Tačno je da u ovom trenutku sindikati ne uživaju masovno poverenje građana, ali nisu sami u toj poziciji. Gotovo sva istraživanja javnog mnenja u Srbiji od 90-ih godina do danas, pokazuju nizak stepen poverenja i u parlament, sudstvo, medije, nevladine organizacije i političke stranke, i to sve na nivou od ispod 10% do najviše nešto preko 20%. A ovde govorimo o, nazovimo to tako – „demokratskim institucijama“ i „civilnom društvu“. Sa druge strane, tzv. „institucije poretka“ – vojska, policija i crkva u kontinuitetu beleže najviše poverenje, često i preko 60% i 70% građana. Takođe su vidljivi dominantni stavovi da je „Srbiji potrebna čvrsta ruka“, da su brojna ograničenja i odstupanja od demokratskih pravila opravdana, da su ljudi neutralni prema demokratiji. Čak je u istraživanju Demostata iz 2024. godine najviše ispitanika  navelo da nema razlike između demokratskog i nedemokratskog oblika vladavine (45%). Te podatke ima smisla tumačiti samo u zajedničkom kontekstu koji ukazuje na trend duboke autoritarizacije našeg društva – rekao je Nikola Tamburkovski, politikolog i istraživač u oblasti radnih prava i sindikalnog organizovanja, gostujući u podkastu “Pola sata Demostata”.

Podsetio je da su krajem prošlog veka počeli procesi razgradnje sistema samoupravnog socijalizma u korist tržišnog kapitalizma kao ekonomskim i liberalnom demokratijom kao političkim uređenjem. Smisao tih procesa bio je povratak ovog prostora na poziciju kapitalističke (polu)periferije. Restauracija kapitalizma je praćena verovanjima da će se uporedo razviti i demokratija i pluralizam kakvi postoje u bogatim zapadnim zemljama. Međutim, to se nije dogodilo. Najveći deo vremena nakon toga proveli smo u vladavinama zasnovanim na autoritarnim obrascima, sa vrlo kratkim prekidima. Shodno tome, nije došlo ni do razvoja tzv. „demokratske političke kulture“, naprotiv. Zato u tom kontekstu treba posmatrati poverenje ili nepoverenje u sindikate.

- Mislim da ljudi, pre svega radnici, dobro pamte sve što im se dogodilo u proteklom periodu: ratovi, inflacija, otimačina njihove imovine kroz privatizaciju, gubitak radnih mesta a onda kontinuirana degradacija radnih prava i položaja radnika kroz te večite tržišne reforme, koje se nikada ne završavaju i nikada ne donesu rezultat. I krive sindikat što nije uspeo da ih zaštiti, ili što nije uspeo da sve to na neki način spreči ili ublaži. Normalno je da ljudi smatraju sindikate odgovornim za stanje radnih prava i položaj radnika, ali mora se imati u vidu koje su sve spoljašnje i unutrašnje snage imale uticaj i interes u tim događanjima. Jer, odumiranje socijalne države bio je trend i u Centralnoj i Istočnoj Evropi (bivšim komunističkim državama), i na Zapadu – objašnjava on i dodaje kako je nerealno očekivati da baš sindikati zaustave i preokrenu tako velike globalne procese.

Ko da ide sam protiv svih

Uz to, naši sindikati od početka nisu formatirani, niti su ikada imali realni kapacitet da idu sami protiv svih. Ali, svakako treba analizirati kako su radili i da li su mogli u većoj meri da ublaže negativne posledice.

- U istraživanjima koja su zajedno sprovodili Demostat i Solidarity Center, kada su radnici upitani „Koji je najveći problem sa kojim se suočavaju sindikati?“, okruglo  40% anketiranih je navelo razloge koji su interno vezani za same sindikate – loše funkcionisanje, neodgovarajuće rukovodstvo ili neslogu između sindikata, dok je ostatak raspoređen na ponašanje države, poslodavaca, ili nezainteresovanost i neosvešćenost samih radnika. Sindikati rezultate svih ovih istraživanja moraju da shvate kao poruku da bi trebalo da se menjaju – ističe sagovornik Demostata.

Ukazuje da se poverenje ne može vratiti u značajnoj meri sve dok ne bude vidljiv ogroman pomak u poboljšanju radnih i životnih uslova za običnog neprivilegovanog čoveka, dok se ne smanji nejednakost, visoka korupcija a javni resursi vrate pod demokratsku kontrolu. Sindikati to ne mogu da urade svojim delovanjem, izolovano, jer se ključne odluke donose u sferi politike. Potreban im je politički “suigrač”, ali samo ako je on artikulacija sindikalnog i pro-radničkog programa, tesno vezan za sindikate a ne kao političko preduzetništvo jednog ili više samoproklamovanih „lidera“, naglašava Tamburkovski.

Navodi da je globalni trend suzbijanja radničkih prava pokrenut još 70-ih i 80-ih godina prošlog veka i da još uvek traje iako se dinamika razlikuje po zemljama. Opravdan je, kaže, utisak da je u Srbiji sve bilo surovije, jer smo kao i zemlje regiona, krenuli u tranziciju sa visoke startne osnove u pogledu radničkih prava i kvaliteta života običnog čoveka. Pad je bio katastrofalan. Drugi razlog je da bi izmeštanje iz socijalističkog „drugog sveta“ na periferiju globalnog kapitalizma moglo da bude manje bolno da su se izbegli ratovi, raspad države, izolacija, hiperinflacija i nepravedna privatizacija, koja, inače, uvek donosi masovnu nezaposlenost. A treći razlog je položaj ljudi koji u Srbiji žive od svog rada, što najbolje ilustruje zvanična statistika.

Kad progovore brojevi

Naime, podseća naš sagovornik, u februaru 2026. godine, u Srbiji je, prema Republičkom zavodu za statistiku, prosečna neto plata bila 990 evra, što znači da i dalje tavorimo u Evropi, a ispod nas su samo Bosna i Hercegovina, Makedonija i Albanija. Poseban problem je velika nejednakost u platama. Ona se u osnovnoj statistici ne vidi, ali postoje zanimanja (delatnosti u okviru poljoprivrednog sektora, prerađivačke industrije, ugostiteljstva, turizma), gde plata u proseku nije značajno veća od minimalne, koja iznosi oko 550 evra. Takođe, medijalna plata je 780 evra, što znači da 50% radnika ima zaradu ispod ovog iznosa.

Istovremeno, ističe Tamburkovski, srpski radnici su apsolutni rekorderi po broju nedeljnih radnih sati: prema podacima iz novembra 2025. godine, u Srbiji se prosečno radi 41,3 sata, u EU je taj prosek 36 sati, a u zemljama poput Holandije, Danske i Austrije 32 do 33 sata. Istovremeno, prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, u 2024. godini bilo je 46 smrtnih ishoda na radu, 4.386 teških povreda na radu i 19.639 lakih. Ni podatak da je u aprilu bilo svega 8,7% nezaposlenih ne govori mnogo posmatran sam za sebe. Ali kad se stavi u kontekst da je cena rada toliko niska u odnosu na profit koji se iznosi vani i da se kompanijama isplati zapošljavanje što više radnika, onda to nije pokazatelj kojim se treba hvaliti.

- Svi ovi podaci odnose se na ono što je prijavljeno. Rad na crno, zarade na crno, neprijavljeni radnici, neprijavljene povrede, sve to govori da je u realnom životu situacija još lošija nego u statistici. Zato se silazna putanja sigurno neće preokrenuti dok god Srbija zauzima postojeće mesto u međunarodnoj podeli rada kao zemlja jeftine radne snage i prljavih tehnologija, zemlja koja služi za eksploataciju resursa i koja je pogubljena tražeći svoje mesto u lancima snabdevanja. Nećemo moći da prestignemo nikog, ostaćemo pri dnu jer je za bolji rezultat potrebna mnogo veća promena od sitnih reformskih zakona i poboljšanja. Potrebna je promena sistema – tvrdi Tamburkovski.

Na pitanje da li je 26.000 registrovanih sindikata previše i da li toliko organizacija otupljuje oštricu borbe za radnička prava, kaže da bi broj trebalo da je mnogo veći.

- Činjenica o broju sindikalnih organizacija se često plasira kroz medije sa namerom da se sindikati diskredituju u smislu njihove nesloge, rascepkanosti i slabosti. Baš zato bi u javnosti trebalo što više razjašnjavati na koji način su sindikati organizovani, kako funkcionišu i šta znači taj broj. U Srbiji postoji pet sindikalnih konfederacija, od kojih su dve velike i reprezentativne, što znači da okupljaju najmanje 10% zaposlenih u Republici Srbiji. To su UGS Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije. Na nižem nivou, postoje granski sindikati, koji okupljaju sve zaposlene u određenoj privrednoj grani. Oni mogu ali ne moraju da se osnuju pri nekoj od sindikalnih konfederacija. Na najnižem nivou su sindikati kod poslodavaca, odnosno u svakom pojedinačnom preduzeću (privatnom i državnom) i ustanovi. I oni takođe mogu biti deo različitih granskih sindikata ili konfederacija, ali to nije obavezno. I kad se sve to sabere, jasno je da ih nije previše u odnosu na broj registrovanih privrednih subjekata i da je kod nas stepen sindikalne organizovanosti nizak, pogotovo u privatnom sektoru – navodi Nikola Tamburkovski i objašnjava da za nivo ostvarenja radničkih prava nije presudno to da li postoji krovna organizacija sindikata. Evropska iskustva po tom pitanju različita, postoje zemlje sa jednom ali i sa dve i više krovnih konfederacija, a zajedničko im je da su imaju viši nivo radničkih prava nego što je to kod nas.

Zabrane rada i “žuti sindikati”

Kako se suprotstvaiti stanju u kome je u nekim firmama prećutno zabranjeno osnivanje sindikata, u drugima poslodavci pomažu rad “svojih” sindikata što vezuje ruke drugim reprezentativnim organizacijama, bilo je sledeće pitanje za gosta koji ističe da, nažalost, živimo u sistemu neoliberalnog, primitivnog, divljeg kapitalizma.

- Praksa zabrane rada sindikata vratila nas je u drugu polovinu 19. veka, i obrisala više od 150 godina, ne samo razvoja radničkih prava, nego i jednog segmenta civilizacijskog napretka. U Srbiji se sprečavanje sindikalnih aktivnosti sprovodi putem pritisaka i represije nad sindikalnim liderima u kompanijama. Podsetiću na neke možda poznatije primere o kojima je bilo reči u medijima: Pre četiri dana sindikat „Nezavisnost“ u nemačkoj kompaniji MTU je održao jednosatni štrajk upozorenja. Nakon toga, sindikalni poverenik je udaljen sa posla. Oduzet mu je računar, onemogućen pristup radnom mestu i komunikacija sa zaposlenima. Krajem 2025. je otpušten sindikalni poverenik „Nezavisnosti“ u fabrici Brose u Pančevu, u trenutku kada je sindikatu nedostajalo još samo 15 novih članova da dostigne prag reprezentativnosti. U toku 2025. godine glavni poverenik „Nezavisnosti“ u EPS-u je dobio rešenje o otkazu. Idući unazad u prethodnih nekoliko godina, možemo videti desetine ovakvih primera u Kragujevcu, Pančevu, Rumi, Odžacima, Nišu. Obično se, nakon dugotrajnog pravnog procesa, ili pritiska sindikata i javnosti, odluka o otkazu ukida i zaposleni vraća na posao. Ali je sindikalnom predstavniku već učinjena šteta, a glavni cilj kompanije, da sabotira sindikalno organizovanje, je ispunjen. Slično je i sa formiranjem „žutih sindikata“ – koje osniva i kontroliše rukovodstvo i menadžment kompanije sa ciljem sabotiranja pravih i iskrenih radničkih organizacija u firmi. To su sve situacije u kojima je prekršen zakon, i gde bi država trebalo odlučno i brzo da reaguje. Ali ona je na strani kapitala i pod njegovom je kontrolom – kaže Tamburkovski.

Naglašava da su sindikati jedini preostali mehanizam koji može da zaštiti radnike a da je srž u terenskom radu ali i da poverenik mora da bude pre svega dobar radnik, aktivan, hrabar i sa integritetom. To je uslov za razvijanje reprezentativnog i aktivnog sindikata sa informisanim i angažovanim članstvom.

- Ukoliko su u toj situaciji spremni da se bore, podršku im pruža granski sindikat i/ili sindikalna konfederacija. Uobičajena sredstva su: pravna pomoć i pokretanje pravnih procesa, alarmiranje medija i javnosti i stvaranje pritiska, obaveštavanje međunarodnih institucija ili centrala kompanija... Najčešće ova sredstva donesu rezultat, ali prethode mu meseci, čak i godine procesa, pritisaka, neizvesnosti uz nemogućnost da se, čak i u slučaju vraćanja na posao, ikada više stvore funkcionalni odnosi. To su neki razlozi zbog kojih ljudi odustaju – naglašava sagovornik Demostata.

Potvrđuje da u sindikatima, posebno u centralama ima dosta stručnih ljudi za različite oblasti koji nisu preterano vidljivi u javnosti, ali naglašava da je slična situacija i u političkim partijama, nevladinim organizacijama, medijima, čak i državnoj administraciji.

Nevidljivi stručnjaci

- Mi još uvek nismo sposobni da napravimo efikasnu složenu društvenu organizaciju. Postoje kvalitetni i stručni kadrovi, ali oni često nisu na mestima na kojima bi trebalo da budu. Velike društvene organizacije je jako teško napraviti, i one se često odlikuju neefikasnošću, unutrašnjim paradoksima, nejasnim kanalima unutrašnje pokretljivosti i napredovanja. Ali jedino velike organizacije mogu da naprave velike promene, pa na tome moramo strpljivo raditi. U sindikatima se mogu naći izvanredni stručnjaci i profesionalci, u različitim oblastima. Na primer, pravne struke, ekonomisti, eksperti za zaštitu životne sredine, lica za rad sa mladima. Za obavljanje posla nije toliko važno da oni budu vidljivi u javnosti, nego bi trebalo da budu vidljivi onima kojima su potrebni (zaposlenima) i onda kada su im potrebni. Ali, poboljšanju imidža sindikata pomoglo bi bolje predstavljanje članova koji imaju znanje i postižu rezultate – smatra Tamburkovski.

Kaže i da u komunikaciji između sindikata i medija, najviše nedostaje suštinsko razumevanje o tome kako funkcioniše druga strana. Sindikati, makar ovi reprezentativni, su velike organizacije sa više desetina i stotina hiljada članova, sa procedurama i različitim instancama donošenja odluka, što može da bude u koliziji sa potrebom brzog reagovanja. Mediji traže pravovremenu, brzu i često gotovu informaciju. I saopštenje je sada postalo spor i zastareli oblik komunikacije. Traži se, na primer, momentalno obraćanje na društvenim mrežama povodom nečega što se dogodilo. Političkim partijama, koje su ionako one-man show, je to lako, ali ne i sindikatima koji su često usmereni na institucionalno delovanje. Ono je formalno, sledi određena pravila, gde mora da se pazi na svaku reč. To zahteva jedan pažljiviji, formalniji, implicitniji način komunikacije, naglašava Tamburkovski, dok je medijima teško da od toga naprave priču, traže nešto što je zanimljivo, provokativno. Takođe, navodi naš sgovornik, sindikati su usmereni na dijalog i pregovaranje, direktan sukob koristi se samo kada može imati efekta i kada je sve drugo iscrpljeno ali je medijima za obradu lakši svet politike, gde je na dnevnom nivou uvek konflikt, zapaljiva atmosfera, lične diskvalifikacije.

Briga za radnike ili rijaliti

- U martu ove godine, Demostat i Solidarity Center su organizovali inicijalnu zajedničku radionicu za predstavnike sindikata i medija, sa ciljem da se uoče prepreke ka kvantitavno i kvalitativno boljem izveštavanju o položaju i problemima radnika, kao i o aktivnostima sindikata. Ovom događaju su prisustovali novinari 21 najznačajnijeg, nezavisnog medija sa nacionalnom pokrivenošću, kao i određenom broju nezavisnih lokalnih medija sa integritetom. Na osnovu onoga što sam čuo, optimista sam da kroz unapređenje svog komunikacionog rada i korišćenje modernih tehnologija, sindikati mogu da dopru u medije. Pa ipak, u vremenu u kojem imamo na stotine vesti koje nadolaze iz minuta u minut na internet portalima i društvenim mrežama, desetine gostiju iz  društveno-političkog života koji se pojavljuju u medijima u samo jednom danu – šta znači ta neka vest ili saopštenje sindikata? Gde je ta vest, kako je obrađena, koliko će je pratilaca videti, koliko će takvih vesti korisnici mreža pasivno pregledati i zaboraviti u toku dana, kakav će rijaliti spektakl odneti pažnju? Šta ta vest znači u pravcu i uređivačkoj politici određenog medija? Da li će oni nastaviti da prate datu temu, da izveštavaju na dnevnom nivou? Da li će briga za radnike postati deo narativa, imajući u vidu da su svi ključni mediji ili pod kontrolom krupnog kapitala ili države – pita sagovornik Demostata.

Na pitanje šta će biti fokus u radu Sindikata zaposlenih u nevladinim organizacijama i diplomatsko-konzularnim predstavništvima, osnovanog u decembru 2025. u okviru UGS “Nezavisnost”, kaže da je to prva organizacija tog tipa u Srbiji koja okuplja radnike u NVO sektoru i bori se za zaštitu i unapređenje njihovih prava.

- Sindikat je nastao organski, kao izraz stvarne potrebe zaposlenih u NVO koji se već dugo suočavaju sa problemima u ostvarivanju radnih prava. U tom sektoru su najzastupljeniji nesigurni ugovori o radnom angažovanju: o privremenim i povremenim poslovima, o delu ili autorski ugovori. Lica koja rade na ovakvim ugovorima ne smatraju se zaposlenima i nemaju ili su im umanjena neka važna prava iz radnog odnosa, imamo i slučajeve mobinga i diskriminacije. Posao je zbog rokova i prirode projekata često izuzetno stresan, pa učestalo dolazi do burn- uta. Kako je angažman u civilnom društvu često negde na pola puta između aktivizma i profesionalnog rada, radnici se ne bune kada moraju da rade mnogo duže nego što je ugovorom predviđeno i kada im se traži da znaju i rade nešto što im nije u opisu posla. Neretko dolazi i do „samo-mobingovanja“, jer ljudi veruju da rade nešto za „opšte dobro“, i da je zbog toga u redu da se „žrtvuju“. Osim toga, OCD su često označeni kao rizični poslodavci, pa zaposleni ne mogu da dobiju kredite u bankama. Sindikat će se baviti zaštitom i unapređenjem radnih prava NVO radnika reaktivno, kroz pravnu i svaku drugu  vrstu pomoći, ali i proaktivno, kroz uticaj na radno zakonodavstvo i donatorske politike – ističe Tamburkovski.

Roštiljanje je stav

Dodaje da se u maju očekuje potpisivanje Memoranduma o saradnji sa Sindikalnim kolektivom prekarnih radnica i aktivista iz Hrvatske i Sindikatom neprofitnih građanskih organizacija iz Makedonije. Iako je tek formiran, novi članovi dolaze iz najrazličitijih organizacija što ukazuje da je radnicima u NVO potreban sindikat, ukazuje Tamburkovski koji je bio jedan od inicijatora za osnivanje ovog sindikata a na konstitutivnoj sednici je izabran za zamenika predsednika.

Na kraju, upitan da li su nestale velike manifestacije koje su se održavale povodom 1. Maja, Međunarodnog praznika rada, kaže da je suština obeležavanja tog datuma u protestu. Podseća da je datum izabran na Drugoj internacionali, 1889. a u znak sećanja na radnike iz Čikaga koji su 1. maja 1886. pokrenuli masovni štrajk, tražeći osmočasovno radno vreme, odnosno poznate “tri osmice”. Došlo je do brutalne reakcije policije, eksplodirala je i bomba uz žrtve na strani i radnika i policajaca.

- Proslava 1. Maja je više vezana za socijalističko nasleđe, postojao je stav da su radnici već pobedili, da je to radnička država, da je ukinuta kapitalistička eksploatacija, da je smisao 1. Maja ispunjen, i da je radnicima ostalo da svake godine tog dana slave svoju pobedu. I to su bile velike manifestacije. Smatram da je i to bilo pogrešno. Da su i u samoupravnom socijalističkom sistemu postojali problemi za radnike, da su bile prisutne nejednakosti i da su se uvećavale, da je postojao privilegovani sloj. O tome postoje studije i dokumenti, ali je sve to zanemareno, jer se nije očekivao užas koji će u narednim decenijama uslediti za radničku klasu. Danas više nema razloga sa proslave, a radnici se ne pridružuju masovno protestima jer smatraju da oni nemaju efekta. U danima oko 1. Maja često je prisutna kritika radnika koji se zabavljaju i „roštiljaju“, umesto da se bore za svoja prava. Ali ja to ne bih tako gledao. Mislim da to „roštiljanje“, jeste jedan stav, koji bi trebalo razumeti kao povlačenje u privatnu sferu, kao klicu subverzije – kaže sagovornik Demostata.

Objašnjava da se ništa važno nije promenilo ni kada su sindikati zajednički obeležavali 1. Maj ni kada su to radili odvojeno, ali da se treba prisetiti prošlogodišnje inicijative studentskog pokreta koji je zajedno sa svih pet sindikalnih konfederacija na zajedničkom protestu okupio preko 25.000 ljudi. Zajednički rad je nastavljen kroz formiranje radnih grupa za pisanje novog zakona o radu. “U očekivanju kulminacije političkih i izbornih dešavanja u narednim mesecima, ostaje da se vidi kako će izgledati saradnja studentskog pokreta i sindikata i kakvu će ulogu imati sindikalni predlozi politika u izbornoj kampanji”, zaključuje Nikola Tamburkovski.