Koliko su se promenili ciljevi rata koje je na početku zacrtala Rusija, kakva je uloga Zapada, da li bi svet, a posebno Evropa, trebalo da strahuje od širenja sukoba na druge teritorije, kako i kada bi rat mogao da se završi, neka su od pitanja za naše sagovornike – profesora Centra za geopolitiku Univerziteta u Kembridžu, Timotija Lesa, i predsednika Atlantskog saveta Srbije, Vladana Živulovića. Les veruje da je mirovni sporazum još daleko i da će linija fronta ostati aktivna, dok Živulović ne očekuje brza rešenja, ali ne misli da će se rat širiti na druge zemlje jer Rusija nema kapacitete za to. 

Ukrajina ne želi da učini bilo kakve ustupke Rusiji i veruje da je pobeda moguća ukoliko joj Zapad obezbedi dovoljno oružja. Za Rusiju je, s druge strane, neka vrsta pobede pitanje egzistencije, jer bi poraz značio da će se Ukrajina utopiti u zapadnu sferu, a NATO opkoliti Rusiju. 

^{Timoti Les/Foto: Demostat}

Profesor Timoti Les ne vidi da će se rat uskoro završiti.

„U ovom trenutku, najverovatniji scenario je zastoj, a ne jasan kraj rata. U ovoj situaciji, Ukrajina će ponovo preuzeti teritoriju koju je Rusija zauzela prošle godine, ali će Rusija zadržati teritoriju u istočnoj Ukrajini koju je držala pre februara 2022. i gde nastavlja da uživa podršku lokalnog stanovništva”, navodi Les.

On procenjuje da se ne nazire mirovni sporazum i da će linija fronta ostati aktivna, a da nijedna strana neće moći da promeni činjenice na terenu.

Tokom ovih godinu dana, Rusija je bila prinuđena da preispituje svoje početne ciljeve, među kojima je bilo rušenje vlade u Kijevu u prvih 72 sata od početne invazije, što se nije dogodilo. Zatim se fokusirala na to da osvoji što više teritorije na istoku zemlje, ali je naišla na intenzivan otpor Ukrajine i Zapada.

Nema sumnje, kaže Les, da je Rusija napravila ozbiljnu pogrešnu procenu na početku rata, verujući da bi mogla brzo da promeni vladu u Kijevu koristeći lagano raspoređivanje trupa. 

„Nije prepoznala spremnost Ukrajinaca da se odupru naporima Rusije, ili Zapada da podrži Ukrajince. Rezultat je da je Moskva sada upletena u sukob iz kojeg se ne može izvući i koji je već doveo do političke i ekonomske izolacije Rusije od strane Zapada i smrti desetina hiljada ruskih vojnika”, naveo je Les.

Kad je reč o Zapadu, najveća greška je to što je Zapad odbio da ozbiljno shvati rusku zabrinutost zbog zadiranja NATO-a blizu njenih granica i ponovljena upozorenja Moskve da Ukrajina predstavlja crvenu liniju. Invazija na Donbas i aneksija Krima 2014. bili su jak signal namere Rusije da od toga ne odustane, navodi Les. 

„Umesto da se povuče, Zapad je ohrabrio Ukrajinu da traži integraciju sa Zapadom i zadržao otvorenu opciju svog konačnog članstva u NATO-u, što je navelo Rusiju da zaključi da mora da promeni vladu u Kijevu. Rezultat je sadašnja tragedija Ukrajine, politička i ekonomska nestabilnost na Zapadu i neizvesnost oko budućnosti Rusije, koja je dugo bila sastavni deo ukupnog odnosa snaga u Evropi”, naveo je Les.

Les ocenjuje da bi sada najbolji ishod za Rusiju bio mirovni sporazum koji bi joj garantovao Krim i Donbas, vojnu neutralnost Ukrajine, kao i prekid sankcija sa zapada. Takav ishod bi potencijalno mogao biti moguć u budućnosti, ali sada nije realističan jer je neprihvatljiv za Ukrajinu i njene zapadne prijatelje, koji bi ga videli kao amoralan, nepravedan i potencijalno destabilizujući za druge delove sveta, poput istočne Azije, jer bi implicirao da se vojna agresija isplati. 

Navodeći da je uloga Zapada odlučujuća u održavanju Ukrajine u borbi jer bi, bez materijalne pomoći, uključujući oružje i finansijsku podršku, Ukrajina do sada nesumnjivo propala i bila pod kontrolom Rusije, Les ističe da je Zapad ipak podeljen u svom odgovoru. 

Na jednoj strani su one zemlje koje su geografski bliske Rusiji, poput Poljske, Rumunije, nordijskih zemalja i baltičkih država koje zagovaraju politiku konfrontacije i koje su imale podršku SAD i Velike Britanije. Na drugoj strani su države zapadne Evrope, poput Francuske i Nemačke, koje široko zagovaraju politiku prilagođavanja Rusiji, iz razloga koji se kreću od energetske zavisnosti do pacifističkog načina razmišljanja, nevoljnosti da se novac troši na odbranu i ravnodušnosti oko toga gde je granica između Rusije i Ukrajine. 

Les ističe da svakako postoji rizik od širenja rata, ali dodaje da je više verovatno da će se velike sile pobrinuti da se to ne dogodi, poštujući međusobne crvene linije. 

On ne veruje da postoji opasnost za Putinov režim iznutra, bar ne u skorijem periodu, iako postoje dokazi o neslaganju među ruskom elitom. Ipak, smatra Les, predsednik Putin čvrsto drži političke institucije, dok ankete pokazuju da je popularan među običnim Rusima, koji generalno podržavaju rat. 

^{Foto: Kremlin.ru}

„Putin već počinje da se priprema za izbore 2024. na kojima jasno namerava da pobedi”, navodi Les. 

On dodaje da bi, međutim, slika izgledala sasvim drugačije da je Rusija poražena u Ukrajini. U tom slučaju Putin verovatno poraz ne bi politički preživeo, jer bi bilo neobično da lideri koji počnu ratove, a zatim ih izgube, ostanu na vlasti. 

„To bi imalo ogromne implikacije na stabilnost i integritet Rusije s obzirom na to u kojoj meri Putin dominira državnim i nacionalnim životom. Rizik predstavlja slom centralne vlasti, slično kao 1917. ili 1991. godine”, zaključuje Les.

^{Vladan Živulović/Foto: Medija centar Beograd}

Ni predsednik Atlantskog saveta Srbije Vladan Živulović ne vidi da će se rat uskoro završiti. 

„Očigledno da nema šansi za brz prestanak rata, jer obe strane imaju maksimalističke zahteve – Ukrajinci da Rusi napuste kompletnu okupiranu teritoriju i Krim, a Rusi da zadrže do sada sve osvojene teritorije i da to proglase svojom konačnom pobedom”, naveo je Živulović. 

Smatra da u jednom trenutku može da dođe do pregovora između SAD, Rusije i Kine, koji, uz ozbiljnu trgovinu, mogu da dovedu do prekida rata. 

Ukrajinci će verovatno morati da se pomire sa gubljenjem određenih teritorija u istočnom delu zemlje, dok će Rusi morati da se odreknu nekog „keca koji sada drže u rukavu”, na primer Kosova, Severnog Sudana ili možda Sirije, da bi imali častan izlazak iz cele priče. 

„Do te trgovine, koja naravno neće biti na površini, nego organizovana u tišini, ne znamo kada će doći, moramo da sačekamo”, naveo je Živulović. 

On ističe da je rat u Ukrajini pokazao svu slabost i manjkavost ruske kopnene vojske i da se ide na iscrpljivanje obe strane, fizičko i ekonomsko. 

“Videli smo da su Rusi angažovali dodatnih 300.000 regruta. Uz sve regularne jedinice, uz plaćenike pri Vagner grupi iz celog sveta i zatvorenike, pokazalo se da to nije dovoljno”, navodi Živulović i dodaje da je Rusija morala da nabavlja oružje iz Irana i Severne Koreje.

Kada se sve sabere, ekonomije obe zemlje propadaju, ekonomije evropskih zemalja polako ulaze u recesiju, dok su najveći dobitnici u ratu energetske kompanije koje su za ovo vreme trgovale gasom, naftom i strujom. 

„Nisam optimista i ne očekujem brza rešenja, a nezadovoljstvo u Rusiji i Ukrajini će rasti i dalje”, navodi Živulović. 

On ne misli da postoji rizik da će se rat proširiti na druge zemlje, jer Rusija, kako navodi, nema kapacitet da proširi sukob. 

„Može doći do zveckanja oružjem, ali do širenja sukoba ne, pogotovo sada kada SAD i Velika Britanija organizuju blok koji se zove Intermarium, gde se na najozbiljniji način vrše pripreme za odbranu od eventualnih ruskih pretenzija za teritorijom ovih zemalja”, navodi Živulović i dodaje da isključuje i nuklearni rat. 

Živulović navodi da je autokratija u Rusiji tolika i da je strah ljudi takav da ne vidi da nekakvi događaji u toj zemlji mogu da dovedu do promene vlasti.