Više od šest meseci prošlo je od prvih studentskih blokada, a protesti ne jenjavaju. Sve je veći krug građana koji podržavaju bunt mladih. O očekivanjima, atmosferi, novim zahtevima i do sada postignutim ciljevima u “Pola sata Demostata” razgovarala je Sara Kalember sa studentkinjom i studentom Filozofskog fakulteta u Beogradu. 

Oni objašnjavaju da je pored četiri zahteva uspostavljena na početku, dodat peti koji se tiče zvučnog topa od 15. marta i objavu kompletne dokumentacije vezane za ta dešavanja. Kao šesti zahtev zatražena je odgovornost za osobu koja je dozvolila predsedniku Srbije da sa ekipom novinara uđe u prostorije bolnice gde su bili povređeni u požaru u Kočanima. 

Studentkinja priznaje da su umorni jer je teško pet meseci držati blokadu fakulteta 24 sata, ali kaže da imaju snage da nastave i izguraju do kraja koliko god to bude trajalo. Njen kolega dodaje da im mnogo znači brojnost jer mogu da se smenjuju i da raspoređuju resurse kao što su to činili i sa blokadom Radio televizije Srbije. Mnogo im znači i podrška građana koji se takođe organizuju ne samo da zato što žele da im pomognu, već su shvatili da i sami mogu da budu deo promena ovog sistema. 

Studentkinja ističe da je od pomoći i podrška roditelja, baka i deka iako je puno kolega koji to nemaju. 

- Moji roditelji koliko god da su u početku bili skeptični, shvatili su da je ovo za šta se borimo bitno za sve nas. Otac mi je jednom prilikom rekao: “Nemoj da se brineš i ako izgubiš godinu, ako se bilo šta desi što nisi očekivala. Ti si u ovoj godini osvojila nešto što nikad ranije nisi mogla da osvojiš. Dobila si iskustva koja ne bi mogla na drugačiji način da dobiješ, da shvatiš stvari koje su se desile i svi treba da budemo ponosni zbog ovoga što se dešava” – prenela je ona.

Strani plaćenici i domaći izdajnici

I student kaže da ga porodica podržava a tome doprinosi to što su protesti mirni.

- Verujem da bi veliki broj roditelja bio zabrinut ako bi protesti bili nasilni ili išli ka tome. Ali nema naznaka da će se to desiti ma koliko bilo pokušaja da se spinuje o nasilju i terorizmu. Baš to što su nenasilni protesti, doprinelo je da dobijemo podršku roditelja i građana jer retko se dešava da ovako mirno izlazimo na ulicu, sa nekoliko skandiranja, pametnim i domišljatim transparentima – objašnjava on.

To što su često izloženi pretnjama vladajuće partije i njenih simpatizera, od fizičkih i napada nožem do gaženja, brine njihove roditelje i bliske osobe. Postoji i puno strepnje, pogotovu kod starijih generacija oko toga da li su to stvarno studenti, da li su strani plaćenici ili domaći izdajnici, ali, kaže studentkinja, sve to potire činjenica da su protesti mirni, što se nikada nije desilo u ovoj državi. Zato “guraju” tu mirnu formu, apeluju da i građani ostanu mirni i pribrani zato što sila nije rešenje, niti ikada treba da bude pogotovu u ovakvoj situaciji. 

- Skeptičnost naših najbližih u neku ruku je opravdana s obzirom da je bilo žrtava tokom dva najveća ranija studentska protesta, 1996. i 1997. kada su studenti upucani od strane režima. Ali, ja sam u radnoj grupi za bezbednost i od pre dva-tri meseca smo stupili u kontakt sa veteranima koji su došli da nas brane, tu su na svakom protestu. Mnogo incidenata su sprečili, mnogo situacija deeskalirali, stvarno bih voleo da se zahvalim njima kao i kolegama iz IT blokade – kaže student.

 Dodaje da su šetnje kroz Srbiju doprinele masovnosti pokreta ali podseća da su u početku, kod prvog pešačenja za Novi Sad studenti u Inđiji, u februaru mesecu spavali na otvorenom, kao i sledeći put, kada su išli do Kragujevca, na prvoj stanici u Sopotu, gde je 40 godina na vlasti jedan čovek. Kaže da to razume, jer su to male sredine gde svako svakoga zna i građani ako izađu da dočekju studente, rizikuju da izgube posao, ali sa druge strane im nije svejedno jer su tu studenti koji pešače 140 kilometara. Ipak, podrška koju su dobili u svakom mestu bila je neverovatna, iako ljudi nisu bili baš upoznati sa situacijom jer se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ili ćuti ili o protestima govori u negatovnoj konotaciji. Naglašava da su šetnje i razgovori sa studentima probudili narod.

- Srbija je jako centralizovana, više se ulaže u Beograd i veće gradove a šetnjama se prolazilo kroz manja mesta gde niko godinama, možda decenijama nije došao da priča sa meštanima. To su mesta sa deset ili dvadeset stanovnika i prvi put se taj narod osetio viđenim, osetili da je nekog briga za njih, nada se u njima probudila – kaže studentkinja Filozofskog fakulteta.

Student u svakom selu

Njen kolega podseća na biciklističku turu do Strazbura, što je bio ozbiljan poduhvat, prošlo se kroz više država i gradova. To je okupilo dijasporu u kojoj se do tada nije mnogo pričalo o studentskim protestima. Sada su se ljudi sami organizovali po gradovima, počeli da održavaju 16-minutni pomen, a studenti sa fakulteta u drugim državama traže da sa našim studentima drže on lajn tribine kako bi im približili razloge protesta. 

Na pitanje voditeljke kako vide inicijativu “student u svakom selu”, studentkinja odgovara da je to nastojanje da prilikom obilaska manjih mesta učestvuju studenti koji potiču iz tih sredina. Oni treba da pričaju sa komšijama, bakama, dekama, sa mlađom decom, da objašnjavaju šta je studentska borba, jer ti ljudi možda ne razumeju šta se dešava.

Kao glavne vrednosti studentskih protesta istakli su se solidarnost, pravda, istina i hrabrost, ali i dobra organizacija jer su posle onih gaženja uspevali jako brzo da organizuju masovan protest u drugom delu grada za žrtve tih napada.

- Ne samo u drugom delu grada nego i u drugom gradu. Blokada RTS- kada je bila 10. marta, blokiran je i RTV u Novom Sadu. Puno ljudi je izašlo, a nije bilo koordinirano sa kolegama iz NS. Kada je pretučena devojka u Novom Sadu, sutradan ujutro su bili protesti u Beogradu. Tačno, solidarnost jeste jedna vrlina našeg pokreta. Istovremeno, u celoj Srbiji smo upoznali ljude koje ne bismo nikad sreli čak i da su na fakultetima u istom gradu. Upoznali smo, pričamo i ugostimo kolege iz Češke, Poljske. Solidarnost koja se vidi  u pokretu mislim da nije viđena u poslednjih 20 godina. Mi smo navikli kao narod da se ujedinimo posle neke velike katastrofe, poplave ili zemljotresa, a razlog zbog koga sada protestujemo je takođe katastrofa ali koja ne dolazi iz prirode – kaže student.

Koleginica dodaje da se ta solidarnost pretvara u prijateljstvo. Navodi primer studenata iz Novog Pazara koji su došli za Uskrs na blokadu RTS-a, da redare kako bi odmenili studente koji slave hrišćanski praznik. To je prijateljstvo, kaže ona, neka iskonska potreba da se ode i pomogne nekome zato što je to ispravno. 

Na pitanje voditeljke kako su uspeli da oteraju strah kod ljudi, da promene svest građana koji do sada nisu mislili da će išta moći da promene, plašili su se da izađu na proteste a sada sve više ljudi iz javnih preduzeća govori o pritiscima koji se na njih vrše da bi išli na kontramitinge – studentkinja potvrđuje da postoji veliki rizik za ljude koji ustaju, bore se, imaju svoj glas, pogotovu u manjim preduzećima ili državnim firmama.

Kako oterati strah

- Veoma smo zahvalni tim ljudima zbog hrabrosti koja je potrebna za to. A manjak straha proizilazi iz masovnosti pokreta, jer i kada bismo se mi sklonili sa strane, mnogo ljudi već zna šta se dešava, svesno je problema i mnogo njih se bori. Mislim da mi trenutno nismo ni svesni koliki je to broj, jer smo u nekom mehuriću u kom shvatamo da imamo podršku ali ne znamo koliko nas ljudi prati – kaže ona.

Njen kolega dopunjuje da u početku pokreta jeste bilo straha, ljudi su se plašili da govore u javnom prevozu, na ulici, sa roditeljima telefonom o tome šta se dešava na fakultetu jer je bilo straha od prisluškivanja, sumnje da ih neko prati.

- Ali, posle desetak dana, kada su fakulteti krenuli masovno da ulaze u blokadfu, ne samo beogradski nego i univerziteti u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru, ponosno smo nosili bedževe protesta na ilici. Na početku su nam ljudi prilazili i pitali gde smo ih nabavili a kroz te mikrointerakcije shvatali smo da nas podržava veliki broj ljudi. Kada su krenuli veliki protesti, od Slavije krajem decembra, moglo je da se vidi kolika je to podrška. Neverovatno je kada posle toliko godina straha možete slobodno da izađete na ulicu, komunicirate sa slučajnim prolaznikom, sa putnikom u vozu. Mislim da režim nije izgubio podršku, ali smo mi shvatili koliko je ljudi osvešćeno o dešavanjima u zemlji, pogotovu u ovih poslednjih pet meseci. Imamo ljude koji otvoreno izlaze s posla na pauzu od 16 minuta kako bi odali počast žrtvama, a to je u državnoj firmi ogroman rizik – kaže student.

Ukazuju i na studente koji su 15. marta došli iz Kosovske Mitrovice da ih podrže, a oni vode jednu mnogo težu borbu jer je situacija na KiM teška. To je, kažu sagovornici Demostata, grupa divnih ljudi koja je pokazala veliko gostoprimstvo i toplinu kad su im beogradski studenti uzvratili posetu. 

Upitani kako su održali blokadu RTS-a, da li je to bilo ambiciozan poduhvat, student kaže da protesti ispred RTS-a nisu strani studentima u poslednjih nekoliko meseci, jer javni medijski servis ne radi svoj posao.

- Ne izveštava o studentskim protestima, nazivaju nas nacistima, teroristima. Ako živimo u društvu u kome ćemo kad dignemo glas za slobodu i pravdu biti okarakterisani kao teroristi, onda to društvo nije slobodno. Ovo je bio šesti protest ispred RTS-a u poslednjih šest meseci i za razliku od ostalih protesta traje duže, dok se ne raspiše konkurs za REM. Ti protesti su bili takođe mirni, imali smo samo jedan incident sa policijom, drugo jutro blokade. Sa naše strane bilo je mirno, ali je došla kolona žandarmerije i policije, uveli su radnike RTS-a kroz ćevabdžinicu i nakon čega smo mi opkolili vozila policije. Policajci su ušli u vozila, mirno su sedeli, čak kad je neko rekao “trubite za studente”, oni su trubili iz kola. Stvarno je bila jedna slatka interakcija. Ali, nakon toga su došle “kornjače”, odgurale su nas do raskrsnice. Jednom policajcu je tada pozlilo, naša ekipa prve pomoći mu je pritekla. Posle nam je sa leđa prišla žandarmerija, počeli su da nas guraju ali je to trajalo oko 15 sekundi. Spustili su štitove, rekli da neće da nas guraju ali je onda policijska brigada koja je bila iza nas počela da gura… To naizmenično guranje trajalo je oko dva i po sata – priča student i dodaje da je bitno to što nije došlo do većih incidenata a to jutro je malo promenilo mišljenje među policajcima, videlo se na licima da im nije svjedno.

Sluga svakog režima

Sloboda medija je nešto što u današnjoj Srbiji ne postoji, bar ne na nacionalnim frekvencijama koje nisu objektivne, kaže studentkinja. 

- Mi se borimo za slobodu medija, da svako ima pravo da vidi obe strane priče kakva god bila. Zato je blokada RTS bitna jer on godinama ne izveštava objektivno i ljudi koji nisu u “glavnoj priči” ne mogu da vide drugu stranu. To ne mogu ni ljudi iz dijaspore, ljudi van gradova koji nemaju pristup nekoj drugoj vrsti novina, portala ili televizijskih emisija. Oni znaju samo jednu priču koja im se prodaje. A postoje generacije ljudi koje veruju da je sve sa ekrana istina. Nisu navikli na to da neko može da gleda u kameru i laže. To je veliki problem možda generacijski. Mi smo shvatili da nešto nije u redu ako je “istina” sa ekrana kontradiktorna onome što živimo, ali je starijim generacijama teško da shvate da nešto nije kako izgleda – naglašava studentkinja.

Na studentskim protestima 1997. na RTS-u se vrteo isti narativ, podseća student. Bilo je to minimalno izveštavanje o protestima uopšte, studenti su takođe nazivani stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. To stanje traje već 30 godina, jer RTS nije samo sluga ovog već svakog režima.

- To je strašna stvar koja se dešava jer REM ne radi svoj posao. Zato je RTS blokiran. Mi kao studenti ne možemo da utičemo da RTS počne objektivno da izveštava, ali možemo da damo zamerke, da pokažemo nezadovoljstvo. Nismo nadležni da kontrolišemo način na koji će RTS izveštavati. To treba da radi REM – ukazuje student.

Studentkinja dodaje da je to neka vrsta društvenog pritiska, ne samo studentskog jer su tu bili i građani koji pokušavaju da skrenu pažnju institucijama da rade svoj posao. Kolega je dopunjuje, kaže i da su u blokadi imali podršku ljudi iz RTS-a koji su tvrdili da bi i pored blokade program mogao da se realizuje ali u tim uslovima zaposleni nisu želeli da rade. To znači da studentski protest proizvodi oslobađanje institucija, medija, građana od sopstvenih okova u kojima su navikli da žive a pre svega oslobađanje od straha.

Uspavani duh

- Pored svega toga, postoji i oslobađanje duha. Srbija ima jedan neverovatan duh koji je bio decenijama uspavan. Mi smo ga sada probudili, bar želim da verujem u to. Odrasli smo u porodicama gde se govorilo: “ne brini se ti oko politike, ima ko da se pita za tu politiku, to su mutna posla, nemoj, nemoj, nemoj”… Ali politika je svuda oko nas, tiče se svih nas i kad smo krenuli da ukazujemo na probleme, počeli smo polako da se budimo ne samo mi veći čitav narod. Vraća se duh jedne uspavane Srbije koji pita: “šta ćemo sad?” A za to “šta ćemo sad” mora narod da se pita – navodi ona.

Njen kolega smatra da su i generacije očeva, baba i deda, svojevremeno bile podjednako buntovne i nezadovoljne ali su periodi kroz koje je prošla zemnlja od 90-ih godina izmorili ljude. Oni su se pomirili sa tim da možda ne može bolje jer pamte i gora vremena. Ali, slobodarski duh je ipak postojao samo je bio duboko zakopan. Tek su studentski protesti vratili nadu našim starijim sugrađanima da može nešto da se promeni. Voditeljka je podsetila da je poslednjih 13 godina bio period apatije i da ovi protesti najduže traju. Bilo je i ranije masovnih ili manjih protesta, bilo je i strašnih stvari koje su se dešavale, ali da ništa nije imalo toliki odziv koliko sadašnji koji ima pokretačku snagu.

- Ovo jesu jako zakasneli protesti. Trebalo je da se dese još 2015. kada smo imali pad helikoptera. Takve stvari su nedopustive, a mi smo ih gutali, okretali glavu nakon užasne tragedije. Ovo jeste kap koja je prelila čašu, ali imali smo i velike proteste 2020. godine, pa 2023. posle neregularnih izbora. Neregularnosti se dešavaju svakodnevno, imamo dokaze o korupciji, sve vidimo, ali smo ćutali, ili izlazili u manjoj meri i gubili nadu kada bi videli da je oko vas manje ljudi. Sve do novembra 2024. Sada imate te masovne proteste koji su probudili čitavu zemlju - zaključuje student Filozofskog fakulteta.