U proučavanju ličnih crta Josipa Broza Tita neminovno je razdvojiti osobine svojstvene svim vladarima koji poseduju nedeljivu vlast, od onih koje su karakteristične za komunističke vođe. Sigurno je i to da je osobenost marksističke ideologije kod Broza podsticala razvijanje baš određenih karakternih osobina i crta temperamenta, a da je druge suzbijala. Slično je činio i kulturološki ambijent u kome se Tito afirmisao kao vođa.

Po svojoj samostalnosti, Tito se bitno razlikovao od ostalih evropskih, komunističkih lidera. U odnosu na njih on nije bio u vazalnom položaju prema SSSR-u. U analiziranju Titovih ličnih crta dragocena su njegova promišljanja o ulozi pojedinca u istoriji, naročito o ulozi državnika na međunarodnoj političkoj sceni. Oko stepena uticaja pojedinih ličnosti na istorijska zbivanja postoje različita mišljenja. Najčešće su u opticaju dva, međusobno oprečna stava.

Po jednom, uticaj velikih ličnosti je presudan, dok po drugom, istorijske događaje određuje neumitni društveni determinizam, a udeo ličnosti, njenih sposobnosti, ambicija i afiniteta je zanemarljiv. Teško je prodreti u srž Titovog samopoimanja ako se prethodno ne upoznamo sa njegovim shvatanjem ličnosti u istorijskim tokovima.

Nekadašnji šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV Jugoslavije Ficroj Maklin, i Stiven Herst, producent TV mreže BBC, decembra 1953. na Brionima, intervjuisali su predsednika Tita. Tom prilikom Maklin ga je pitao:

“Maršale, Vi kao marksist vjerovatno vjerujete u historijski determinizam? Mislite li da pojedinci mogu da utiču na tok historije? Smatrate li da su ljudi kao Lenjin, Vinston Čerčil, Hitler, Staljin i Vi imali uticaja na historiju?”

Tito mu je odgovorio:

“Mislim da imaju. Samo ne treba zaboraviti da jedna ličnost ne može crpiti samo iz sebe svu snagu i vidovitost, ako nema narod uza se. Jer, jedna ličnost može postati historijska samo ako je narod podržava i omogućuje joj taj uticaj...” (Tito 1980, str. 252-253).

Da je Tito svoju ulogu doživljavao prevashodno u istorijskom kontekstu svedoči i njegov odgovor iz 1968. godine, na pitanje C. L. Sulcbergera, novinara “Njujork Tajmsa”, da li čovek ostavlja nešto trajnije posle svoje smrti:

“Zavisi kako je čovjek radio dok je bio živ... Pogrešno je misliti da će poslije smrti čovjeka koji je bio na nekom važnom položaju – sve propasti..., rezultati prethodnika ostajali su u službi nasljednicima... Narod nikada ne zaboravlja pozitivne stvari svojih bivših rukovodilaca... Naš pjesnik Njegoš je rekao da je srećan onaj koji će vječito živjeti (“blago onom tko dovijek živi, imao se rašta i roditi”)” (Tito 1980, str. 301).

I u predgovoru svojim sabranim delima Tito je bio spreman da stane pred “sud” istorije:

“Neka historija i buduće generacije sude o nama onakvima kakvi smo bili i kako smo se razvijali, u kakvom smo se pravcu kretali” (Tito 1981, tom. 1, predgovor).

Na ove, nadovezuju se i sledeće Titove reči:

“Pametan čovjek ne može prihvatiti teoriju da pojedinci stvaraju historiju. Po mom mišljenju ljudi čine historiju i igraju značajnu ulogu u njoj samo ako razumiju potrebe i želje naroda i ako sami postanu dio toga naroda. Ako se čovjek odvoji od naroda, ako teži da ga postave na pijedestal, onda će izazvati samo strah i mržnju. Slažem se da je uloga koju igra pojedinac u historiji ponekad velika, pošto bi suprotno bilo besmisleno i pobijalo bi stvarnost... Uloga koju igra pojedinac sve je važnija ukoliko predstavlja želje naroda... Narod je pokretačka snaga, on je taj koji potiče svoje vođe, a vođa je samo organizator i formulira misli naroda” (Dedijer 1980, str. 656).

Ne želimo da sumnjamo u iskrenost ovih reči, ali svedočenje Milovana Đilasa dovodi nas u nedoumicu, a Titove stavove u kontradiktornost:

“Kada sam ja, u njegovom vozu koji je za Ljubljanu vozio posmrtne ostatke člana Centralnog komiteta – Kidriča, razvijao tu teoriju, dobacio mi je, bezmalo jetko: “Koješta! često od jedne ličnosti zavisi čitav istorijski tok”. Očito je pri tome imao u vidu i sebe i svoju ulogu” (Đilas 1990, str. 263).

Po ovom svedočenju Tito, iako ubeđeni marksista, nije u potpunosti prihvatio sve aspekte marksističke teorije, i to uglavnom one koji su bili u raskoraku sa njegovim shvatanjem sopstvene “izuzetnosti”, najpre Marksovu tezu o dominantnoj ulozi masa u istoriji.

Možda imaju osnova tumačenja da je Tito bio opsednut svojom istorijskom ulogom, frakcijske borbe njegov neprikosnoveni položaj nisu dovodile u pitanje, pa je prema rečima Marka Nikezića, za razliku od njegovog okruženja koje je mislilo na karijeru, on jedini mogao da misli na istoriju (Đukić 1990, str. 318). Mi bismo se složili da Titovo samopoimanje nije imalo karijeristički obrazac, već izrazitu istorijsku crtu i kontekst.

Sa približavanjem smrti i njegova razmišljanja u tom pravcu postajala su intenzivnija. Tito je 4. septembra 1978. godine, na Brdu kod Kranja, saopštio Nikoli Ljubičiću, čoveku i generalu od njegovog izuzetnog poverenja, kako i gde želi da bude sahranjen:

“Ja ne razmišljam o tome šta ću i gde ću dok sam živ, nego gde ćete mene, posle, kad umrem... O ovome nisam do sada ni sa kim razgovarao, nego samo s tobom. Razmišljao sam da budem sahranjen u Kumrovcu. Tu sam rođen i volim taj kraj. Posle mi je padalo na pamet da me sahrane na Sutjesci, kao vrhovnog komandanta osam hiljada poginulih boraca. Onda sam pomislio na Beograd, ali nisam želeo da to bude na Kalemegdanu. Ti znaš onaj moj cvećarnik u dvorištu zgrade u Užičkoj 15, želeo bih da me kad umrem tamo sahranite...” (”Profil” 1996, br. 3, str.59).

Milovan Đilas govori o Titovom uživljavanju u ulogu “neponovljivog” i “nezamenljivog” vladara:

“On se i postarao da nema naslednika: On je toliko držao do sebe i svog dela, bio je toliko opsenjen svojom formom vlasti, da je pred kraj života naredio promenu ustava i uvođenje “kolektivnog rukovodstva” – da niko posle njega ne koristi takvu i toliku vlast, da niko ne zloupotrebi takvu i toliku vlast protivu njegovog dela i uspomene na njega. Tito je hteo da produži sebe i u budućoj istoriji time što će njegova funkcija i uloga biti neponovljive” (Đilas 1990, str. 173174).

Ne bismo se u potpunosti mogli složiti sa Đilasom, jer Tito je i te kako bio svestan snage destruktivnih i međusobno isključivih nacionalizama, fatalnih po održanje Jugoslavije, te je, smatramo, svojim postupkom prvenstveno hteo da uspostavi paritetan odnos snaga u zemlji, da se ključne odluke donose konsenzusom, a ne da zavise od voluntarizma čoveka sa njegovim ingerencijama, ali sa neuporedivo slabijim autoritetom i integrativnom snagom od njegove.

Vreme je pokazalo da su se nasleđena institucionalna rešenja i snaga vođinog posthumnog kulta pokazali nedovoljnim da amortizuju eskalaciju nacionalističkih konfrontacija. Kao primer izuzetno negativne ocene Titove ličnosti, navodimo reči njegovog radikalnog kritičara Dobrice Ćosića:

“Tito je nosio Kaligulin kompleks svoje izuzetnosti, jedne grandomanske narcisoidnosti, koja je zbog niskog životnog starta, narastala sa svakim uspehom, do nepojmljivog, napoleonovskog uspeha” (Ćosić 1992, str. 67).

Kosta Čavoški i Ljubomir Tadić takođe se ubrajaju u ekstremne i ideologizovane kritičare Josipa Broza. Međutim, ovde bismo izdvojili samo one njihove stavove koji, tvrdimo, imaju realno pokriće u Titovim postupcima.

Za Čavoškog “ima nečeg zaista odurnog u Titovoj političkoj ulozi. On je svoju političku karijeru započeo kao ogorčeni protivnik kralja i monarhije, a završio kao doživotni predsednik Republike, što je u suštini bio položaj doživotnog diktatora ili izbornog monarha” (Čavoški 1991, str. 21).

A po Tadiću “Ironija je sudbine da je kod nas jedna ličnost baš pomoću ustava, kao najvišeg pravnog akta zemlje, obezbedila nadustavnu i nadsistemsku vlast.To se može tumačiti samo tako da je na taj način ceo sistem de facto ponižen (Simić 1989, str. 11).

Titovo obrazovanje bilo je oskudno, čak i ono iz marksizma koje je više informativno nego analitički izučavao na robijaškim kružocima:

“Bio sam kao partijski radnik osuđen u staroj Jugoslaviji na šest godina robije, pa sam u zatvoru iskoristio vrijeme do maksimuma... Tu sam najviše učio. Razumije se da sam i za vrijeme boravka u Moskvi, kada sam radio u Kominterni, nastojao da proširim svoje obrazovanje... To su bile dvije škole. Robija je zapravo za mnoge naše ljude bila univerzitet” (Tito 1980, str. 73).