Što se tiče vojničkih osobina Tito je sebe želeo da predstavi kao stratega kome je stran ratni avanturizam, bespotrebno žrtvovanje vojske i naroda.

“Kada su njemačke trupe, krajem novembra 1941. godine, u koncentričnim napadima počele da nadiru prema Užicu, blagodareći izdaji četnika, ja sam došao do zaključka da odbrana po svaku cijenu ne bi bila cjelishodna. Nastojao sam da što više sačuvamo ljudstva. Zbog toga sam odlučio da se jedinice ne upuštaju u odsudne borbe protiv nadmoćnijih njemačkih, četničkih i drugih izdajničkih snaga. Slobodnu teritoriju trebalo je braniti do granice mogućnosti, sa ciljem da se ono što je izgubljeno brzo nadoknadi, još većom oslobođenom teritorijom” (“Tito na Kadinjači” 1979, str. 23).

Ni oko Titovih vojničkih sposobnosti mišljenja nisu usaglašena. Za njegovog saborca Svetozara Vukmanovića Tempa, “Tito je jedan od vojskovođa u Drugom svjetskom ratu koji premašuje sve, izuzev možda maršala Žukova – naravno, imajući u vidu uslove u kojima je ratovao”.

U glorifikaciji Titovih vojničkih kvaliteta njegov general Peko Dapčević je za oktavu glasniji:

“Tito je veći i od Žukova, on je najveći vojskovođa Drugog svetskog rata”. Tito je, nadovezuje se Tempo, bio “izvanredan državnik, političar i diplomata. Istina, u privredu se nije razumeo, a pred kraj života pravio je sudbonosne greške, kad je potpao pod uticaj Bakarića i Kardelja. I nije tačno da je bio diktator”, tvrdi Tempo (“NIN” 28.4.1995).

Socilog Aleksa Đilas smatra “da je Tito bio vrlo sposoban politički vođa partizanskog pokreta i da je taj pokret učinio mnogo u borbi protiv fašizma... Mada su Tita mnogi veličali kao ratnog komandanta nemam utisak da je imao naročitih vojničkih darova (“Politika” 3.5.1996).

Prema rečima Aleksandra Rankovića, “varka” sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. godine, jedna je od najvećih obmana i laži na kojima je vršena mistifikacija Titovih vojničkih sposobnosti. Zvanična propaganda rušenje mosta predstavila je kao “Titovu taktičku genijalnost” (Ćosić 1992, str. 35).

Milovan Đilas takođe demistifikuje Tita kao nepogrešivog ratnog komandanta i “mitskog” junaka. On ističe da Tito talenat vojskovođe nije imao najpre zbog nervoznog temperamenta i zbog prevelike brige za ličnu bezbednost, ali je zato jasno uočio karakter rata i u njemu briljirao kao u svojevrsnoj politici (Đilas 1990, str. 33).

Đilasa i Rankovića donekle demantuje izjava visokog čoveka nemačkog Rajha Hajnriha Himlera, koji je u govoru održanom pred grupom viših nemačkih oficira u Jegerheu, 21. septembra 1944. godine, Titu dao neočekivan i laskav kompliment:

“... Želeo bih vam navesti još jedan primer upornosti: Upornost maršala Tita. Moram reći da je on stari komunist, taj her Josip Broz, da je čovek čvrst. Nažalost, on je naš protivnik. Taj je zaista zaslužio titulu maršala... Ja bih voleo da imamo jedno tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost i tako čvrste nerve da se nikad ne predaju, iako su potpuno opkoljeni...” Stenografski zapisnik ovog govora, preveden na engleski jezik, britanska vlada – preko svog ambasadora ser R. Stivensona – predala je posle rata jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova (“NIN”, vanredno izdanje, 6.5.1980).

Mada je bio doktrinarni komunista, dakle a priori i ateista, Titov ateizam nije bio militantan:

“Mi se ni u toku rata, ni kasnije, nikada nismo postavljali tako da vjeru treba likvidirati. Mi smo realisti. Znali smo da ima mnogo ljudi koji vjeruju, ali smo uvijek polazili od toga da i oni treba da se bore zajedno sa nama za slobodu i napredak naše zemlje... Ja lično sam ateista. Ali, ko hoće da ide u crkvu i da se moli – nek se moli, ja se tome ne protivim” (Tito 1980, str. 651).

Nepotizam (protekcionaško popunjavanje unosnih i visokih položaja vlastitim rođacima) nije karakteristika Titove vlasti. Uprkos spoljnim manifestacijama vlasti koje su po pompi i luksuzu asocirale na monarhistički stil, Tito nikada nije uveo monarhijski princip primogeniture, da najstariji sin nasleđuje “presto”, kao što su to radili neki komunistički samodršci, na primer, Nikolae Čaušesku i Kim Il Sung, prenoseći svoja ovlašćenja na sinove Nikua Čaušeskog i Kim Džong Ila, i stvarajući tako od Rumunije i Severne Koreje mutantna, hibridna društva i političke sisteme koji su bili kombinacija komunizma i monarhizma.

”... Smatram da su pogrešni oni komentari na Zapadu koji se kreću oko toga tko će mene naslijediti. U našem socijalističkom sistemu nema dinastije, gdje uvijek onaj prvi, koji je do njega, obavezno mora i da sjedne na njegovu stolicu. Ne, kod nas nema nasljednika. Ja hoću da mi postignemo da se naša budućnost normalnije odvija... Nikakvog ‘nasljednika’ ja neću određivati. Narod će ga izabrati. Ja bih samo želio što se mene tiče, da sam dođem do saznanja kada treba da se povučem. Čovjek može i da precijeni svoje sposobnosti, ali godine ipak donose svoje” (Tito 1980, str. 262).

Titovi javni nastupi ostavljaju utisak neposrednosti i govore o Titovom talentu za uspostavljanje prisnog odnosa sa masama:

“Poziranje ja ne volim, a i naš narod više voli jednostavnost. Ali postoji nešto drugo što je važno, kad je riječ o javnom istupanju. Ja lično mnogo lakše govorim pred većim brojem ljudi nego kad je preda mnom mali broj. Drugim riječima: improvizacije su za mene lakše kada sam pred većim brojem slušalaca. Taj neposredni kontakt uvijek me inspiriše” (Tito 1980, str. 223).

Urednik engleskog časopisa “Kvin” H.Džons-Feril, ocenio je da Tito na instinktivan način oseća politiku. “Mislim da tu nije riječ o nekom instinktu, već o iskustvu”, odgovorio mu je Tito (Tito 1980, str. 211).

Za Milovana Đilasa, Tito je bio “dozlaboga loš govornik, ali se nije mogao umeriti, a kamoli odreći, prečestog javnog istupanja...

U stvari je Tito, čestim govorima i intervjuima, radio svoj posao: reagovao je na zbivanja, inicirao promene, makar i ne bio njihov inicijator, i time učvršćivao svoj prestiž, a svoju ulogu prikazivao kao nezamenljivu. Ako je partija gradila od njega nezamenjivog vođu, a bespartijski narod ga primao kao harizmatičnog vladara – on je takođe tome doprinosio sa smišljenom i urođenom upornošću” (Đilas 1990, str. 28).

Bivši visoki, srpski partijski funkcioner – Dragoslav Draža Marković, posle dužeg ćutanja govorio je o Titu, poredeći ga sa tada aktuelnim srpskim predsednikom:

“Tito je bio i veliki autoritet, neuporedivo veći od Miloševića, njegov uticaj bio je ogroman, ali on niti je hteo, niti je mogao da o svemu odlučuje sam. Reagovao je na svaku kriznu situaciju i uvek se obraćao narodu. Tito je govorio i šezdeset osme. Bio je realan čovek, realan državnik” (“Blic” 9.1.1997).

Tito je naročito bio efektan i efikasan u unutarpartijskim diskusijama. Njegov govor protiv Nikezićeve “liberalističke” struje u srpskoj partijskoj organizaciji 1972. godine, na sastanku improvizovanog aktiva srpskih komunista, Milovan Đilas smatra za “obrazac konzistentnosti, harmoničnosti i veštine” (Đilas 1990, str. 27-28).

Prilikom obračuna sa liderima MASPOK-a, na partijskom plenumu u Karađorđevu, 1971. godine (21. sednica Predsedništva SKJ), Tito je demonstrirao osobinu da na iscrpljujućim, ključnim, partijskim sastancima ispoljava maratonsku kondiciju i strpljenje:

“Presedeo je u Karađorđevu, sa hrvatskim vođstvom, dvadeset sati, dan i noć, do šest ujutru, da bi onda, svež, kako tvrde, celu stvar doveo do kraja na sednici jugoslovenskog partijskog vrha” (Đukić 1990, str. 82).

Tito potiče iz srednjeg partijskog sloja, ti srednji kadrovi bili su Titu najodaniji saveznici (Đilas 1990, str. 63-68).

Slavoljub Đukić smatra da su “konzervativci bili glavna Titova podrška u obaranju liberala” (Đukić 1990, str. 6).

Tito prinudu nije koristio na iracionalan način. Ona je bila selektivna i dozirana u meri u kojoj je garantovala jednopartijski monopol i ličnu vlast. Želeći sebe da predstavi kao spasioca i čuvara Jugoslavije, Tito je osećao da bi brutalna i bespotrebna demonstracija sile disfunkcionalno delovala na pozitivan utisak o njegovoj vlasti i spontano prihvatanje harizme od strane naroda.

Ovu Titovu crtu podvlači i Milovan Đilas:

“Kao istorijska, kao politički darovita i u mnogo čemu kreativna figura, mada se trsio da istorijska zbivanja, državu i narod poistoveti sa sobom, nije zapao u bezumlje, u bezočno nasilje” (Đilas 1990, str. 40).

Slično mišljenje iznosi i Slavoljub Đukić:

“Uvek je bilo onako kako je Tito želeo, ali on je uvek izbegavao utisak političkog nasilja. Veliku je pažnju poklanjao formi obračuna, stvaranju situacije u kojoj sve stvari prirodno legnu na svoje mesto. Ostavljao je čak utisak čoveka kome su mrske političke likvidacije” (Đukić 1990, str. 82-83).

O Titovom strahu za održanje lične vlasti, ali i ličnu bezbednost govori Aleksandar Ranković:

“S vremenom, s godinama, on je sve manje verovao u ljude oko sebe. Od jednih je zazirao, a u drugima je video opasnost po svoj život. Taj nemir, taj strah je našao plodno tle. Jer sumnje u sve i svakoga bile su u njegovoj prirodi, činile su mu karakter. Ali, to se u Partiji zove i opreznost. Budnost! Koliko je puta izgovorio: Uhapsiti, predati sudu, partijski kazniti, skinuti s funkcije, pomeriti sa više na nižu funkciju. Sve je to svršavao preko drugog” (Ćosić 1992, str. 35).

Mi bismo konstatovali da je Titov strah više uslovljen iskustvima iz Kominterne, a manje paranoičnim crtama ličnosti koje, uostalom, kod Tita, za razliku od Staljina, nisu izražene. Sam karakter komunističkog pokreta Titu je nametao stalnu budnost i opreznost. I književnik Borislav Pekić, žestoki antikomunista demokratske orijentacije, cinično je primetio da su komunisti pobedili i tako dugo opstajali, jer su imali “budnost” koja je nama nedostajala.

O svojim političkim “žrtvama” Tito je govorio:

“Vidite, ja ipak nikad nisam osjetio neku mržnju prema njima...” (Tito 1980, str. 395).

U slučaju Aleksandra Rankovića i njegove političke ekskomunikacije, Tito je dokazao da je vrsni poznavalac psihologije političkih obračuna:

“Da smo Rankovića sudili i zatvorili, možda bismo doprinjeli da postane ‘heroj’ i zastava. Sada se on sve manje pominje. To je teža likvidacija nego da je zatvoren, jer bi se u zatvoru osećao herojem” (Vuković 1989, str. 82).

A iz sledećih Titovih reči uočljivo je njegovo vrhunsko taktiziranje i tempiranje situacije kada će krenuti u obračun:

“Uzmimo na primer to što se dogodilo u Hrvatskoj. Sad ima nekih mudrijaša koji kažu – zašto se to nije mnogo ranije napravilo. Ja vam kažem drugovi, da sam ja preduzeo ovu akciju pre šest meseci u Hrvatskoj bi bilo malo građana koji bi to razumeli. I mi bismo imali veliki broj ljudi protiv sebe. Kad je postalo potpuno jasno, kad je već počelo svakom da bode oči kazao sam: E dosta, sad je sazrelo” (Vuković 1989, str. 643).

Tito je ovde mislio na svoj obračun sa MASPOK-om, 1971. Slavoljub Đukić tvrdi da je Tito “umeo da sve uplete u svoju mrežu, da i pobednike i pobeđene dovede u ponižavajući položaj, a da se istovremeno postavi kao čovek koji savesno obavlja svoju dužnost i koji je iznad tih ružnih, ali neminovnih situacija (Đukić 1990, str. 207).

Petar Stambolić se poveravao da je Tito u odnosu na njih “ličio na orla među kokoškama” Tako se postavljajući, Tito je dolazio u situaciju da arbitrira, da njegov položaj bude nedodirljiv.

Petar Stambolić je govorio i da je Tito tokom kartanja znao da baci karte i iznervirano kaže kako smo ga prevarili, jer ne razume zašto se KPJ sad zove Savez komunista. U njemu je tinjala kontradikcija “liberala” i “konzervativca” koja je imala i svoja afektivna pražnjenja.

Milovan Đilas, dugogodišnji Titov saborac, a kasnije najpoznatiji disident Brozovog režima, dao je možda najubedljiviji Titov psihološki profil:

osećanje opasnosti je osnovno svojstvo Titove ličnosti. Naime, radi se o jednom prilično složenom osećanju koje se ne sme isključivo svesti na goli strah ili još pogrešnije na neke, navodno paranoidne crte. Kod Tita se osećanje opasnosti za ličnu sudbinu “najčešće preplitalo, poistovećivalo s brigom za ideju, za delo” (Đilas 1994. str. 260).

Ta osobina Titove ličnosti do izražaja je naročito došla 1948. godine, u vreme sukoba sa Staljinom. Tada se kod Tita “opasnost za zemlju”, za revolucionarne tekovine preplela i poklopila, naočigled, s njegovim bojaznima za ličnu vlast i ličnu sudbinu. On je taj sukob vodio odvažno i uporno. Međutim, nije se do kraja razgraničio sa sovjetskom lenjinističkom ideologijom, jer bi to moglo ugroziti njegov prestiž u komunizmu i smanjiti njegovu ulogu u zemlji...” (Đilas 1994, str. 260).

Bilo bi pogrešno ako bismo zanemarili Titov patriotizam i hrabrost koja je bila svrsishodna i davala je ton otporu 1948. godine:

Čuvao se, izbegavao rizike. Ali bez sumnje bio bi kadar da umre za svoje delo, za svoju vlast, političku smrt je smatrao najstrašnijom, konačnom. Posle sukoba sa SSSR-om 1948, u ogorčenoj neizvesnosti, dok smo šetali parkom bivšeg dvorca princa Pavla, na Brdu, s besnom uverenošću je uzviknuo:

“Poginuti na svojoj zemlji! Bar uspomena ostaje!” (Đilas 1994, str 263).

Dilemu novinara “Dela”, koja je Titu odluka teže pala, ona o borbi protiv Hitlera ili o otporu Staljinu, Tito je razrešio 1974. godine:

“Odluka o borbi protiv Hitlera nije bila teška, morali smo donijeti takvu odluku. Odluka u vezi sa stavom Staljina bila je mnogo teža, jer kao komunisti, znate, disciplinarnom internacionalnom komunisti-internacionalisti, strašno mi je bilo teško donijeti tu odluku. Ali, pošto sam vidio o čemu se tu radi, što Staljin hoće, a radilo se o pitanju daljeg razvoja socijalizma u svijetu i socijalističkih odnosa, o pitanju kakvi treba da budu odnosi među socijalističkim zemljama – onda sam tu odluku donio – i gotovo. To je bila prekretnica, to je bila odluka da idemo u borbu za to da se ne potčinimo Staljinovom diktatu” (Tito 1980, str. 529).

Čuveno istorijsko “ne” Staljinu ukazuje na izvesna decizionistička obeležja Titove vlasti. To naše zapažanje potvrđuje i Vladimir Dedijer:

“Ne mogu se oteti ličnom ubeđenju da je u najodlučnijem trenutku ono istorijsko ‘ne’ Staljinu morao da izgovori sam Tito, da takvu odluku donese on lično i da ju je doneo uveren da ima moćan oslonac i u narodu i u Partiji širom Jugoslavije” (Dedijer 1984, str. 31).

Đilas priznaje da je sukob sa SSSR-om 1948. godine, u znatnoj meri obojilo Titovo nastojanje da očuva neprikosnovenost lične vlasti, ali je neosporno da je Tito u tim dramatičnim okolnostima bio i patriotski nadahnut, svestan da je u pitanju odbrana državnog suvereniteta.

“To je poticalo iz Titove lične crte – da objektivne procese doživljava kao lične udese, i obratno – da lične situacije i raspoloženja objektivizira, tretira kao probleme partije i države...” (Đilas 1994, str. 91).

Više svedoka, uključujući i Đilasa, primećuje da je 1948. Tito, svestan složenosti situacije, koju sam ne može da iznese, “postao takoreći preko noći, kolektivniji”. Tito se često karakteriše kao čovek prakse i organizovanja, kome su bila strana inovatorska razmišljanja.

Uvek prisutno osećanje opasnosti činilo ga je nepoverljivim prema teoretisanju. “Teorija, marksizam-lenjinizam, za njega je jednom zauvek data – svaki nemir u toj sferi on je osećao kako sudbinsku opasnost za svoje delo i svoju ličnost. Ne toliko zbog toga što sam nije bio teoretičar, nego zbog toga što su nove teorije – on je to znao iskustvom i nagonom – vesnici rušenja ustaljenih vrednosti”.

U tom smislu Tito je zaista bio “konzervativac”, nespreman na ozbiljnije kompromise na ideološkom planu, naročito kada je u pitanju karakter i uloga partije. Tito je “rođeni buntar” koji je za vreme drugog emigrantskog boravka u SSSR-u (1934-1936) naučio značaj partije kao institucije i u svakoj prilici kod njega je primetna identifikacija sa pokretom, ali i sa državnom vlašću.

Rođeni revolucionar, on je, s obzirom na ideje i prilike njegovog vremena (“duh epohe”), kroz revolucionarnu komunističku ideologiju uspeo da se afirmiše kao vođa, da ispuni svoj životni i sud binski smisao.

“On bi u svakom pokretu igrao neku zapaženu, svoju, ulogu. Međutim, jedino je u komunizmu mogao postati vođa jedne revolucije i apsolutni vladar jedne zemlje” (Đilas 1994, str. 261).

Već smo napomenuli da Titova politička aktivnost nije imala karijeristički obrazac, te je otuda i intenzivno razmišljao o svom “mestu u istoriji”.

Đilas svedoči da je 7-8 meseci nakon smrti “kremaljskog demiurga”, Tito u razgovoru sa saradnicima primetio.

“Neverovatno kako takav čovjek biva brzo zaboravljen!”

U poređenju sa Staljinom, Titove čistke bile su manje surove (ako izuzmemo brutalni obračun sa prosovjetskom strujom u partiji 1948, tj. koncentracioni logor na Golom otoku).

Ako je verovati Đilasu, Tito je insistirao da potpisivanje smrtnih presuda bude u nadležnosti drugih organa, a ne njega kao šefa države (Đilas 1990, str. 263).

Sa jačanjem lične vlasti i Titovo shvatanje sopstvene uloge transformisalo se u osećaj “izuzetnosti”. Pored neospornih zasluga (oslobođenje zemlje, uspostavljanje mira u etnički složenoj zajednici bremenitoj istorijskim traumama, evidentni modernizacijski učinak – vođa inovator, sekularizacija i kosmopolitizacija zemlje kroz njen međunarodni ugled koji je Tito personifikovao), na predstavu o vlastitoj “izuzetnosti” uticala je i Titova izražena narcisoidnost (pompezna ikonografija, luksuz, “maršalska” znamenja).

Za Đila Dorflesa, eminentnog sociologa i teoretičara kiča, “Tito je bio suviše inteligentan da bi spadao u kičerske ličnosti. Dobro, i on je u nekim momentima delovao komično, ali ni u kom slučaju nije bio tako groteskna figura kao Musolini” (“Profil” 1996, br. 4, str. 140).

Lična emocionalnost kod Tita nikada nije imala prednost u odnosu na monolitnost partije na čijoj piramidi moći je on neprikosnoveno stajao. Kad je jedinstvo partije u pitanju, Tito nije bio “sentimentalan”. Držao je do principa hijerarhije i u tom pogledu bio je ortodoksni boljševik. Tito je s godinama sve više uživao u ceremonijalnosti i često, na osnovu toga, donosio politički sud o raspoloženju naroda i funkcionerske birokratije.

Osvežavala ga je masa i imao je neizmernu energiju da učestvuje u spektaklima i počastima. Kada se vraćao sa raznih međunarodnih putovanja, najviše je govorio o dočecima i uvažavanju koje mu je ukazivano. Jugoslovenska birokratija je znala za ovu njegovu slabost i, pogotovo sedamdesetih godina, bilo je pravo takmičenje ko će mu prirediti veličanstveniji doček...” (Đukić 1990, str 75).

Istorija je često pokazivala da su sistemi lične vlasti u kojima su diktatori bili askete-ideološki fanatici (Hitler, Staljin), poprimali znatno represivniji oblik od onih gde su na čelu stajali autokratski lideri – hedonisti (Tito).

I na ovom mestu analize možemo tražiti jedan od uzroka “liberalnijeg” oblika jugoslovenskog socijalističkog koncepta. Jer Titovo “epikurejstvo” je relaksiralo partiju i društvo. Narod nije Titu zamerao luksuzni stil života, koji je u nekim svojim segmentima zaista imao mondenska obeležja (jahte, limuzine, garderoba).

Naprotiv, većini naroda, sa preovlađujućom autoritarnom svešću, to je imponovalo, jer narod sa takvim socijalnim karakterom voli lidere sa harizmatskom energijom i bljesak koji ih prati. Takođe, ne može se ni poreći Titovo stalno staranje za narod, za radničku klasu.

Na neke karakteristične momente Titovog ponašanja pažnju nam skreće i Latinka Perović, koja kaže da je Tito isključivo za sebe zadržavao pravo i na isticanje uspeha, i na kritiku:

“Što se kritike tiče, njegova javna istupanja ispoljavala su, za šefa države i partije, neverovatne oscilacije. Nije podnosio kritiku koja je implicirala i njegovu odgovornost... Sve dok su drugi upozoravali, kritika je bila štetna. Kada bi procenio da kritički pristup pojedinim pitanjima učvršćuje njegovu poziciju, Tito bi istupao veoma oštro. Tada bi kritika postala zvanična: Pretvarala bi se u horsko ponavljanje njegovih reči, odvojila bi se od pojava o kojima se radi i pretvorila u hvalospev Titu, koji je “jedini i prvi – uočio i istupio” (Perović 1991, str. 169-170).

Tito je svojim autoritetom bio garant nezavisnosti zemlje, očuvanja tekovina revolucije i opstanka same Jugoslavije. Latinka Perović nas dalje upozorava da treba biti oprezan prilikom ocenjivanja Titove uloge, jer je njegova snaga izvirala iz više okolnosti.

U prvom redu ta snaga uslovljena je samom prirodom komunističke partije koja ima monopol na ključne političke i društvene sfere, a da bi zadržala takav položaj partija mora biti disciplinovana i jedinstvena. “Arbitar je neophodan u rešavanju unutrašnjih sporova i u eliminisanju struja koje ugrožavaju monolitnost” (Perović 1991, str. 170).

Međutim, smatramo, ovo je jedan opšti razlog, koji nije specifičan samo za Tita i KPJ. Uglavnom svi jednopartijski sistemi, ma kakve ideološke provenijencije bili, kao preduslov svog monopola moraju imati organizaciono i ideološki homogenu partiju, hijerarhizovanu, na čijem čelu će neprikosnoveno stajati partijski vođa sa diskrecionim pravima i arbitrarnim položajem.

Ali, Tito je svoju snagu crpeo i iz okolnosti koje su bile osobene, i po tome se on razlikuje od ostalih komunističkih vođa na Istoku koji su kao epigoni stajali na vrhu marionetskih režima i bili su “pupčanom vrpcom” povezani za SSSR, preko Varšavskog pakta i SEV-a (Savez za uzajamnu ekonomsku pomoć).

Iz tog trabantskog sivila evropskog istoka odudarao je još, na primer, i bugarski komunistički lider Georgi Dimitrov.

“Tito - to smo svi mi”, bila je jedna od omiljenih režimskih parola. Značila je okupljanje oko vođe - pokazivala je i ljubav naroda, i njegov strah, infantilnost, ali i mimikriju koje će se kao osobina razgolititi u godinama krvavog raspada “Titolenda” i ratova za jugoslovensko nasleđe.