Pre nekoliko godina Rusija je “sa žaljenjem” tvrdila da ne razvija tehnologije za proizvodnju litijuma, dok je Evropa u to vreme  već radila na 11 projekata, izjavio je početkom 2025. jedan ruski zvaničnik. Usledili su, rekao je, “ozbiljni koraci, a kako su ruski naučnici u međuvremenu razvili potrebne tehnologije, proizvodnja litijuma za industrijsku upotrebu mogla bi da počne već do kraja 2026. ili u 2027. godini”. Krajem prošle godine oglasilo se i rusko ministarstvo prirodnih resursa i saopštilo da registrovane rezerve tog metala iznose 3,5 miliona tona što je sirovinska baza dovoljna za njihove domaće potrebe. 

Objavljeno je i da jedna fabrika već proizvodi litijum na ležištu Mališevskoe u Sverdlovskoj oblasti, u azijskom delu Uralskog okruga. Ali, sve oči uprte su ka ležištima u Murmanskoj oblasti, na poluostrvu Kola, na severu evropskog dela Rusije koji ulazi u arktički krug. Istraživanja su uveliko obavljena i procenjuje se da bi u proizvodnji moglo da se dobije 30.000 tona litijum karbonata ili litijum hidroksida godišnje. Eksploatacija bi trajala narednih 20 godina. Dobijanjem licence za istraživanje i eksploataciju, državna kompanija “Rosatom” je preko svoje podružnice TVEL započela proces ispitivanja i pripreme a potom je sa privatnom kompanijom Nornikl, globalnim gigantom u proizvodnji nikla i paladijuma, formirala zajedničko preduzeće “Polar litijum”. Nornikel je nakon više svojinskih promena, sada u većinskom vlasništvu dva oligarha, Vladimira Potanjina i Olega Deripaske, odnosno njihovih kompanija Olderfrey Holdings Ltd (34,59%) i Rusal (27,82%). 

Spoj državnog i privatnog kapitala ubrzao je pokretanje projekta. Ruda koja sadrži 0,5% litijum oksida  bi se eksploatisala na površinskom kopu iz stena i koristila za proizvodnju litijuma u obliku karbonata i hidroksida. Projekat se nalazi u fazi utvrđivanja obima i sadržaja studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Istovremeno, Nornikel, koji drži 40% svetskog tržišta paladijuma, uveliko istražuje mogućnosti litijum sumpornih baterija za električne automobile. One, prema očekivanjima, imaju veću gustinu energije što omogućava dužu vožnju a i znatno su jeftinije i lakše od litijum jonskih. Do sada nisu uspele da uđu u masovnu proizvodnju jer im je rok trajanja ograničen ali u Nornikelu veruju da će u naredne tri godine rešiti taj problem. Ukoliko budu uspešni, nove baterije bi dodatno podigle tražnju ne samo za litijumom i sumporom (koji se takođe nalazi u proizvodnom portfoliju kompanije) nego i za paladijumom koji se u toj proizvodnji koristi kao katalizator.

Ubrzani pohod na retke minerale

Intenziviranje eksploatacije kritičnih minerala od strane Rusije sve češće se tumači u širem kontekstu jačanja strateške i bezbednosne samostalnosti. Razvoj ležišta, tehnologija prerade i lanaca snabdevanja postaje deo dugoročnog planiranja u uslovima globalnih političkih i bezbednosnih tenzija, što dodatno naglašava geopolitički značaj strateških sirovina.  

Međutim, ubrzani pohod Rusije u vrh liste zemalja koje kontrolišu globalno tržište retkih minerala, ne završava se samo na eksploataciji sopstvenih rezervi. Od četiri registrovana ukrajinska ležišta litijuma, Rusi drže dva. Ranije su preuzimajući kontrolu Zaporožja „dobili“ i „Krutaju Balku“, a prošlog leta zauzeli su i najperspektivnije ležište „Ševčenko“ u Donjeckoj oblasti i to svega mesec-dva nakon što su Ukrajina i SAD potpisale veliki strateški sporazum o sigurnosti resursa i dogovorile osnivanje zajedničkog investicionog fonda za obnovu i partnerstvo u pristupu ukrajinskim kritičnim mineralima. Ležište “Ševčenko” bilo je na tom spisku za zajedničku eksploataciju.

Iako je Evropa, zalažući se za zelenu agendu, mnogo ranije uočila potrebu za retkim mineralima neophodnim za prelazak na čistiju energiju, projekti ekploatacije tih sirovina razvijali su se oprezno ali i sporije. Ipak, geopolitička kretanja u svetu i tenzije upravo oko lanaca snabdevanja energentima i retkim mineralima, naterali su Evropu  da konkretnije radi na ubrzanju razvoja projekata na svojoj teritoriji. Međutim, u poslednje dve godine fokus evropskih politika značajno se proširio – sa isključivo energetske tranzicije na pitanja odbrane i nacionalne bezbednosti. Kritični minerali više se ne posmatraju samo kao osnova za dekarbonizaciju i električna vozila, već i kao ključni resursi za savremene odbrambene tehnologije, bezbedne lance snabdevanja i stratešku autonomiju država. U tom kontekstu, oslanjanje na ograničen broj globalnih dobavljača, pre svega na Kinu, sve se češće ocenjuje kao strateški rizično, što dodatno podstiče države EU da ubrzano razvijaju sopstvene izvore sirovina. Takože, lista kritičnih sirovina se širila, stigla je do broja 36, ali je 14 minerala proglašeno strateškim. 

EU je prošle godine odlučila da podstakne svoje kompanije i države koje imaju nalazišta tih minerala. Evropski zakon o kritičnim mineralima (Critical Raw Materials Act – CRMA) obuhvatio je 47 projekata iz zemalja EU i 13 iz država koje nisu članice. Među njima je i projakat “Jadar” iz Srbije. Evropski zakon  omogućava projektima unutar EU  i ubrzanje administrativnih procedura ali i druge vrste pomoći, a većina zemalja se odlučila da u te projekte uloži i državni kapital.

 
Tako je šest decenija nakon otkrivanja ležišta, na zapadu Finske u mestu Kaustinen, nedavno otvoren prvi rudnik litijuma kojim je formiran lanac snabdevanja unutar EU. On počinje izvlačenjem rude, nastavlja se preradom u postrojenjima instaliranim u oblasti Kokola na obali Baltičkog mora a plan je da se nakon otvaranja i podzemne eksploatacije tržištu ponudi i gotov proizvod izrađen u planiranoj fabrici litijum jonskih baterija. Ruda sadrži 1% litijuma, dvostruko više od ruskog ležišta, a procenjeni vek trajanja eksploatacije je 18 godina tokom kojih će isporučivati 13.000 tona litijum hidroksida godišnje. Projekat još nije zaokružen, ali je usvajanjem CRMA znatno ubrzao procedure i prvi je sa te evropske liste koji je počeo sa radom. Ukupna investicija vredna je 800 miliona evra a njom upravlja kompanija Keliber, u većinskom vlasništvu (80%) multinacionalne kompanije Sibanje-Silvoter koja radi na pet kontinenata. Specijalizovana je za rudarstvo i preradu metala, pre svega platine, paladijuma, rodmijuma i zlata, a u poslednje vreme uvećava svoj udeo i u globalnoj cirkularnoj ekonomiji, posebno u oblasti reciklaže i obrade rudarske jalovine. Preostalih 20% udela u Keliberu drži Finiš minerals grupa koja je u potpunom vlasništvu finske države što je i ubrzalo radove na pokretanju rudnika. 

I na zemlji i pod zemljom

Najviše rude u ležištima na teritoriji Evropske unije ima Nemačka a na dva kraja zemlje taj se metal nalazi u različitim oblicima. Na zapadu u vrućim termalnim vodama sliva Gornje Rajne su rastvori 15 miliona tona litijumskih soli iz kojih se dobija litijum hidroksid. Procena je da se u naredne tri decenije može izvlačiti oko 21.000 tona godišnje a projekat je već dospeo u fazu izgradnje. Njime upravlja kompanija osnovana 2018, Vulkan Energy Risorsis koja se bavi i obnovljivim izvorima energije ali i proizvodnjom litijuma sa nultom emisijom ugljenika. 

Na istoku, uz granicu sa Češkom, drugo je veliko ležište litijuma u čvrstim  stenama. Tu se razvija projekat “Cinvald” ali se njegovo otvaranje ne očekuje pre 2030. godine jer je reč o podzemnom rudniku gde je eksploatacija daleko složenija nego kod površinskih kopova ili iz slanih rastvora. U ležištu koje raspolaže sa 0,7 miliona tona rude, osim litijum hidroksida prisutne su i druge industrijske hemikalije. Veruje se da bi, kad bude usvojena definitivna studija izvodljivosti, u narednih 30 godina iz rude koja sadrži 0,3% litijuma moglo da se izvlači 20.000 tona tog metala godišnje. Iako je označen kao perspektivan, kompanija Zinnwald Lithium koja njime upravlja, uspela je do sada da prikupi manje od 1% potrebnih sredstava – oko šest miliona evra dok se vrednost ukupnog ulaganja procenjuje na iznos od 600 do 900 miliona evra. Ovaj projekat, i pored izglednog otvaranja, nije na listi koju obuhvata CRMA. 

Ali zato jeste projekat koji razvijaju Česi, “Cinovec” s druge strane granice. Tu se ležište nastavlja ali je duplo bogatije metalom, sadrži 0,6% litijum hidroksida sa segmentima volframa. Takođe su i rezerve rude veće, čak deset puta u odnosu na Nemačku. Podzemnom eksploatacijom koja bi trajala u narednih 26 godina isporučivalo bi se 26.000 tona litijuma godišnje a pod rukovodstvom energetske kompanije Čez koja je u većinskom državnom vlasništvu (70%). U ovom trenutku očekuje se odluka državnih institucija o reviziji Studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Inače, češka država je prepoznala važnost i potencijal litijuma jer pored ambicije da postane ključni evropski dobavljač litijuma, kompanija Čez i ministarstvo industrije i trgovine planiraju izgradnju gigafabrike za proizvodnju baterijskih ćelija. U njoj će se obavljati i prerada litijuma u oblik koji je potreban za taj proizvod.

26. aprila kompanija Vulcan objavila je da započinje izgradnju postrojenja za litijum Lionheart vrednog 3,9 milijardi dolara u Frankfurtu. Lionheart, koji se nalazi u dolini Gornje Rajne između Nemačke i Francuske, predstavlja prvu u nizu planiranih proizvodnih faza kompanije Vulcan i ključni je projekat za jačanje energetske sigurnosti i otpornosti Evrope u pogledu kritičnih sirovina

Borba i za ekološki prihvatljive tehnologije

I Potrugal ima dva ležišta na listi za podršku CRMA. Na severu zemlje kompanija Savannah Resources sa sedištem u Londonu, dovela je projekat “Mina do Baroso” do faze usvajanja definitivne studije izvodljivosti. Tome je značajno pomogla portugalska vlada koja je odobrila 110 miliona evra za razvoj istraživanja i pripreme dokumentacije. Sa ležišta na kome bi iz stena, podzemna i površinska eksploatacija trajala narednih 11 godina, trebalo bi na godišnjem nivou da se dobija 26.000 tona litijumskih koncentrata i industrijskih minerala. Drugo ležište razvija Lusorekursos Portugal Litijum, domaća kompanija koja se bavi istraživanjem, vađenjem i preradom sirovina, sa fokusom na proizvodnju visokokvalitetnih litijum-jonskih baterija. Prema istraživanjima, u narednih 12 godina od momenta pokretanja podzemnog i nadzemnog rudnika vadiće se 20.000 tona litijuma. Oba ležišta sadrže rudu sa po 1,1% litijuma. 

Slična je situacija i u Španiji – planirani su rudnici na dve lokacije. Prvi, u području Kanjaverala gde je 70-ih godina ugašen stari rudnik, razvija se projekat kompanije Lithium Iberia koji je uvršten u CRMA spisak. Kompanija tvrdi da će “omogućiti vađenje litijuma pomoću održivog sistema rudarstva koji poštuje sva ekološka, društvena i kulturna ograničenja”. Iz stena se, u podzemnim i na površinskim kopovima, procena je, u naredne tri decenije može vaditi po 26.000 tona litijuma a planovi su u poodmakloj fazi i očekuje se odluka o reviziji studije o proceni uticaja na životnu sredinu. 

Druga najavljena lokacija udaljena je 800 metara od grada Kaseresa, ali se taj projekat podzemne eksploatacije rude nije našao na spisku za podršku CRMA. Rudarska kompanija Extremadura New Energies, podružnica Australian Infinity Lithium utvrdila je da se u području gde želi da otvori podzemni rudnik, nalaze stene sa oko 0,7% litijuma. Najavili su da bi vađenje rude trajalo približno 26 godina, a dobijalo bi se 30.000 tona litijum hidroksida na godišnjem nivou. 

U različitim su fazama i dva veća francuska projekta. Podršku CRMA nije dobila kompanija Aveme za razvoj i eksploataciju litijuma iz slanih rastvora koji bi godišnje mogli da daju proizvodnju od 27.000 tona metala. Ali, sam projekat svrstan je među 12 najperspektivnih i već je urađena prethodna studija izvodljivosti.

Ubrzanje i mirovanje

Ipak, mnogo više nade ulaže se u ležište „Emili“ koje razvija britanska rudarska kompanija Imeris. Ona u centralnoj Francuskoj, u blizini podzemnog rudnika kaolina planira godišnju proizvodnju od 30.000 tona u narednih četvrt veka. Prednost je to što se već postojeća rudarska infrastruktura može koristiti i za potrebe novog rudnika. Litijum hidroksid dobijao bi se iz čvrstih stena, podzemnom eksploatacijom rude u kojoj je 0,9% litijuma. Kompanija Imeris odlučila je da sve svoje potencijale, finansijske pre svega, usmeri u razvoj ovog projekta zbog čega su doneli odluku da pauziraju razvoj ležišta u Velikoj Britaniji. Taj projekat (IBL) preveli su u stanje mirovanja. Ubrzanju priprema za pokretanje francuskog ležišta doprinelo je i to što je francuska vlada početkom prošle godine postala manjinski vlasnik u Imerisu nakon što je uložila 50 miliona evra. Projekat je na korak od početka izgradnje, u fazi je izrade definitivne studije izvodljivosti. 

U širem evropskom i globalnom kontekstu, pitanje razvojа litijumskih ležišta dobija dodatnu dimenziju i za zemlje poput Srbije. Pored ekoloških i ekonomskih  aspekata, treba sagledati  i strateške– uključujući dugoročnu sigurnost snabdevanja, industrijski razvoj i poziciju zemlje u evropskim lancima vrednosti, koji se sve češće posmatraju i kroz prizmu bezbednosti.

Srpski projekat “Jadar,  ležište svetskog kvaliteta sa potencijalom za dugoročnu eksploataciju i proizvodnju najavio je ulazak u fazu mirovanja i održavanja. Razvija ga multinacionalna kompanija Rio Tinto preko svoje podružnice Rio Sava Eksploration. Reč je o kvalitetnom ležištu sa 1,8% litijuma u rudi, što je najobimniji sadržaj minerala među evropskim projektima. Takođe, ako bi projekat bio ponovo pokrenut, u narednih 39 godina iz čvrstih stena podzemnom eksploatacijom godišnje bi se proizvodilo 58.000 tona litijum karbonata kao i značajne količine borne kiseline. To je skoro dvostruko više od najperspektivnijih evropskih projekata (u Francuskoj, Španiji i Rusiji) a 4,5 puta više od prvog otvorenog rudnika u Finskoj. I dok je Rio Tinto doneo odluku da u Srbiji litijumski Projekat pređe u fazu mirovanja i održavanja, početkom godine je ova ista kompanija objavila novo ulaganje u litijum i to u Kanadi, u saradnji sa vladom Kvebeka.  Rio Tinto je preuzeo većinski vlasnički udeo od 53,9% u kanadskoj kompaniji Nemaska Lithium i time preuzeo upravljačke odgovornosti nad projektom. Vlada Kvebeka, kroz Investissement Québec, zadržava 46,1% vlasništva. Analitičari navode da je ovaj potez znak da Rio Tinto radi na razvoju integirsanih lanaca snabdevanja litijumom u Severnoj Americi, u skladu sa politikama da se prioritizuje razvoj kritičnih minerala na domaćem tlu. Puštanje postrojenja u rad planirano je za 2026. godinu, dok se početak proizvodnje očekuje 2028. Rio Tinto planira da tokom 2026. godine uloži više od 300 miliona američkih dolara, dok je Vlada Kvebeka najavila ulaganja do 200 miliona dolara.