„Konzervativnim“ istupanjima početkom 70-ih, Tito se vratio svojim boljševičkim korenima, potvrđujući da se od njih duhovno nikada i nije istinski odvojio. Međutim, tragično je to da se Titov „konzervativizam“ ispoljio nakon svih njegovih i jugoslovenskih iskustava sa staljinizmom, nakon Informbiroa, Dvadesetog kongresa KPSS, posle sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956, odnosno u čehoslovačkoj 1968, itd.

Iako je kroz samoupravljanje kao tada modernu ideju imala mogućnost, Jugoslavija je u dobroj meri pod balastom Titovih ideoloških barijera možda prokockala šansu da se radikalnije emancipuje od marksizma-lenjinizma i time sebi stvori demokratske pretpostavke koje bi joj omogućile manje traumatičan epilog kada je ostala bez integrativne snage vođinog autoriteta i bez marksističke ideologije kao vezivnog tkiva.

Ali možda je nerealno i bilo očekivati Titova odlučnija kretanja ka liberalizaciji. Prvo, zato što Tito kao doktrinarni marksista nikada nije želeo da pravi ozbiljnije kompromise na ideološkom planu, a zatim i pitanje je da li bi nacionalno heterogena država sa traumatičnim istorijskim iskustvom mogla da opstane kao jedinstvena u višestranačkoj formi do koje bi verovatno mogao da je dovede proces radikalne demokratizacije.

Takođe, ne treba ni zanemariti mogućnost da bi ozbiljnijim udaljavanjem od ideoloških temelja Jugoslavija lako mogla da poremeti osetljivu bipolarnu, međunarodnu, konstelaciju i time isprovocira intervenciju SSSR-a, koji bi verovatno reagovao na ozbiljnija ideološka kolebanja, ma koliko različitog, ali ideološki ipak bliskog jugoslovenskog režima. Na takve rizike Tito verovatno nije bio spreman. Cinici kažu da je nesreća Jugoslavije u tome što je Staljin umro rano a Tito kasno. Da je bilo obrnuto Jugoslavija je možda mogla da “pretrči” na Zapad.

Istoričar Erik Hobsbaum je pokazivao naučnu alergičnost na spekulacije “šta bi bilo kad bi bilo”, pa zato i ne treba preterivati s njima sem u maštarijama. Jer, kao što je Borhes negde lepo primetio “za stvarima koje se nisu dogodile ne treba žaliti, jer da su mogle da se dogode one bi se i dogodile”. Tako je, izgleda, i u ljubavi i u politici.

Početkom 70-ih Tito se založio i za reafirmaciju kadrovskog tipa partije. Tito je govorio da mu stižu pisma o masovnom prijemu u SK i da u tome vidi opasnost da se Partija razvodni (Vuković 1989, str. 181).

U istom kontekstu izdvajamo Titove reči sa 17. sednice Predsedništva SKJ, održane 28, 29. i 30. aprila 1971, na Brionima:

“Potrebna je reorganizacija Saveza komunista, ne možemo zadržati osnovne organizacije od više stotina ljudi. To je bila najveća glupost koju smo mi u prošlosti napravili. Savez komunista treba ozbiljno očistiti“ (Vuković 1989, str. 527).

U razgovoru sa političkim aktivom Beograda, 16. jula 1971, Tito je sa nepoverenjem gledao na heterogeni sastav SK:

„Moramo organizaciono postaviti SK..., naša partija uvek je bila kadrovska partija i danas takva treba da bude, nama ne treba milionska partija, za to imamo Socijalistički savez. (Vuković 1989, str 545).

Na terenu nisu potrebne masovne organizacije SK, govorio je Tito 1971.

„Ja nisam navikao na takvu partijsku strukturu... Jer, vi znate da sam ja organizirao i prestrojavao partiju i partijsku organizaciju. I znam šta je efikasno“.

Prema Titu to su „manje, konstruktivne jedinice koje će moći da rade“.

 “Naš SK moramo sada tako postaviti da zaista bude efikasan... Naš narod tako gledana nas“ (Tito 1980, str. 334).

Slično su intonirani i izvodi iz Titovog intervjua „Vjesniku“ 1972: „Ne moramo u Savezu komunista imati preko milion članova... Nama treba avangardna partija. A to znači da u njoj ne mogu biti oni koji nemaju apsolutno nikakve veze sa socijalizmom, s komunizmom, koji su zbog karijerizma došli u Partiju... Prema tome, mi moramo očistiti našu Pariju... Ona u svojim redovima mora imati takve čanove i takvu disciplinu kako bi se mase idejno usmjeravale...“ (Tito 1980, str 416, 418).

Verovatno i sam shvatajući utopizam Marksove teorije u onome delu koji se tiče postepnog „odumiranja“ partije, u svojim poznim godinama Tito se vratio starom konceptu kadrovske partije. I prema Latinki Perović, Tito je u intervjuu „Vjesniku“ reafirmisao vojnički karakter partije (Perović 1991, str 436).

 „Ja mislim da su komunisti vojnici. Kad je neko komunista, on je vojnik dokle god revolucija traje, on je vojnik revolucije“ (Tito 1980, str. 436).

Dok u partijskom glasilu „Komunistu“ 1974. Tito ističe:

„Ja sam uvijek naglašavao da je nama neophodna disciplina...“ (Tito 1980, str. 515). Na sastanku sa vrhom Srbije 9. oktobra 1972, Tito se energično usprotivio pokušajima pretvaranja SK u diskusioni klub, upozorio je takođe „da je marksizam skoro iščezao iz nastavnih programa naših univerziteta..., što nije slučajno...“ (Vuković, 1989, str. 703).

U intervjuu „Vjesniku“ Tito se 1976. založio za ono što bi danas nazvali permanentna indoktrinacija marksizmom:

„To je stvar s kojom se mora početi odmalena, od osnovne škole, pa sve do sveučilišta. Moraju se svima stvoriti mogućnosti da se marksistički obrazuju, da upoznaju i da shvate marksističku ideologiju“ (Tito 1980, str. 574).

Poistovećujući sebe sa partijom, uostalom kao i svi komunistički lideri, Tito je izbegavao radikalno distanciranje od nje. U Titovim javnim nastupima i pisanim radovima izražena je samoidentifikacija sa partijom. Jedno od tumačenja govori da je u tim postupcima Tito „više imao na umu učvršćenje autoriteta Komunističke partije, jer je verovao da je njegov sopstveni autoritet, ‘legendarni heroj’, već posedovao stepen i karakter jednog apsoluta“ (Milosavleski 1990, str. 36).

O Titovom odnosu prema partiji ilustrativno zapažanje ima i Milovan Đilas:

 „Identifikujući sebe sa partijom Tito je nastojao da osigura trajnost te identifikacije dajući joj pečat sudbinskog“ (Đilas 1990, str. 69).

I Antonio Gramši u svojim „Beleškama o Makijaveliju“ piše o dubokoj, ne samo emotivnoj, već politički racionalnoj povezanosti i zavisnosti novog tipa vladaoca od partije:

„Protagonist novog ‘vladaoca’ ne bi u modernom dobu mogao biti lični heroj, nego politička partija, to jest, u raznim unutrašnjim odnosima raznih nacija, ona određena partija koja namerava (a racionalno i istorijski je i osnovana s tim ciljem) da zasnuje novi tip države” (Gramši 1959, str. 203).

Prateći Titova istupanja uočićemo depersonalizovanje vlastitog učinka, mada sumnjamo da on njega nije bio svestan:

„I ono što smo uspjeli u toj našoj borbi, pripada svima nama zajedno. Sticajem okolnosti, ja sam bio na čelu Partije. Došao sam kao radnik, iz radničke sredine i postao funkcioner, najprije u Sindikatu, a onda i u Partiji... I tu nisam bio samo ja, nego je tu bila naša Partija, tu su bili moji drugovi koji su išli sa mnom. To nije mogla biti stvar jednoga čovjeka. Zato je meni teško slušati priznanja koja mi se upućuju. Jer, bila bi historijska nepravda kad bi se to što je ostvareno pripisivalo jednom čovjeku. Mi smo stvorili novu Jugoslaviju zajednički, kolektivno. Na čelu te borbe stajala ja naša Partija. I svi mi zato imamo iste zasluge. Ja ne bih mogao mnogo učiniti da nismo imali takve drugove” (Tito 1982, tom 2, str. 216).

Iz karaktera marksističke ideologije izvire stanovište da je komunistička partija kao avangarda radničke klase osnovni institucionalni okvir legitimita proleterske diktature a samim tim i vlasti partijskog vođe.

Ma koliko bila osamostaljena i razvijena, za ličnu vlast bezuporišta u moćnoj partiji postoji uvek latentna opasnost da dođe u stanje legitimacijskog deficita i krize, što bi istovremeno moglo da označi i početak procesa njene erozije. Jednopartijski monopol podsticajno deluje na snaženje uloge partijskog vođe čiji se uticaj postepno razvija i evoluira do stepena neprikosnovenosti, naročito ako je on obdaren harizmatskim svojstvima. Bez jednopartijskog monopola njegova dominacija bila bi neizvesna.

Na osnovu ovakvog tumačenja ostaje jasnije zašto se vođa u svakoj prilici trudi da potkrepi autoritet partije, a da napade na nju shvati kao napade na sebe lično, i obratno. Na Brionima, 11. aprila 1972. Tito je oštro istupio:

 „Sa mnom se polemiše, ja to vidim. A to je polemika sa Savezom komunista Jugoslavije“ (Đukić 1990, str. 95-109).

Složen odnos uzajamne povezanosti partije i vođe u jednom svom segmentu pokušava da skicira Milovan Đilas u knjizi „Druženje s Titom“:

„Titu je bilo jasno iz lenjinističke teorije da je partija sredstvo – sredstvo glavno i neizostavno, ali „samo“ sredstvo – u borbi za „diktaturu proletarijata“ i „izgradnju besklasnog društva“. Jer je i „diktaturu proleterijata“ tretirao – s razlogom, budući se ni ta vlast ne može konstituisati ni održati sem hijerarhijski – i kao svoju ličnu vlast, on je partiju tretirao objektivno – kao vodeću snagu, ali i subjektivno – kao svoju, kao instrument svojih intencija i svoje uloge“ (Đilas 1990, str. 62).

Moramo naglasiti da je vremenom kultizacija partijskog lidera, imanentna samom sistemu lične vlasti, imala epilog u relativnom osamostaljivanju vođe od institucionalnih okvira, pa i od same partije koja od nadređene postepeno postaje podređena institucija, nemoćna da ospori nadustavna i nadsistemska svojstva institucionalizovane harizme.

Iako je u praksi takvo stanje odnosa moći između partije i vođe bilo evidentno, Tito se na verbalnom planu nikada nije odricao partije, niti je umanjivao njena ovlašćenja, naprotiv, u javnim istupanjima uočljivo je njegovo insistiranje na očuvanju neprikosnovenog položaja partije u društvu.

Tito nije dopuštao da niko okruni integritet i moralni kredibilitet partije a svojim neospornim autoritetom i harizmom integrativne snage nastojao je u svakoj prilici da potkrepi autoritet partije. Za njega je partija uvek bila i ostala superiorna snaga, preko čijih formuma je na najbolji način mogao da artikuliše političke interese ali i lične, vlastoljubive ambicije. Ipak, u proučavanju Titovog odnosa prema partiju, ako obratimo pažnju, možemo uočiti i privrženost partiji koja nije uvek imala toliko racionalne i kompleksne političke razloge.

Kao radnik, Tito je verovatno osećao duboku zahvalnost prema partiji, jer mu je ona priuštila da se afirmiše, kako u životu, tako i u politici: „Sve što sam postigao dugujem našoj Partiji. Bio sam neuk, mlad čovjek i Partija me je uzela, obrazovala, načinila čovjeka od mene. Njoj sve dugujem“ (Dedijer 1980, str. 656).

Isto tako, kao proleter nadahnut revolucionarnim fanatizmom, Tito je i na ritualan način potvrđivao svoju vezanost za partiju. Na suđenju koje je započelo 6. novembra 1928. godine u Zagrebu, poznatijem kao „bombaški proces“, Josip Broz je izjavio:

„Ne osjećam se krivim..., jer ne smatram ovaj sud kompetentnim, već samo sud Partije...“ (Dedijer 1980, str. 155-175).

U suštini moglo bi se reći da je Titov odnos prema partiji bio ambivalentan. S jedne strane, Tito se povinovao partiji kao nadređenoj instituciji i izvorištu legitimiteta, a s druge ju je instrumentalizovao radi zadovoljenja ličnih, vlastoljubivih, ambicija. U Titovom slučaju lično se poistovećivalo sa partijskim, a u uslovima izrazitog snaženja vođinog autoriteta i harizme, ne retko je partijski interes modifikovan u korist ličnog.

Vidno prepoznatljiv klasni sadržaj Titovog samopoimanja snažno je primetan u postrevolucionarnom periodu kada su komunisti suvereno držali vlast u Jugoslaviji. Tito se zdušno trudio da se izbegne utisak da je on lider koji se usled slave i velike političke moći otuđio od naroda, radničke i seljačke baze sistema.

Povodom nadolazeće ustavne reforme Tito je 1962. godine obrazlažući novi ustav naglasio njegov klasni sadržaj.

„U čemu će biti suština našeg novog ustava? On će se razlikovati od klasičnih ustava. Njegov osnovni princip je da bude, što je mogućno više približan narodu. Osnovni element u njemu je čovjekproizvođač, seljak, radnik ili drugi građanin... Naime, nacrt novog ustava ne polazi od opisa države i vrhovnih institucija, već od građana-proizvođača, čime se sprečava odvojenost države i njenih institucija od naroda...“ (Tito 1980, str. 21.

Po ovakvom Titovom određenju „radni narod“ je de facto promovisan u ustavnu kategoriju. Uobičajena Titova praksa bila je stalno povezivanje klasnog i nadnacionalnog sadržaja. U tom smislu Latinka Perović nam skreće pažnju na jedan Titov karakterističan govor. U pitanju je govor na Drugom kongresu samoupravljača Jugoslavije, koji je sa radom počeo u Sarajevu 5. maja 1971. Tom prilikom, a kako je prenela ”Borba”, 6. maja 1971. Tito je istakao da se u Jugoslaviji “najdalje otišlo u ostvarivanju onih ideala koji su nadahnjivali, ne samo pariške komunare, već i čitav svetski proleterijat.

U Jugoslaviji bi bilo štetno, podvukao je Tito, prenebregavati bilo klasni, bilo nacionalni momenat” (Perović 1991, str. 254).

Takođe, Tito je znao da u kriznim situacijama najbolju podršku može dobiti u radničkoj sredini, te je odatle razumljivije odakle kod Tita toliko intenziviranje odnosa prisnosti sa radničkom klasom koji pored racionalnih političkih razloga sigurno ima i naglašene emotivne, vezane za Titovo radničko poreklo.

“Tito je, očigledno, koristeći informacije policije, rekao da se u Beogradu priča da je on “prazna puška” i pripretio:

“Ali to neće biti prazna puška, mi imamo dosta municije”. On je precizirao i na koga misli: “Ko kod vas najviše kritizira naš samoupravljački sistem, našu svakodnevnu praksu i borbu za razvitak socijalizma? To ne čini onaj radnik koji jedva sastavlja kraj s krajem. To ne čini ni onaj penzioner..., ne oni, nego neki koji dobijaju i po 350.000 dinara penzije, koji imaju automobile. A kritikuju naš sistem. A onaj radnik koji bi trebalo da kritikuje i koji na to ima pravo, on se nekako još uvijek ne odlučuje, očekujući da će jednog dana ipak biti bolje...” (Perović 1991, str. 258).

I u intervjuu “Vjesniku” iz 1972, Tito se vratio jednoj od svojih “omiljenih” tema-radnička klasa i njena avangarda. Na konstataciju novinarke Dare Janeković, da u partiji ima i veoma bogatih, Tito je energično reagovao:

“Takvi moraju van iz Partije. U protivnom, naš  Savez komunista neće biti partija radničke klase, avangarda u koju radnička klasa i narodi imaju povjerenja. Partija je izgubila mnogo na prestižu poslije Šestog kongresa... Kada smo mi zaboravili radničku klasu; nikada je nismo zaboravili. Uvijek smo tražili da se prema radničkoj klasi treba odnositi kao prema najvažnijem faktoru našeg društvenog razvitka. Isticali smo i ističemo da je ona temelj cjelokupne izgradnje, jer to nitko drugi ne može biti...” (Tito 1980, str. 417-419).

Tito se opet pozivao na narod i na radničku, socijalnu, bazu režima, znajući da kao klasni i paternalistički vođa tu ima najjače uporište, gotovo plebiscitarnu podršku:

“Ogromna masa, zapravo čitava baza društva je zdrava. I narod od nas traži da napravimo reda... Narod izvanredno osjeća sve stvari... Ja nisam, eto, i nedavno o svemu tome govorio zbog ne znam čega, već zato što osjećam nepravdu, što me to boli, peče. Nemate pojma koliko je meni teško kada vidim to o čemu smo govorili, to bogaćenje, tu jagmu za dinarom...” (Tito 1980, str. 420-423).

Isto tako, Tito nije propustio priliku da izrazi svoju bliskost s boračkom populacijom, jer je i iz tih ešalona, kao vrhovni komadant, dobijao bezrezervnu podršku, odnosno da ponovi svoj uvek prisutni skepticizam prema inteligenciji, jer je u izvesnoj meri strepeo od kritičkog mišljenja koje je moglo biti kobno za ideologiju kojoj je priznavao status “apsolutne istine”, doktrine s epitetima nepogrešivosti:

“Svi se slažu da je oštrina potrebna... Nego, ima nekih drugih koji su potekli iz nezdravih intelektualnih sredina, nesocijalističke inteligencije. Oni su ti koji nam daju otpor. Ja sam uvjeren da će i devedeset i devet posto boraca biti za to. U to sam siguran” (Tito 1980, str.427).

Tito je smatrao da partijske ćelije kao organizaciona forma kompartije nisu dozvoljavale “da tamo dođe neki ‘intelektualac’ koji ne zna mnogo o marksizmu, ali zna brbljati...” (Tito 1980, str. 335).

Titov intervju listu “Mađar So”, iz 1971, takođe je indikativan za njegovo tretiranje klasnog i nacionalnog sadržaja u formi jedne prilično usklađene sinteze, mada Tito, na ovom mestu, primat daje klasnom momentu:

“Danas se mnogo govori da li prvo klasno ili nacionalno. Vi znate, ja sam govorio i u referatu na Drugom kongresu samoupravljača, da jedno bez drugog ne ide – upravo zbog toga što smo mnogonacionalna država. Ali ipak ja dajem prednost klasnom karakteru našeg unutrašnjeg sistema... Mora da se zna da taj klasni duh – radnička klasa – treba da daje ton čitavom društvenom kretanju unutra. Ja ne negiram našu socijalističku inteligenciju. Ali apsolutno sam protiv improvizirajuće poluinteligencije koja nam pravi najviše smetnje u našoj zemlji... Na rukovodećim mjestima u našoj zemlji ima sve manje radnika... Moramo komuniste postaviti u fabriku. U fabrici je, prije svega, njihovo mjesto... Uzmimo naše velike gradove... Radnici su tamo najbrojniji, najheterogenije sastavljeni od svih nacionalnosti”, smatra Tito i dodaje da u tim urbanim sredinama treba “da struji taj klasni proleterski duh i odgovarajuće tome odnosi među ljudima...” (Tito 1980, str. 332-334).

U zgradi Saveznog izvršnog veća (SIV), pred srpskim političkim vrhom, 9. oktobra 1971. Tito govori:

“Ko smeta samoupravljanju? Ko je taj? Dajte jedanput da ga vidimo, dajmo ga na tapet da ga onemogućimo. Da se prava radničke klase ostvaruju a ne da ih stavljamo samo na papir i da su nam usta puna interesa radničke klase... Mi komunisti smo avangarda radničke klase“.

Istom prilikom Tito je izrazio vidno nezadovoljstvo pokušajima manipulisanja s njim preko reinterpretiranja njegovih izjava, ili još gore ignorisanjem njegovog položaja, smatrajući verovatno da je on najpozvaniji tumač interesa radničke klase:

„Nije pravilno da se kada ja nešto kažem, da se to posle po kuloarima vrlo rđavo interpretira... Dakle, drugovi, tu stvari ne valjaju. Nekog poštovanja prema čovjeku koji ima toliko godina i već je toliko godina u pokretu ipak treba da bude, da se ne prave takve stvari iza leđa. Sa tim stvarima naši ljudi, radnici i komunisti ne bi bili zadovoljni“ (Vuković 1989, str. 705-706).

 Klasni kurs SKJ dao je ton i Titovom intervjuu „Komunistu“, 1974. Izdvajamo karakterističan deo:

„Savez komunista mora imati jasan klasni kurs, mora voditi politiku u interesu radničke klase... Savez komunista Jugoslavije je avangarda radničke klase i zbog toga u njegovom sastavu moraju biti radnici, ne samo u organizacijama nego i u rukovodstvima“ (Tito 1980, str. 509-511)

. Na sastanku sa predstavnicima Srbije 11. aprila 1971. godine, Tito je govorio o tome “da će on stvoriti novu partiju..., da će je stvoriti od radničke klase...” (Vuković 1989, str. 523).

U razgovoru sa izvršnim organom Centralnog komiteta SK Hrvatske 1971. uoči 21. sednice SKJ, Tito nije krio ogorčenje:

 “Kod vas je prvo hrvatski državni suverenitet itd. Pitanje odnosa prema radničkoj klasi, ulozi radničke klase kod vas je na drugom ili trećem mestu. Ja bih hteo da čujem od vas kakav vi to suverenitet, kakvu vi to državu hoćete. Treba li to da bude klasična država kralja Tomislava, neka država koja je vaš glavni cilj ili to treba da bude socijalistička zajednica radnog naroda, proizvođača, zajednica samoupravljanja? Meni se čini da pitanje državnosti nije definisano onako kako ja mislim da bi trebalo da bude...” (Vuković 1989, str. 610-611).

U Puli, aprila 1972. Tito ističe da je Jugoslavija već toliko “cementirana i čvrsta dole u bazi” (Vuković 1989, str 661).

Na velikom narodnom zboru u Užicu, 8. maja 1972. naglašava:

“U bazi sam uvek nailazio na dobru podršku, ali retko kod nekih odgovornih rukovodilaca... U rukovodstvu Srbije se prećutno prešlo preko mog govora na Kozari i Rijeci... “

Na istom sastanku Tito je potvrdio da on, kao nadnacionalni šef države, vođa radničke klase i partijski lider ima arbitraran položaj i shodno tome posebna, diskreciona ovlašćenja:

“Ali kao predsednik SK ipak mislim da bi, ne iz kurtoazije, bili obavezni rukovodioci da kad imaju nešto protiv, nešto sa čime se ne slažu, da to kažu na Predsedništvu SKJ i meni lično (Vuković 1989, str. 703-704).

Uz sav pragmatizam, ideološki Tito je uvek bio komunista. Ponekad “liberalni”, ali ipak komunista. Često i “meki”, ali ipak diktator. I u državi i u partiji. Zbog propusnosti bitnih društvenih sfera i otvorenosti zemlje ka svetu u mnogim skeniranjima za određenje tipologije system, titoizam je u većini svojih faza pre bio visoko autoritaran nego totalitaran režim.

nastaviće se...