Evropska unija naučila je važne lekcije posle pandemije i rata u Ukrajini – da nije dovoljno ulagala u farmaceutsku industriju i lekove, da je nivo njene zavisnosti od ruskog gasa ogroman i da mora da traži nove partnere u lancima snadbevanja kritičnim materijalima potrebnim, između ostalog, i za zelenu agendu, jer skoro u potpunosti zavisi od drugih, posebno Kine.

“EU želi da bude što manje zavisna od Kine i Rusije i traži u svom širem okruženju ko su ti mogući snadbevači. I tu se pojavila Srbija, ali nije Srbija jedina”, ističe Svilanović u emisiji Pola sata Demostata.

On navodi da se sa tom činjenicom prvi put susreo pre dve godine na Alpbach forumu u Austriji, kada je tadašnja direktorka za Zapadni Balkan u Službi za spoljne poslove EU govorila o naučenim lekcijama i u tom kontekstu pomenula i srpski litijum.

“Mi smo se raspali u sobi kad smo to čuli. Prvo onaj deo ljudi sa Kosova, Albanije, BiH, Crne Gore rekao je – pa vi samo o Srbiji, a naša reakcija je bila - pa to je nešto što je vrlo upitno u srpskoj javnosti… Mi smo reagovali – čekajte o čemu pričate, a odgovor je bio – da, mi samo Srbiju vidimo”, preneo je Svilanović.

Dve godine kasnije, kako navodi, Švedska, kao predsedavajuća EU, u julu 2023. je predložila formiranje grupe na visokom nivou od oko trideset osoba, čiji je i on član, a čiji je zadatak da sačini izveštaj o međuzavisnosti između EU i njenog susedstva - o tome sa kojim zemljama EU ima dobru komunikaciju i koje zemlje bi mogle da budu deo redefinisanih lanaca snadbavenja.

“Mi ne razgovaramo o članstvu, već o energetskoj zavisnosti, o hrani, o ljudima, odakle dolazi radna snaga, zašto se susrećemo sa migrantima… I u tom kontekstu se otvorila tema kritičnih sirovina i materijala koji su neophodno celom ovom području”, objasnio je Svilanović.

Mogućnost da Srbija postane jedan od snadbaveča Evropske unije kritičnim materijalima jeste otvorila prostor za to da Srbija bude važnija nego do sada u očima evropskih partnera – to podrazumeva novu, povoljniju geopolitičku poziciju, ali i otvara pitanje na koji način će se to koristiti i u geopolitičkom i u ekonomskom smislu, navodi on.

Svilanović objašnjava da su kritične sirovine tema broj tri u odnosu Evropske unije i Zapadnog Balkana, što se potvrdilo i na samitima u Tirani u oktobru i u Briselu u novembru 2023.

Kako navodi, na sastanku evropskih i zapadnobalkanskih ministara ekonomije na Samitu u Tirani u okviru Berlinskog procesa bilo je dogovoreno sledeće: zajedničko tržište, unapređenje ekonomije i prevazilaženje krize u okviru CEFTA i, na trećem mestu, integrisanje Zapadnog Balkana u Evropsku alijansu za kritične sirovine.

Na sastanku šefova država i vlada na istom Samitu ogovoreno je pitanje zajedničkog tržišta Zapadnog Baklana, koje bi trebalo da postane deo jedinstvene zone slobodne trgovine cele Evropske nije, unapređenje rada sa mladima, obrazovanje i istraživanje i pod tri –partnerstvo u lancu vrednosti za kritične sirovine.

Međutim, o ovome se ne razgovara, naglašava Svilanović.

“Čak ni onaj deo srpske javnosti koji je u novim okolnostima još uvek za EU, govorim o nevladinim organizacijama, ne želi da kaže da je to tema. Ja prihvatam da ljudi imaju pravo da kažu da se sa tim ne slažu, da nisu za EU, da nisu za takvu EU, da je to kolonijalistički pristup, ali hoću to da čujem. I to je u redu da se kaže, ali da se onda otvoreno razgovara da li je to tako, šta mi to želimo, da li želimo da platimo neku cenu. Zemlja radi stvari koje nisu dobre za nju, ali na kraju podvuče crtu i kaže – ovo je šteta, ali da li se ona meni isplati ili ne, zavisi od toga koliko je stvarno šteta, o čemu se ne razgovara na pravi način, a šta je dobit i kolika je stvarno”, naveo je Svilanović.

On navodi da litijum nema veze sa Kosovom i da nema kompenzacije “malo bolje rešeno Kosovo za srpski litijum”.

Nepoverenje kritičan problem

Govoreći o projektu iskopavanja litijuma u Srbiji, Svilanović kaže da je kritično pitanje imamo li poverenje da je vlada, koja god bude, u stanju da vodi tako složen proces i da li postoje kontrolne institucije koje će kontrolisati pitanja životne sredine.

“Nema se poverenja, niko nikome ne veruje. Da li to treba da bude SANU, univerzitet, stranci, koja je grupa ljudi koja će biti u stanju da kontroliše sa strane da li privatna kompanija sprovodi sve što je obećala, da li Vlada vodi računa o tome da ne zaradi grupa ljudi, a da građani ne osete korist. Ko će kontrolisati proces”, navodi Svilanović.

On kaže da bi projekat iskopavanja litijuma bio ogroman projekat na kojem bi morao da radi trust mozgova, koji bi se bavio svim aspektima – od zaštite životne sredine, vode, vazduha, odlaganja otpada do ekonomske koristi i kontrole procesa.

“Trebalo bi da se postavi ozbiljno pitanje gde je tu država, jer ovo je privatan biznis. Ko će od toga da živi? To je resurs zemlje – ako ćemo da imamo štetu, da vidimo koliko zarađujemo. Da li je to samo rudna renta ili nešto više za Srbiju, a to podrazumeva udeo u projektu, koji može da se dogodi ako dolazi velika automobilska industrija”, ističe Svilanović.

Svilanović objašnjava da investitor za svaki, pa i manje složen projekat, mora da preda dva dokumenta.

Prvi je studija uticaja, analiza uticaja na životnu sredinu, koja se radi po standardima Srbije i predaje srpskim vlastima, od kojih dobija verifikaciju da može da nastavi sa projektom.

Međutim, da bi dobio novac, investitor mora da se obrati Evropskoj investicionoj banci, EBRD, Svetskoj banci ili privatnim banakama, koje mu traže drugi dokument, sa oštrijim standardima – takozvani Enviromental social impact assessment.

“Ta dva dokumenta su neophodna i u projektu o kojem govorimo. Kad se predaju, u njima bi trebalo da stoji na šta se utiče, koja voda se koristi, da li utiče na biosferu, u kom obimu utiče na poljoprivredu…”, navodi on.

Svilanović, međutim, ocenjuje da je centralni problem to što postoji ogroman nivo nepoverenja u sve institucije i da se svako pitanje u Srbiji doživljava lično i politički.

Posledično, svako ko smatra da bi projekat iskopavanja litijuma mogao da bude dobar za Srbiju automatski se stavlja u koš onih koji podržavaju predsednika Aleksandra Vučića, koji je više puta rekao da žali što je Vlada Srbije obustavila projekat Jadar.

“Ako neko kaže da je za taj projekat, kažu odmah, ti glasaš za njega. Ne, ne glasam, nema veze sa tim, jer ako će ovo da se radi narednih 40 godina, pa valjda ćemo menjati vladu”, naveo je Svilanović.

Govoreći o Evropskom planu rasta za Zapadni Balkan, Svilanović je rekao da je EU planira da izdvoji šest milijardi evra za ekonomski napredak regiona, od čega je, kako kaže, procena da za deo koji se odnosi na kritične materijale u Srbiji ide dve milijarde evra.

“Da shvatite odnose veličina, koliko je priča o kritičnim materijalima velika za srbiju u poređenju sa ukupnim izdvajanjima za Zapadni Balkan od šest milijardi evra”, naveo je Svilanović.

Svilanović je rekao da ne gubi veru da Srbija treba da postane članica EU, a da je realno da u prvom koraku postane deo ekonomske zone Evropske unije.

Upitan može li Srbija da bude primljena preko reda, Svilanović navodi da Ukrajina desetinama hiljada žrtava plaća krvavo to da je vide kao moguću članicu.

“Nemojte da nam se dogodi da i ovu priliku propustimo. Realnost je da mi jesmo Evropa. Da Srbija zajedno sa susedima može da postane deo evropske zone slobodne trgovine, deo evropskog tržišta na svaki način, kao što su danas Švajcarska i Norveška, i da onda iz te pozicije u narednom koraku razgovaramo da li ima prostora da budemo član”, naveo je on.