U do sada četiri obavljena istraživanja predizbornog mnenja proveravali smo deo hipoteza koje se odnose na lični i društveni kontekst odnosa građana prema predstojećim izborima, na izborna opredeljenja građana za izbore odbornika Skupštine Beograda i poslanike Skupštine Srbije, kao i na pojedine probleme vezane za predizbornu atmosferu i za mogućnost ulaska u izborne koalicije ili političke saveze. Nismo bili u prilici da izvedemo testiranje svih hipoteza usled iznuđene orijentacije na telefonske intervjue (zbog kovida), tako da ćemo komletirati testiranje ukoliko Demestat pronađe finansijere nedostajućih istraživanja.

(1) u predizbornom mnenju, prema percepciji sopstvenog života, znatan broj ispitanika negira postojanje značajnijih ličnih i porodičnih problema;

(2) među građanima postoji blaga dominacija dobrih (pozitivnih) naspram loših (negativnih) raspoloženja, kao reakcija na stanje u društvu i sopstveni život; dobra raspoloćenja su obeležena nadom “da će biti bolje”, ili možda, kako bi cinici rekli “nadom da ne bude gore”;

(3) Vladajuće partije u javnom životu, putem svojih medija, promovišu sve ono što generiše i potvrđuje zadovoljstvo građana sa radom vlasti, a posebno radom Vođe, a na drugoj strani se pacifikuje ili gura po tepih sve ono što ukazuje na nezadovoljstvo. Opozicione partije u javnom životu učestvuju onoliko koliko im prostora daju neformalno partnerski, malobrojni mediji, i onoliko koliko na terenu čine nedovoljno brojni aktivisti i funkcioneri.

(4) Vladajuće partije su orijentisne na održanje postojeće percepcije ključnih problema ove zemlje bez obzira na realno stanje stvari u funkciji predstojećih izbora, pa se stoga te percepcije šire, međusobno povezuju i usklađuju.   Opozicione partije nemaju plansku, međusobno usaglašenu i sistematsku dvostranu komunikaciju sa građanima a tu komunkaciju u meri u kojoj postoji, pre obeležava višak pitanja i manjak odgovora;

(5) Vladajuće partije imaju jasnu strategiju:  stalno obavljati sintezu “zlatnog doba” (“života bez većih problema”), dobrih raspoloženja građana i zadovoljstva sa radom vlasti – to je zadatak partijskih medija i partijskih funkcionera i aktivista. Posebna dimenzija ovih partijskih zadataka jeste širenje lažnih informacija o političkim protivnicima. Ciljne grupe oba subjekta partijske jednosmerne komunikacije sa manipulativnim namerama, sačinjavaju partijske i izborne pristalice vladajućih partija, ali i partijski i izborno neopredeljeni i neutralni građani. Opozicione partije su umesto izgradnje strategije za predizborne radnje i predizbornu komunikciju sa građanima, morale da uz veliko odugovlačenje obave neke prethodne poslove: da odluče da li će izaći na izbore, da vide kako će da izađu na izbore, pojedinačno ili u koalicijama, da se dogovore kako će zajedno da rade…

(6) Vladajuće partije kao dopunu prethodne strategije, najavljuju posebne zadatke svojih terenskih funkcionera i aktivista oko različitih oblika iznude glasova: kupovina, ucene, podmićivanje, zastrašivanje i pretnje, kao i svakojaka podrška onima koji bi rado prodali svoj glas i svoje predizborne usluge… Ciljnu grupu čine neodlučni i neutralni birači i pristalice opozicionih stranaka. Opozicione partije su u jeku ostvarivanja “prethodnih poslova”; formirana su dva opoziciona jezgra: prvo je javnost obaveštena o zajedničkom nastupu ekoloških pokreta i partija u okviru Zeleno-leve koalicije, a ovih dana saznali smo i politički savez koji čine SSP, DS, NS i druge partije i udruženja. Time se, gotovo u zadnji čas, stalo na put rasipanju glasova ali i defetizmu koji su širili ne samo pojedini javni ljudi, već i sami prvaci opozicionih partija. 

Najveći problemi građana u jesen 2021. godine

Na beogradskom uzorku od 1204 ispitanika (kraj oktobra – početak novembra) našli smo da svoje i porodične probleme navodi 53 posto ispitanika, dok 47 posto ispitanika nema većih problema.

Na uzorku građana Srbije (prva polovina novembra) našli smo da 62 posto ispitanika navodi probleme, dok 38 posto izjavljuje da nema većih problema. Problemi se najčešće vezuju za životni standard (29 posto), bolest i koronu (14 posto) a potom slede nezaposlenost, komunalni problemi, problemi vezani za funkcionisanje vlasti… Socio-demografske varijable ne diferenciraju značajnije konstataciju o postojanju ili nepostojanju problema, osim kod onih varijabli koje su direktno povezane sa standardom kao najčešće navođenim problemom, kao što su finansijsko stanje porodice i radni status ispitanika. Na primer, 75 posto prekarnih radnika tvrdi da ima problema, a 25 posto da nema; 70 posto nezaposlenih radnika tvrdi da ima problema, a 30 posto da nema.

Pokazuje se, međutim, da je percepcija problema u značajnoj korelaciji sa političkom orijentacijom ispitanika. Na primer u odnosu na glasanje na poslednjim predsedničkim izborima 2017. godine, nalazimo da među onima koji su glasali za Sašu Jankovića 86 posto ima, a 14 posto nema probleme; među glasačima Belog Preletačevića 70 posto ima, a 30 posto nema probleme, a među glasačima A. Vučića 60 posto ima a 40 posto nema probleme. Sličnu međuzavisnost nalazimo i u slučaju najavljenih opredeljenja na aprilskim izborima sledeće godine. Najčešće navode probleme izborne pristalice Zeleno-leve koalicije - 82 posto ima a 18 posto nema problema, potom pristalice koalicije koju vode SSP, DS i NS – 79 posto ima a 21 posto nema problema, pristalice ostalih opozicionih partija – 71 posto ima a 29 posto nema probleme. Ovaj niz završavaju pristalice partija sadašnje vlasti – 51 posto ima a 49 posto nema probleme. Navedeni podaci nesumnjivo ukazuju da one grupe ispitanika koji imaju probleme daleko češće glasaju za opoziciju, dok one grupe u kojima je izjednačen broj onih koji žive bez problema i onih koji imaju probleme, glasaju za partije koje su sada na vlasti. – Reklo bi se na tragu poznate sintagme: Ako nemate probleme, onda ništa!

Nada, strah, osećaj nesigurnosti…

Raspoloženja su osnovno psihološko stanje kažu psiholozi. Raspoloženja su reakcija na neka druga stanja koja obeležavaju datog pojedinca, ali i na neke spoljne događaje u okruženju pojedinca i u društvu (iako se u psihološkim istraživanjima ova društvena dimenzija raspoloženja često zanemaruje). U mojim istraživanjima sam pažnju usmerio na onaj aspekt raspoloženja koji sublimira psihološki doživljaj okoline i društva. Pa sam tako u raspoloženja čiju sam rasprostranjenost ispitivao ubrojao zaplašenost i strah, iako se strah uglavnom ubraja u emocije koje se javljaju kao reakcija na stvarnu ili umišljenu opasnost. U svakom slučaju u pitanje koje smo postavljali sagovornicima stavljali smo u kontekst raspoloženja kao reakcije datog pojedinca na stanje u njegovoj okolini i uopšte u društvu. Dakle, akcenat je bio na psihološkom doživljaju političke i društvenu atmosfere i na psihološkoj recepcii položaja pojedinca u politici i društvu. Ispitanik je trebao da navede najčešće raspoloženje, a u ponudi je imao šest mogućih izbora: tri loša (negativna) - zaplašenost i strah, nemoć i osećaj nesigurnosti, i tri dobra (pozitivna) raspoloženja - nada, osećaj sigurnosti i zadovoljstvo.

Među svih šest raspoloženja dominira nada da će biti bolje (44 posto), a potom izjednačena nesigurnost (19 posto) i zabrinutost i strah (18 posto)  - oni skupa čine četiri petine svih ispitanih raspoloženja.

Gledano u celini nešto malo češće su navođena dobra raspoloženja – 52 posto na nivou Beograda, a 54 posto na nivou Srbije, nego loša raspoloženja – 48 posto na nivou Beograda, 46 posto na nivou Srbije, no razlika je toliko mala da se može reći da je obim dobrih i loših raspoloženja u regionu Beograd i u Srbiji gotovo izjednačen (stoga ćemo ovde koristiti samo podatke za Srbiju). Inače, da pomenem, da je u istraživanju Demostata obavljenom mesec dana pre ova dva istraživanja o kojima sada govorim, takođe putem telefonske ankete i na beogradskom uzorku istog obima, utvrđen proporcija dobrih prema lošim raspoloženjima 56  prema 44 posto, a sada je ta razlika na beogradskom nivou nešto manja (52 prema 48 posto).

Raspoloženja građana su u još izrazitijoj meri povezana sa njihovom izbornom orijentacijom. Od svih ispitanika koji su najavili da će na aprilskim izborima glasati za koaliciju koju predvodi SNS, 30 posto ima loša raspoloženja, a 70 posto ima dobra raspoloženja. Kod izbornih pristalica opozicionih partija gotovo da je potpuno obrnuto: 65 posto ima loša, a 35 posto dobra raspoloženja. Među pristalicama koalicije u kojoj su SSP, DS i NS ima 73 posto sa lošim raspoloženjima i 27 posto sa dobrim, kod pristalica Zeleno-leve koalicije 63 posto sa lošim i 37 posto sa dobrim raspoloženjima…

Pristalice SNS i njenih partija kada je reč o raspoloženjima, obeležene su nadom u boljitak (54 posto), a potom strahom i nesigurnošću (34 posto); pristalice političkog saveza koji čine SSP, DS, NS i drugi obeležene su nesigurnošću i strahom (61 posto), a potom i nadom (22 posto); pristalice Zeleno-leve koalicije obeležene su strahom i nesigurnošću (44 posto), a potom i nadom (29 posto)…

Postojanje ličnih i porodičnih problema češće generiše loša raspoloženja, a posebno  nesigurnost i strah, dok odsustvo problema češće generiše dobra  raspoloženja, a posebno nadu da će biti bolje.

Ostaje pitanje tumačenja nade kao dominantnog raspoloženja gotovo polovine građana. To nije novi nalaz i u istraživanjima je prisutan godinama nazad. Kao i krajem prošlog veka i danas možemo da se zapitamo, da li se sve više nadamo zato što sve dublje tonemo… Jedni tvrde da je nada jedino što nam je preostalo; drugi kažu da nam je krenulo nabolje i da se nada zbog toga razbuktala… Ili je možda objašnjenje u efikasnosti konstruktora nade; oni na vlasti šire nadu da bi opstali na vlasti, a oni u opoziciji, kako neki tvrde, šire beznađe da bi upravo oni došli na vlast. Nekako izlazi da su nada i beznađe važne alatke moderne politike.

Ocena rada vlasti: Narod je malo zadovoljan, a malo manje nezadovoljan

Dve petine građana Srbije je zadovoljno vlašću, četvrtina je nezadovoljna, a trećina je malo zadovoljna, malo nezadovoljna. Ako ove polovično ne/zadovoljne podelimo na zadovoljne i nezadovoljne, dobijamo ovakvu proporciju zadovoljnih i nezadovoljnih: 57 posto je zadovoljno a 43 posto je nezadovoljno onim šta i kako radi vlast. Tako je gotovo isto i u istraživanju u regionu Beograd.

Lični i porodični problemi su povezani sa zadovoljstvom radom vlasti. Ispitanici koji nemaju problema su pretežno zadovoljniji radom vlašću, za razliku od ispitanika koji imaju probleme koji su pretežno nezadovoljni. Ispitanici koje karakterišu loša raspoložnja su duplo više nezadovoljni nego zadovoljni radom vlasti. Dobro raspoloženja orijentiše ispitanike na zadovoljstvo radom vlasti -   među dobro raspoloženim šest puta je više zadovoljnih nego nezadovoljnih radom vlasti.

Treba imati na umu da stvari nisu baš crno-bele. Među pristalicama vladajućih partija je i i četiri posto nezadovoljnih i 21 posto sa pomešanim osećanjima prema vlasti (i zadovoljstvo i nezadovoljstvo). Tako je i među pristalicama koalicije SSP i drugih partija tri posto je zadovoljno vlašću a petina ima pomešane ocene rada vlasti; tako je i sa pristalicama Zeleno-leve koalicije, 12 posto je zadovoljno, a čak 48 posto ima pomešane ocene vlasti..

„Život bez problema“, dobra raspoloženja i zadovoljstvo radom vlasti su ona obeležja koja odlikuje jezgro izbornih pristalica partija na vlasti. S druge strane, život sa problemima, loša raspoloženja i nezadovoljstvo radom vlasti, odlikuje jezgro pristalica opozicionih partija. Prvih je nešto malo više, a drugih je nešto malo manje. Približno pak, moglo bi se reći da prvih ima nešto malo iznad jedne trećine, drugih nešto malo manje od jedne trećine, a tu je i trećina onih građana koji imaju pomešane relacije prema tri fokusna sadržaja koja smo ispitivali i koji predstavljaju potencijalni „plen“ onih na vlasti i onih u opoziciji.

Uoči izbora, vidljiv je da se i partije vlasti i partije opozicije ne bave pitanjem kako stvarnost učiniti boljom, već pitanjem kako percepciju stvarnosti učiniti pogodnijom za bolji izborni rezultat. Više šansi za širenje percepcije našminkane stvarnosti imaju vladajuće stranke, a opozicione bi imale bolji izborni rezultat sa odgovorima na pitanje kako stvarnost zaista promeniti i učiniti zaista boljom.

Ekološka pitanja u predizbornom vremenu

Petina ispitanika je rekla da ne poznaje dovoljno ekološka pitanja, polovina je rekla da donekle poznaje, a nepuna trećina je svoje poznavanje ocenila kao dovoljno. Pristalice partija u opoziciji ocenjuju svoje poznavanje kao dovoljno u duplo većem broju (46 posto Zeleno-leva koalicija, 44 posto koalicija SSP i druge partije), nego pristalice vladajućih partija (19 posto).

Četvrtina ispitanika ekološka pitanja vidi kao politička pitanja, nešto malo više od četvtine misli da to nisu politička pitanja, a nepuna polovina da su delom politička a delom ne-politička pitanja. Pristalice vladajućih partija prednost daje mešanom odgovoru, a pristalice opozicije tvrdnji da su ekološka pitanja istovremeno i politička.

Samo šest posto ispitanika ocenjuje opasnost od zagađenja životne sredine i klimatskih promena kao nikakvu ili malu, 31 posto kao osrednju, a 63 posto kao veliku. Postoji razlika  u oceni opsnosti između vladajućih stranaka (49 posto) i partija u opoziciji koje u znatno većem broju naglašavaju opasnost: koalicija SSP i drugi (95 posto), Zeleno-leva koalicija (70 posto)... Značajno je što većina svih ispitanika vidi opasnost, uključiv tu i pristalice SNS i drugih i što je to jedna od fokusnih tema opozicionih partija, dok je vlast nosilac prakse koja je suprotna ekološkim ciljevima.

Na pitanje „Šta mislite o protestima protiv izgradnje malih hidroelektrana, protiv otvaranja rudnika litijuma i uopšte protiv zagađenja životne sredine?“, dobili smo odgovore po kojima 16 posto građana Srbije ima odbojni odnos prema protestima, 48 posto prati proteste ali ne učestvuje, dok 36 posto podržava proteste (među njima je i tri-četiri posto onih koji podržavaju i učestvuju u protestima kad god mogu.

Politička boja ekoloških protesta vidljiva je na osnovu toga što proteste podržava 14 posto pristalica SNS i sličnih, a na drugoj strani 68 posto pristalica koalicije SSP i drugih, kao i 65 posto pristalica Zeleno-leve koalicije… Punu pažnju treba obratiti na politički potencijal podrške ekološkim protestima, jer činjenica da proteste podržava dve petine Beograđana i nešto više od trećine građana Srbije, kao i svaki sedmi pristaša vladajućih stranaka, ni malo nije zanemarljiva.

Kakvo je preizborno mnenje građana koji su opoziciono usmereni

Opšti utisak iz odgovora na ovih nekoliko pitanja koja se odnose na ključne probleme sa kojima se opozicija susreće nekoliko meseci pre sledećih izbora, nije naročito povoljan niti za stranačka rukovodstva, tako i za građane, bilo da su stranački opredeljeni, bilo da su još nedoumici, bilo da su već odlučili da ne izlaze na izbore. Predizborno mnenje je u priličnoj meri konfuzno, ono je nedorečeno, neoblikovano, a ponekad i protivrečno. Uostalom, slični fenomeni se mogu naći i u javnom govoru opozicionih prvaka. To praktično znači da je konfuzija ne samo proizvod propagande vladajućih partija i njihovih medija, već i neracionalnog ponašanja opozicionih lidera i nedovoljne političke izgrađenosti samih građana, odnosno njihove ne-političnosti i antipolitičnosti, pa i vidljive depolitizovanosti.

Evo kako predizborna konfuzija izgleda na primeru povezivanja odgovora o ne/spremnosti da se glasa za koaliciju ako se u njoj nađe neka partija sa čijom se ideologijom dati građani ne slažu, a istovremeno se tvrdi da je za opoziciju najbolje da izađe u jednoj koloni. Tri petine ispitanika smatra da je bolje da se izađe u jednoj koloni, a dve trećine neće da glasa za opozicionu koaliciju ako u njoj ima partija sa kojom se oni ideološki ne slažu. I direktno, ima ukupno 46 posto ispitanika koji kažu da je bolje izaći u jednoj koaliciji a ti isti ispitanici kažu da neće da glasaju ako u toj koaliciji ima partija sa kojom se oni ideološki ne slažu. Proizlazi, da bi gotovo polovina ispitanika glasala samo za koaliciju u kojoj su ideološki istomišljenici. Poređenje ove „želje“ opoziciono nastrojenih građana sa ideološkim registrom opozicionih stranaka, pokazuje neostvarivost pomenute „želje“ (jer, i uz veliko međusobno razumevanje opozicionih lidera, u najboljem slučaju verovatna su najmanje četiri opoziciona bloka). Uz sve ovo imamo i nalaz koji govori o tome kako većina građana opoziciono orijentisanih smatra da je bitno da se opozicija dogovori, a ne u koliko će kolona izaći. Ostaje pitanje, ko će imati veći uticaj na onaj konfuzni deo opozicionog javnog mnenja, vladajuće partije, njihovi mediji, njihove paramilitarne grupe ili partije opozicije koliko-toliko objedinjene oko nekoliko zajedničkih ciljeva.

Kako stoje partije, zbirno, ako se može pametno i pošteno sabirati  

Pri kraju razgovora sa preko 1200 građana Srbije, pitali smo: „Kakav je vaš odnos prema tome ko je na vlasti u Srbiji? Da li je to pitanje za vas nevažno ili važno ili donekle važno a donekle nevažno?“.

Pretpostavili smo da pozitivan odnos prema izborima pretežno imaju ispitanici kojima je važno ko je na vlasti, a da odbojni (apstinentski) odnos prema izborima imaju oni koji smatraju da je to nevažno pitanje. U kolebljive i neodlučne ubrajali smo one koji su rekli da im je to donekle važno, a donekle nevažno i one koji su rekli da ne znaju da odgovore na ovo pitanje.

Na osnovu odgovora na navedeni upit procenjujemo da je oko 57 posto građana zainteresovano za izbore i da će verovatno u tom postotku izaći na izbore. Kolebljivi i neodlučni građani čine četvrtinu našeg uzorka, dok je nepuna petina ispitanika najverovatnije sigurno orijentisana ka apstinenciji. Prelaženje pojedinaca iz jedne u drugu ili treću grupu, i obratno ne treba precenjivati (a ni potcenjivati), između ostalog i zbog toga što će se „transferi“ međusobno neutralisati (poništavati). Shodno ovome, po mom mišljenju, četiri-pet meseci pre izbora, predizborna situacija je takva da se može očekivati izlaznost od oko 57 posto i apstinencija od oko 43 posto građana iz biračkog spiska. Naravno, ovo je procena na osnovu sadašnjeg odnosa snaga i krupni društveni događaji i zaoštravanje društvenih (i pred-izbornih) sukoba sve to može da izmeni.

U beogradskom uzorku (istraživanje krajem oktobra i početkom novembra), u strukturi izborno opredeljenih (znači, bez apstinenata i sličnih) na izborima za Skupštinu Beograda, možemo razlikovati najmanje tri grupe građana:

            - prvu i najbrojniju grupu čine pristalice vladajućih stranaka – oni čine 46 posto od ukupnog broja ispitanika koji su najavili izlazak na izbore i pri tom znaju za koga će glasati;

            - drugu grupu čine pristalice opozicionih stranaka koje najverovatnije prolaze cenzus – oni čine 44 posto izašlih na izbore koji znaju za koga će glasati; 

            - treću grupu čini 10 posto (u ovom trenutku) „bačenih glasova“, tj. pristalice „ostale opozicije“ koje prema sadašnjem broju njihovih pristalica ne prelaze cenzus i čije će glasove podeliti najbrojnije koalicije, osim ako se ne ujedine ili priključe nekoj od postojećih relevantnih koalicija.

Na izborima za skupštinu Srbije, na osnovu istraživanja iz prve polovine novembra, u strukturi izborno opredeljenih, bez najavljenih apstinenata i neodlučnih, imamo takođe tri grupe građana:

            - prvu i najbrojniju grupu čine pristalice vladajućih stranaka – oni čine 55 posto od ukupnog broja ispitanika koji su najavili izlazak na izbore i pri tom znaju za koga će glasati;

            - drugu grupu čine pristalice opozicijskih stranaka koje najverovatnije prolaze cenzus – oni čine 37 posto izašlih na izbore koji znaju za koga će glasati; 

            - treću grupu čini 8 posto (u ovom trenutku) „bačenih glasova“, tj. pristalice „ostale opozicije“ koje prema sadašnjem broju njihovih pristalica ne prelaze cenzus i čije će glasove podeliti najbrojnije koalicije, osim ako se ne ujedine ili priključe nekoj od postojećih relevantnih koalicija.

Navedeni nalazi potiču iz istraživanja putem telefonskih intervju četiri-pet meseci pre aprilskih izbora. Izbori su za građane „daleka budućnost“ a za partijske prvake kao da će biti sledečeg vikenda. U svakom slučaju, u zemlji kao što je Srbija, u kojoj je sve moguće i ništa nije moguće, nema smisla bilo kakva prognoza onoga što će se desiti kroz više od sto dana. Otuda su navodi u ovom tekstu samo jedan uvid u jednom trenutku u javno mnenje onako kako su se njegovi pripadnici izjašnjavali.

Ono što e sada vidljivo i neporecivo jeste to da vlast stalno preko svojih medija i preko svojih ljudi na terenu i organizovanih političkih huligana, proizvodi indicije koje ukazuju na slabosti opozicije i na njenu nedoraslost za rešavanje velikih problema sa kojima se država suočava. Uporedo sa širenjem fame o slabostima i nedoraslosti opozicionih partija, širi se i fama o najistaknutijim liderima partija opozicije kao o najlošijim među lošim ljudima. S druge strane, same opozicione partije mogu da se vrate sa ovog u ovim trenucima započetog putovanja, u stanje pune fragmentacije, stanje međusobnog nepoverenja, netolerancije pa i sukoba.