnji obnovljive električne energije, kao i specijalnih i plemenitih metala na primer za proizvodnju katalizatora za vodonik. U trenutnoj fazi tehnološkog razvoja nije izgledno da bismo 100 odsto svojih potreba mogli da pokrijemo u okviru zelene, ugljenično neutralne, održive i cirkularne ekonomije kroz recikliranje – uvek postoje gubici u pogledu kvaliteta i kvantiteta. Iako se recikliranjem može pokriti izvestan deo potreba, to je daleko od dovoljnog kada imamo u vidu ogromne količine ovih materijala koje su neophodne za duboku dekarbonizaciju industrije, energetskog sistema i naše sopstvene potrošnje. Pošto se ovi materijali ugrade u uređaje, kuće, infrastrukturu, koriste se najmanje 10 godina, te se tokom tog perioda ne mogu reciklirati. U slučaju pojedinih materijala, reciklažna tehnologija još nije spremna za tržište. Stoga, da bi se pokrila potražnja našeg društva i ispunilo obećanje o uspostavljanju održive ekonomije, evropska rudarska industrija gomila zalihe reciklažnih materijala za budućnost, u skladu sa najvišim zahtevima održivosti.

Rudarske kompanije uvode veoma stroge mere zaštite kako bi se postarale da se ni ljudima koji rade u rudniku ni onima koji žive u njegovoj blizini ne pričini značajna šteta, kao i da bi zaštitile okolno područje.

Demostat: Na koji način procesi prerade rude stvaraju nove ekološke probleme?

Anderhuber: Prerada rude zavisi od materijala koji se iskopava. Na primer, pojedine rude zahtevaju proces sinterovanja tokom kog se ruda zagreva na veoma visokim temperaturama i stoga dolazi do procesnih emisija. Druge rude, kao što su rude metala, koncentruju se kroz proces koji se naziva flotacija, tokom kog se ruda drobi u prah, a zatim vrši separacija frakcije koja sadrži metal i ostatke. Drugi minerali koji se iskopavaju se mogu direktno koristiti, kao na primer so. U zavisnosti od uticaja koji prerada rude ima, rudarske kompanije uvode veoma stroge mere zaštite kako bi se postarale da se ni ljudima koji rade u rudniku ni onima koji žive u njegovoj blizini ne pričini značajna šteta, kao i da bi zaštitile okolno područje. Te mere uključuju, na primer, filtere za prašinu, sisteme za filtriranje vode ili tehnike razvrstavanja kako bi se rizici od mogućeg uticaja sveli na apsolutni minimum. Evaluaciju studija procene uticaja na životnu sredinu sprovode državne institucije u skladu sa zakonom, a kompanije često objavljuju izveštaje kako bi upoznale javnost s potencijalnim uticajima i načinima njihovog ublažavanja. Rio Tinto je, na primer, nedavno, na sopstvenu inicijativu, objavio nacrt studije o proceni uticaja na životnu sredinu Projekta „Jadar“ kako bi osigurao transparentnost i donošenje odluka na osnovu činjenica.

Demostat: Koliko su nauka i kompanije angažovane u pogledu sanacije jalovine koja nastane u procesu prerade rude i koliko je moguće iznaći nove načine primene rudarskog otpada?

Anderhuber: Jalovina se prirodno javlja prilikom separacije metalne frakcije rude i otkrivke. U toku je nekoliko projekata za valorizaciju otkrivke, smanjenje nastajanja jalovine od samog početka, ili ponovnu eksploataciju ili iznalaženja druge namene. Nastajanje jalovine se može smanjiti primenom inovativnih tehnika razvrstavanja kako bi se smanjila količina koja prolazi kroz proces prerade rude, a tako smanjila i količina jalovine.

Mnoge vrste jalovina prirodno apsorbuju CO2 iz atmosfere i vezuju ga u stabilni mineral pa se na pojedinim univerzitetima istražuje mogućnost proširenja ovog svojstva za potrebe hvatanja i skladištenja ugljenika iz industrijskih procesa.

Razvrstani kamen se može koristiti kao građevinski materijal, čime bi se smanjila potreba za neprerađenim sirovinama iz kamenoloma i smanjio uticaj na životnu sredinu i u drugim sektorima jer bi bio raspoloživ alternativan tok materijala. Za pojedine vrste jalovine, ponovna eksploatacija predstavlja jednu od mogućnosti: koncentracija metala i minerala u starim jalovištima može biti prilično visoka – naročito metala koji su u prošlosti bili manje traženi u poređenju sa današnjim tehnološkim potrebama. Jedna od glavnih oblasti korišćenja jalovine je geohemijsko hvatanje i skladištenje ugljenika. Mnoge vrste jalovina prirodno apsorbuju CO2 iz atmosfere i vezuju ga u stabilni mineral pa se na pojedinim univerzitetima istražuje mogućnost proširenja ovog svojstva za potrebe hvatanja i skladištenja ugljenika iz industrijskih procesa.

Demostat: Zemlje Evropske unije imaju kontrolne mehanizme kojima se obezbeđuje zaštita životne sredine od posledica iskopavanja i prerade rude. Na koji način možemo da se postaramo da isti mehanizmi budu primenjeni i u zemljama van EU?

Anderhuber: Veoma smo ponosni na rezultate bez premca koje naše rudarske kompanije postižu u domenu održivosti. Međutim, Evropa ne može da obezbedi sve metale i minerale koji su joj potrebni – tako da bi njihovo dobijanje iz zemalja koje ne pripadaju EU trebalo da obezbedi iskopavanje koje se vrši pod strogim uslovima zaštite životne sredine. EU na može da nameće svoje zakone zemljama koje joj ne pripadaju, ali može da ustanovi zahteve za proizvode koji se uvoze u EU. Mehanizam prilagođavanja granice ugljenika upravo to čini kada je u pitanju sadržaj CO2 za određenu robu, a Zakon o kritičnim sirovinama predviđa da uvezene sirovine moraju da poseduju dokaz o svom ekološkom otisku i zahtev da strateški projekti budu sertifikovani prema jednom od priznatih standarda održivosti. Postoji još zakonskih propisa koji se odnose na određene proizvode, kao što je, na primer, propis EU o baterijama na osnovu kog se zahteva da se u okviru baterijskog pasoša obelodane informacije o održivosti – počev od rudnika.

Uspostavljen regulatorni ekosistem obezbeđuje da rudarske kompanije u zemljama koje ne pripadaju EU a žele da se uključe na tržište EU poštuju isti nivo učinka u pogledu održivosti.

Tu su i sistemi dužne pažnje poput Direktive o dužnoj pažnji korporacija u pogledu održivosti. Ona zahteva od kupaca da duž svog lanca vrednosti sprovode provere koje se odnose na ljudska prava i uticaje na životnu sredinu. Na taj način uspostavljen regulatorni ekosistem obezbeđuje da rudarske kompanije u zemljama koje ne pripadaju EU a žele da se uključe na tržište EU poštuju isti nivo učinka u pogledu održivosti.

Demostat: Koliko je opravdano to što stanovnici područja u kojima se otvaraju rudnici strahuju od zagađenja životne sredine?

Anderhuber: Normalno je brinuti o uticaju bilo kog industrijskog projekta. To ne važi samo za rudarsku industriju, već i za izgradnju železnica, elektroenergetskih vodova, elektrana za obnovljivu energiju ili bilo koju drugu vrstu infrastrukture ili proizvodnu lokaciju.

Ono što često vidimo prilikom razmatranja rudarskih projekata jeste da se oni i njihov uticaj stavljaju u kontekst rudarskih aktivnosti u područjima sveta u kojima nisu uspostavljeni propisi u pogledu ishodovanja dozvola i odobrenja ili u kojima vlasti nemaju kapacitet da te propise sprovode.

Ono što svi ovi slučajevi imaju zajedničko jeste da ukoliko se dobro sprovedu, zagađenje životne sredine se svodi na takav apsolutni minimum da praktično ne postoji nikakva šteta po ljude i životnu sredinu – to se obezbeđuje kroz rigoroznu proceduru ishodovanja dozvola i odobrenja i procene uticaja na životnu sredinu i socijalna pitanja. Međutim, ono što često vidimo prilikom razmatranja rudarskih projekata jeste da se oni i njihov uticaj stavljaju u kontekst rudarskih aktivnosti u područjima sveta u kojima nisu uspostavljeni propisi u pogledu ishodovanja dozvola i odobrenja ili u kojima vlasti nemaju kapacitet da te propise sprovode. To često dovodi do zabluda o tome kako savremeno rudarenje funkcioniše i otvara prostor za neosnovane glasine.

Zakon o kritičnim sirovinama zahteva slične stroge mere zaštite životne sredine i klime i za strateške projekte izvan EU, tako da projekat izvan EU mora da se pridržava istog nivoa zaštite vode i zemljišta kao da se sprovodi unutar EU.

S druge strane, u interesu je i EU i potrošača da se rudarenje sirovina sprovodi uz stroge obaveze zaštite životne sredine – zato je transparentnost ključna u ovom procesu. Kompanije koje žele da otvore rudnik često prikazuju uticaje i kako ih ublažavaju objavljivanjem studije o proceni uticaja na životnu sredinu – kao što je Rio Tinto upravo uradio sa objavljivanje nacrta ovakve studije za projekat„Jadar“. Pravni okvir u EU je vrlo strog kada je u pitanju praćenje kvaliteta vode, smanjenje uticaja na zemljište, biodiverzitet i ublažavanje klimatskih promena. Zakon o kritičnim sirovinama zahteva slične stroge mere zaštite životne sredine i klime i za strateške projekte izvan EU, tako da projekat izvan EU mora da se pridržava istog nivoa zaštite vode i zemljišta kao da se sprovodi unutar EU. To omogućava, na primer, da se rudnik otvori u poljoprivrednom području bez negativnog uticaja na rast ili kvalitet useva.

International Energy Agency -IEA- je pokazala u izveštaju da što je bolje održivo poslovanje rudnika, to je pouzdanija njegova proizvodnja i veća dodata vrednost koju stvara.

Demostat: Može li rudarstvo da zadovolji ekološke uslove?

Anderhuber: Ono što pokušavamo da postignemo kolektivno kao društvo jeste da zaštitimo našu planetu dok osiguravamo prosperitet i visok kvalitet života. Rudarstvo je važan deo ove slagalice, a nalazišta se ne mogu premestiti. Rudarstvo može otključati prosperitet, radna mesta i inovacije za zemlju domaćina, podstaći razvoj i kreirati tržišta, ali sve to zavisi od upravljanja, sprovođenja propisa i spremnosti potrošača i proizvođača da ulažu. Pogledajte, na primer, Švedsku: tamo rade najodrživiji rudnici – klimatski neutralni, posvećeni neto dobicima u biodiverzitetu, s visokim nivoom zaštite životne sredine.

Rudarstvo je ekosistem koji stvara radna mesta, koji može da zaštiti biodiverzitet, privuče investicije i poslovne mogućnosti – ali samo ako se pridržava najviših standarda i posmatra kao nešto više od alata za zadovoljenje potreba za resursima.

Ovo je kredibilna vrednost koja privlači investicije u rudarstvo na pravi, odgovoran i održiv način. Ova vrednost je takođe temelj sigurnosti snabdevanja. International Energy Agency -IEA- je pokazala u izveštaju da što je bolje održivo poslovanje rudnika, to je pouzdanija njegova proizvodnja i veća dodata vrednost koju stvara. Postoji mnogo primera rudarstva u EU koji to tačno pokazuju – Švedska, Finska, a na kraju i projekat „Jadar“ pokazuju da rudarstvo može biti održivo i odgovorno, i da je rudarstvo mnogo više od kopanja rupe u zemlji. To je ekosistem koji stvara radna mesta, koji može da zaštiti biodiverzitet, privuče investicije i poslovne mogućnosti – ali samo ako se pridržava najviših standarda i posmatra kao nešto više od alata za zadovoljenje potreba za resursima. Mislim da je to najveća razlika između evropskog/zapadnog rudarstva i rudarstva koje sprovode kompanije iz ostatka sveta.

Demostat: Može li se sporazumima o slobodnoj trgovini, pravilima o poreklu, dužnom pažnjom korporacija i jednakim uslovima obezbediti usklađenost industrijske strategije EU sa trećim zemljama?

Anderhuber: Da, i to je potrebno sprovoditi. U okviru prethodnog pitanja smo već spominjali zakonske propise za sirovine koje dolaze iz trećih zemalja i voleli bismo da vidimo da izuzetni rezultati u pogledu održivosti postanu propozicija vrednosti za rudarsku industriju svuda u svetu: naposletku, zelene tehnologije se mogu smatrati održivim samo ako su sirovine od kojih one potiču dobijene uz poštovanje visokih zahteva u pogledu životne sredine, društvene sredine i upravljanja. Jedan od glavnih elemenata u postizanju ovog cilja kada je reč o sirovinama jesu partnerstva o sirovinama kojima se omogućava prenos najbolje prakse, akademska razmena znanja i pristup održivim tehnologijama.

Demostat: S obzirom na vaše angažovanje u pogledu revizije klimatskih politika i njihovog uticaja na trgovinu i konkurentnost, kao i u pogledu provere zaštite životne sredine u okviru lanaca snabdevanja, do kojih ste zaključaka došli?

Anderhuber: Na dobrom smo putu u Evropi! Ko bi mogao da pomisli pre pet godina da će se u EU po prvi put polovina električne energije dobijati iz obnovljivih izvora? Ko bi mogao da razmišlja o tome da će EU doneti Zakon o kritičnim sirovinama – jednu od prekretnica u propisima koji će postati deo industrijske politike? Sada je stvar u tome da se kreira poslovni slučaj za evropsku rudarsku industriju, a to obuhvata i susedne zemlje.

Nalazimo se na raskršću, a sledeća Komisija će morati da načini promišljen izbor: da li želimo da nastavimo sa uobičajenim poslovanjem i zažmurimo na činjenicu odakle naše sirovine dolaze? Ili želimo da učinimo veći napor sami, sa svojim partnerima i prijateljima – i sve to uz veću održivost?

Agenda „Zelenog dogovora“ je pretočena u zakon, a njegovo sprovođenje sada zahteva dogovor o industrijskoj transformaciji i poslovne mogućnosti tako što će se sniziti strukturno visoke cene energije, a time obezbediti pristup najodrživijim tehnologijama, i podstaći istraživanje i inovacije za održive, zelene i klimatski neutralne rudarske aktivnosti. Pored toga, potrebno je da bolje razumemo sopstvene geološke kapacitete i neophodno je da obezbedimo veća ulaganja u nacionalna geološka istraživanja i da kreiramo poslovne prilike za privatne kompanije koje sprovode istraživanja.

Trebalo da budemo ponosni. Evropa je na samom čelu održivih i odgovornih rudarskih aktivnosti sa svojim naprednim tehnologijama kakve se danas prezentuju, sa u svetu vodećom praksom u pogledu zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja.

I na kraju, ali ne i najmanje važno: nalazimo se na raskršću, a sledeća Komisija će morati da načini promišljen izbor: da li želimo da nastavimo sa uobičajenim poslovanjem i zažmurimo na činjenicu odakle naše sirovine dolaze? Ili želimo da učinimo veći napor sami, sa svojim partnerima i prijateljima – i sve to uz veću održivost?

Moj zaključak je da bi trebalo da budemo ponosni. Evropa je na samom čelu održivih i odgovornih rudarskih aktivnosti sa svojim naprednim tehnologijama kakve se danas prezentuju, sa u svetu vodećom praksom u pogledu zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja. Trebalo bi da budemo realni: evropske rudarske aktivnosti ublažavaju utvrđeni rizik od toga da se sirovine koriste kao sredstvo za remećenje snabdevanja. To znači da se pravim izborom održivosti otvara 20 do 30 novih strateških rudarskih projekata u Evropi koji su nam potrebni da bi se do 2030. godine postigao cilj za iskopavanje od 10 odsto prema Zakonu o kritičnim sirovinama. Takođe bi trebalo da budemo iskreni: EU je krenula od sirovina iz svoje osnove: od uglja i čelika kako bi ratovi bili nemogući. Sada, sirovine su opet u središtu podrške liberalnih vrednosti i obezbeđenja od agresije i prinude spolja. Zato, hajde da pokušamo da to ostvarimo! Cilj od 10 odsto je samo početak.

Zakon o kritičnim sirovinama nalaže EU da učini isto – ne samo da jednostavno eksploatiše sirovine, već i da se postara da dodata vrednost ostane tamo gde se ležišta nalaze.

Demostat: Postoji li dovoljno političke i korporativne volje na globalnom nivou da se sprovede dekarbonizacija i obezbedi cirkularna, održiva proizvodnja?

Anderhuber: Globalno postoje inicijative koje dolaze i s leva i s desna: Partnerstvo za sigurnost minerala okuplja glavne potrošače i proizvođače u cilju negovanja održivog lanca vrednosti snabdevanja sirovinama uz dodatu vrednost tamo gde se sirovine eksploatišu. Zakon o kritičnim sirovinama nalaže EU da učini isto – ne samo da jednostavno eksploatiše sirovine, već i da se postara da dodata vrednost ostane tamo gde se ležišta nalaze. Vidimo da je interesovanje za Evropu, ne samo kao tržište, već i kao proizvodnu lokaciju, sve veće – a sve to dolazi uz zahteve za održivom proizvodnjom. I ostale mere pokazuju svoj učinak. Naplata emisija ugljenika je koncept koji se širi čitavim svetom, a sve više jurisdikcija koristi sistem za trgovanje emisijama kako bi smanjile svoj klimatski uticaj. Dakle, da, postoji globalna volja da se naša planeta učini boljim mestom.

Demostat: Mogu li geotermalna nalazišta litijuma u Evropi zadovoljiti potražnju za ovim mineralom?

Anderhuber: Izvori toplotne energije mogu da sadrže litijum – a to može da doprinese cilju od 10 odsto iz Zakona o kritičnim sirovinama kojim bi se obezbedila sopstvena iskopavanja strateških sirovina EU. Sa ležištima raspoloživim u EU, svi izvori imaju svoju ulogu – uključujući litijum iz geotermalnih energetskih izvora.