Titov sukob sa Staljinom 1948. možemo posmatrati na tri ravni: Kao odbranu državnog suvereniteta, kao lični sukob dve rivalske, harizmatične ličnosti komunističkog sveta, ali i kao ideološki spor, mada ćemo se usuditi reći da je ideologija po mnogo čemu služila za depersonalizaciju ličnog sukoba, odnosno za kamufliranje međudržavnog konflikta:

“Nesocijalistički metodi i klevetnička kampanja koju sprovode rukovodioci SKP (b) i drugih komunističkih partija nisu rezultat nekih zabluda ili slučajna pojava, već su opasno revizionističko skretanje od nauke marksizma-lenjinizma, ma koliko se rukovodioci SKP (b) trudili da to skretanje dovedu u sklad sa tom naukom”(Tito 1980, str. 21).

Na pitanje holandske televizije 1970. godine, za koju mu je odluku u životu trebalo najviše hrabrosti, Tito je izričito odgovorio:

 “Za odluku o prekidu sa Staljinom 1948.”

A na dodatno pitanje, da li je za to pre bila potrebna fizička ili ideološka hrabrost, Tito je odgovor smestio u ideološku ravan:

”Bila je to, da tako kažem, ideološka hrabrost. Jer ja i moji saradnici vidjeli smo tada da socijalizam, ako se ne odupremo takvim shvatanjima, može da izgubi onaj karakter kakav treba da ima” (Tito 1980, str. 409).

Na verbalnom planu Tito se uvek trudio da se predstavi kao dosledni sledbenik autentične Marksove misli, a pod Lenjinovim uticajem, boljševičkim balastom i ličnim iskustvima, naročito onim traumatičnim iz Kominterne, imao je izraženu animoznost prema “revizionizmu”, narušavanju monolitnosti pokreta preko alternativnog tumačenja ili kritičkog preispitivanja doktrine. Marksizmu Tito je priznavao status “naučnosti” i smatrao je da je izlišno dovoditi u sumnju teoriju i njene pojedine segmente koji imaju aksiomatski karakter.

U zahtevima za demokratizacijom društva i unutarpartijskog života krila se latentna pretnja za Titovu nepodeljenu vlast, neprikosnoveni autoritet i arbitrarni položaj. On je to instiktivno osećao i trudio se da preventivno suzbija tu pretnju. Ipak, u praksi, distanciranje od Staljina i “samoupravne” inovacije kao posledice destaljinizacije morali su dovesti do određene, istina limitirane, “liberalizacije” sistema.

Tito je strogo pazio da “demokratizacija” za sobom ne povuče ozbiljnije konsekvence i kompromise na ideološkom planu. Jugoslavija se od 1950. godine i reformisala i reorganizovala ali nikada u stepenu i pravcu koji bi mogli da ugroze ideološku osnovu sistema i time ospore legitimitet jednopartijskog monopola. Pred visokim sovjetskim zvaničnicima Molotovom i Kaganovičem, Tito je energično odbacivao svoje tobožnje “skretanje” sa marksističkog kursa, pri tom se pozivajući na svoje radničko poreklo, ideološko opredeljenje i revolucionarno iskustvo:

“Ja sam tada njima sve sručio. Kako vi nas možete nazivati ovim ili onim. Znate vi, ja ne moram od Vas zahtjevati da vi znate što sam ja bio. Ali ja vam kažem da sam ja od najranijih godina mrzio sve što se nešto ugnjetava, pa ja sam uvijek bio socijalista, kao omladinac, i poslije komunista i čitav moj život je posvećen samo tome. Ali vi sada najedanput mene nazivati ovo i ono... Pričam ja njima tamo. Oni svi glave spustili” (Vuković 1989, str. 266).

Na 21. sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, decembra 1971, Tito je oštro istupio protiv “revizionizma” u starom kominternovsko-staljinističkom maniru. Njegove reči prenela je “Borba” (4. decembar 1971.) a njihovu autentičnost potvrđuje i Latinka Perović.

“Odavno su se počeli, u raznoj štampi pojavljivati razni članici sa revizionističkim stavovima, negiranjem marksizma, Marksove nauke... Pred našim nosom održavani su razni simpozijumi, vrag bi ga znao kakve sve vrste, kao onaj na Korčuli... Na tim simpozijumima priča se svašta...”

Na istoj sednici Tito se izjasnio za “revoluciju koja teče”, kritikujući “liberalističko robovanje proceduri i institucijama”. Takođe, Tito se žestoko, boljševičkim stilom, obrušio na pojave koje su makar implicitino nagrizale jednopartijski monopol. Govorio je da se kontrarevolucionarne tendencije moraju sprečavati revolucionarnim sredstvima, a istovremeno je flagrantno pogazio i principe nezavisnog sudstva. Upozorio je da se tužilaštva “često drže paragrafa kao pijan plota”. Interese revolucije stavio je iznad svih demokratskih principa. Založio se i za “administrativne mere”:

“Inače, ako budemo govorili da treba politički raditi  – nećemo daleko stići” (Perović 1991, str. 326).

Zaista, početkom sedamdesetih Tito ulazi u “najkonzervativniju” fazu svoje vlasti, ali bi bilo pogrešno ako bismo zaključke o Titu iznosili isključivo sa jednog, pa i ovog, istorijskog stanovišta. U intervjuu “Komunistu”, 1974, datom pred Deseti kongres SKJ, Tito se osvrnuo još jednom na jednu od svojih “omiljenih” tema – monolitnost partije i “fenomen” frakcionaštva:

“Na kongresu moram sagledati dosadašnja iskustva i izvući pouke kako bismo otklonili sve ono što je pogodovalo rađanju i razvijanju frakcionaštva. Pri tome moramo imati u vidu da je jačanje jedinstva Partije na djelu najefikasnija brana frakcionaštvu. Potvrda za to imamo dovoljno u historiji naše Partije (Tito 1980, str. 516).

O jakoj klasnoj uslovljenosti Titovog samopoimanja, kao i o njegovom boljševičkom shvatanju partije kao superiorne, nadređene, instance informiše nas Latinka Perović u svojoj knjizi “Zatvaranje kruga” (Ishod rascepa 19711972). Ona nas upućuje na Titove razgovore sa političkim aktivom Zagreba 21. septembra 1970, koje je inače objavila i “Borba” 22. septembra 1970. Tom prilikom Tito je naglasio potrebu jačanja, kako je rekao, klasnog pristupa u Savezu komunista, jer je Tito Šesti kongres SKJ označio kao početak “klasnog razvodnjavanja SKJ”.

 “Moram reći, kazao je Tito, da sam poslije Šestog kongresa Saveza komunista jako mnogo patio, jer se tada ponegdje pogrešno počelo shvatati da komunistička organizacija gubi status kojega je imala u društvu, da ne treba da se miješa ni u što” (Perović 1991, str. 144).

Šesti kongres KPJ (novembar 1952. u Zagrebu), postavio je pitanje o ulozi i karakteru same partije u jugoslovenskom društvu. Ovaj kongres bio je logična posledica pragmatične potrebe destaljinizacije društva i partije, na njemu je trebalo da se jasno povuče razlika između dosledne primene autentičnog marksizma koju sprovode KPJ i Tito kroz “samoupravljanje” i razne forme “podruštvljavanja” partije i države, i rigidnih, etatizovanih i birokratizovanih tendencija u SSSR-u. Na tom kongresu i KPJ zvanično je promenila ime u SKJ.

Po Latinki Perović “to je imalo da, na simboličan način, izrazi i promenu njene društvene uloge, pomeranje težišta sa vlasti i države na samoupravljanje i razvoj socijalističkih društvenih odnosa. Ali, obrazloženje promena partije nije dosezalo dotle. Naprotiv, u obrazloženju se isticala povećana odgovornost partije u novima uslovima...” (Perović 1991, str. 24).

Ovde možemo primetiti jednu stalnu kontradiktornost u Titovom ponašanju nakon 1948. i sukoba sa SSSR-om. Tada je, radi očuvanja “autohtonosti” revolucije i “imidža” autentične marksističke partije koja se razlikuje od stereotipnih i dogmatizovanih sovjetskih obrazaca, proces destaljinizacije bio neophodan, mada, zaključujući na osnovu Titovih stavova ne bi mnogo pogrešili ako bi taj proces, bar u onom segmentu koji se tiče uloge partije u društvu, okarakterisali kao iznuđen proces.

Naime, Tito se nikada nije emancipovao od lenjinističkih-boljševičkih stereotipa o vodećoj i usmeravajućoj, avangardnoj, poziciji partije i društva. Takođe, sumnjamo da Tito nije bio svestan da u novim okolonostima partija ne može zadržati isti status i ingerencije ako se destaljinizaciji pristupi radikalno, odnosno ako se založi za primenu Marksovih “optimističkih” objašnjenja o neophodnosti postepenog “odumiranja” partije i države kroz proces podruštvljavanja njihovih funkcija. U tom smislu izdvajamo Titove reči iz referata na Šestom kongresa KPJ, najpre one u kojima obrazlaže promenu imena partije:

”... Ja mislim, drugovi i drugarice, da bismo se mi na ovom Kongresu morali pozabaviti i pitanjem promjene naziva naše Partije. Ime partije više ne odgovora. Po mom dubokom uvjerenju, bilo bi u svakom slučaju tačnije i odgovaralo bi sadašnjoj etapi i perspektivi daljeg razvitka da se ona nazove Savez komunista Jugoslavije. To nije ništa novo, jer je to ime već dao Karl Marks. To, razumije se, neće uticati na organizacionu strukturu Partije, na njen demokratski centralizam itd” (Tito 1959, tom. 7, str. 312).

Ali, u istom referatu Tito insistira i na partiji kao dominantnoj društvenoj snazi, naravno, istovremeno se distancirajući od staljinističke prakse:

”Savez komunista Jugoslavije ne samo da ne smanjuje svoju ulogu i odgovornost za uspješan razvoj socijalizma, nego je još povećava, ali odbacuje izvjesne štetne metode koje vuku svoje tragove iz sovjetske (staljinske) prakse... (Tito 1959, tom. 7, str. 313).

nastaviće se...