Titova državnička karijera vremenski potpuno koincidira sa hladnoratovskom atmosferom. Takve međunarodne okolnosti nalagale su trezveno vođenje spoljne politike bez posebnih iluzija o bilo kojoj supersili. Pred beogradskim komunistima 16. juna 1971, Tito je vrlo realno ocenio poziciju Jugoslavije na globalnoj političkoj sceni:

“Situacija je u svetu vrlo rđava, nimalo mi se ne sviđa, stvari se tako razvijaju kao da se traži izlaz iz ćorsokaka kod velikih sila na račun malih naroda, a među te spadamo i mi. Mi se nalazimo na opasnoj tački gde se ukrštaju interesi velikih sila” (Vuković 1989, str. 545).

Pragmatizam je vidno obeležje Titove spoljne politike. Tito se nije ustezao da, ako je očuvanje državne nezavisnosti i interesa to nalagalo, uđe u saradnju, pa čak i neku vrstu “paktiranja”, sa ideološki nimalo bliskim zemljama, uz to članicama određenih vojnih saveta. Latentno prisutna sovjetska pretnja nametala je pragmatično približavanje Zapadu, odnosno njegovim vojnim strukturama:

“Pomenuo sam našu saradnju sa balkanskih zemljama Grčkom i Turskom, s kojima imamo i regionalni sporazum, zaključen u jednom momentu kad je prijetila opasnost...”, obrazlagao je Tito 1955, poteze jugoslovenske diplomatije (Tito 1980, str. 34).

Opet ponavljamo da ovo privremeno približavanje nesocijalističkim zemljama za Tita nije značilo i ideološko “kolebanje”. I na spoljnopolitičkoj sceni, mada je tu bio manje dogmatizovan nego kada je u pitanju bila unutrašnja politika, Tito je nedvosmisleno isticao svoja ideološka ubeđenja.

Džordž Kenan, američki diplomata i istoričar, sećajući se svojih susreta sa Titom izneo je sledeće zapažanje:

“Tito je smatrao, otvoreno to iskazujući i ne krijući svoja ubeđenja, da je dobar komunista-marksista i nikada nije hteo da stvori utisak kod sagovornika da je nešto drugo” (Dedijer 1984, str. 25).

Tito je vodio “ofanzivnu” spoljnu politiku, trudeći se da uvek ima inicijativu i time Jugoslaviji obezbedi što bolje pozicije na globalnoj političkoj sceni. U međunarodnim odnosima Titova prepoznatljiva doktrina bila je politika “aktivne miroljubive koegzistencije”:

“Ja razlikujem pasivnu i aktivnu koegzistenciju. Jer, pasivna koegzistencija znači samo da živimo jedan kraj drugog, da se uopšte ne brinemo o poboljšanju odnosa, o međusobnoj saradnji itd.  Aktivna koegzistencija, međutim, znači neprekidno pronalaziti puteve i načine za bolje međusobno razumijevanje, razgovarati, rješavati, probleme mirnim putem i sredstvima... To je aktivna koegzistencija između država, bez obzira na njihov unutrašnji sistem. Aktivna koegzistencija isključuje svaki pokušaj rješavanja problema oružanim sredstvima...” (Tito 1980, str. 56-57).

Ovakvom strategijom Tito je hteo da preventivno eliminiše pretnju moguće intervencije SSSR-a, ali i da se osigura od eventualnih nasrtaja Zapada na jugoslovenski suverenitet. Enriko Berlinguer, nekadašnji generalni sekretar KP Italije, u listu “Unita” odaje priznanje Titovom antistaljinizmu.

Za Berlinguera, Tito je predvodnik “svih onih koji odbacuju princip države vodilje i partije vodilje, podržavajući pravo svake partije i države da u punoj slobodi i nezavisnosti odlučuju o sopstvenom putu” (“NIN”, vanredno izdanje, 6.5.1980).

Međutim, Mikloš Vašarheji, saradnik pogubljenog mađarskog premijera Imre Nađa, svedočeći o ulozi Jugoslavije u novembarskom prevratu 1956. godine u Budimpešti, Tita prikazuje u nešto drugačijem svetlu.

Na primeru Mađarske tada je demonstriran sovjetski imperijalizam koji će kasnije biti sažet u Brežnjevljevoj sintagmi “ograničeni suverenitet”. Po toj doktrini članice socijalističkog lagera nisu smele da vode spoljnu politiku koja bi bila u koliziji sa sovjetskim interesima.

Mađarski lider Imre Nađ pokušao je da odbaci princip slepog potčinjavanja SSSR-u. Po mnogo čemu situacija u Mađarskoj 1956. godine podsećala je na jugoslovenski sukob sa Informbiroom 1948. godine. Međutim, Imre Nađ nije dobio Titovu bezrezervnu podršku. Tim gestom Tito je posredno pokazao koliko je njegov sukob sa Rusima bio iznuđen i neophodan jedino radi obezbeđivanja državnog suvereniteta i konsolidacije lične vlasti. Suštinski, Tito je i dalje ostao dogmata nespreman na istinsku, nelimitiranu, liberalizaciju sistema. Mikloš Vašarheji naglašava da je Tito u početku podržavao Imre Nađa, kao pristalicu jugoslovenskog “liberalnog” socijalističkog modela. Ali, posle tajnog sastanka i dogovora sa Hruščovim na Brionima, Tito se distancirao od Nađa, dajući podršku “konzervativcu” – Janošu Kadaru koji je, nakon likvidacije Nađa 1958. godine, vladao Mađarskom trideset godina uz pomoć sovjetskih trupa. Promenu Titovog stava Vašarheji objašnjava na sledeći način:

“Postojala su dva razloga. Jugoslavija zbog Mađara nije htela da pokvari teško normalizovane odnose sa Moskvom, jer je Sovjetski Savez u ono vreme bio među vodećim velesilama. To je spoljnopolitički razlog. Drugi je razlog unutrašnjopolitički – nisu se samo čehoslovačko, istočnonemačko i rumunsko rukovodstvo uplašili od događaja u Mađarskoj – uplašili su se i Jugosloveni. Oni su se bojali da se nešto slično ne dogodi i kod njih jer su mađarski zahtevi prevazilazili one političke granice koje su za njih još bile prihvatljive (“Naša Borba” 1.2.1997).

Interesantno je da vidimo i Titov autentični stav povodom događaja u Mađarskoj 1956: “Intervencija je tada bila nužno zlo. U govoru u Puli, 1956. godine, rekao sam da je u takvoj situaciji kada su se događaji razvijali u pravcu jedne reakcionarne kontrarevolucionarne akcije – takva mjera bila nužno zlo... Prije poznatih događaja u Budimpešti bili su kod mene na Brionima Hruščov, Maljenkov i Mikojan. Ja sam njima tada govorio:

Ono najgore bi trebalo izbjeći, ako je ikako mogućno. Ali, ako događaji dobiju takve razmjere da se zbilja pretvaraju u kontrarevoluciju – onda je to druga stvar” (Tito 1980, str. 318).

Na osnovu navedenog možemo izvući zaključak da je Titu i te kako bilo stalo do dobrih odnosa sa Rusima, jer je SSSR doživljavao za ideološki garant svog režima. To još više pojačava utisak o iznuđenosti sukoba sa SSSR-om:

 “... Ali, braneći istinu o našoj zemlji i o našoj revoluciji, izloženi neosnovanim i klevetničkim napadima, mi nikada nismo dozvolili da dođemo na pozicije antisovjetizma, za šta nas je Staljin optuživao” (Tito 1981, tom 1, predgovor).

O Titovom odnosu prema Rusima svoje mišljenje ima i Slavoljub Đukić:

“Mada je Tito čvrsto branio jugoslovensku nezavisnost, posle izmirenja sa Hruščovom izbegavao je konfrontacije sa Rusima i često im je pravio ustupke” (Đukić 1990, str. 289).

Zapažanje Slavoljuba Đukića potvrđuju reči Marka Nikezića:

“Odnos sa Sovjetskim Savezom ostaje Predsednikova rezervisana oblast, kao što su armija i policija” (Đukić 1990, str. 311).

 Za Mirka Tepavca, nekadašnjeg jugoslovenskog šefa diplomatije, spoljna politika je pored armije bila oblast u kojoj se Tito pasionirano angažovao” (Đukić 1990, str. 291).

S druge strane, Titovo ponašanje 1956. pokazuje da se reformska opcija lako odbacila nakon obnavljanja pokidanih veza sa SSSR-om. Na prijemu u Saveznom izvršnom veću, 25. maja 1970, povodom Titovog rođendana, Petar Stambolić, jedan od najuticajnijih ljudi komunističke Srbije, otkrio je Zdravku Vukoviću Titovu “bolećivost” prema Rusima i SSSR-u:

“Ja se jedino plašim da se Rusi ne umešaju... Plašim se iluzije koje još uvek Tito ima u odnosu na Ruse, ovo samo tebi kažem. Plašim se da bi se njemu u nekoj situaciji moglo učiniti da je jedini izlaz da se stvari reše uz pomoć Rusa...” (Vuković 1989, str. 372).

Zdravko Vuković svedoči da je Tito često u govorima išao na teze koje mogu biti bliske Rusima; “socijalne razlike, bogaćenje, proleterska diktatura, jačanje uloge partije”. Isticanje “plebiscitarnog izbora” i za Ruse može biti znak, po Vukoviću, (jer Tito govori “radnička klasa je dobro”, “stanje u narodu je dobro”, “neposlušne ćemo odstraniti”, “imam pravo da odlučujem”), da idu na učvršćivanje ličnih veza, što je i odranije njihova tendencija uz istovremeno potcenjivanje svih legalnih institucija (Vuković 1989, str. 567).

Svojevremeno pred ruskim komunistima Tito je govorio:

“A ipak Vi ste mnogo doprinjeli tome da je došlo do toga da je Jugoslavija ispala tu kao neki dezerter iz socijalističkog društva i šta ti ja znam... Rekoh, dokle će to trajati, majku mu, vreme bi bilo da prestane ta svađa, pa da budemo prijatelji, pa da budemo ravnopravni itd.” (Vuković 1989, str. 267).

Titov razgovor sa beogradskim komunistima, 16. juna 1971, takođe je indikativan za razumevanje Titovog odnosa prema Rusima:

“Želimo da živimo ne samo u koegzistenciji nego i prijateljski. Slični su sistemi – socijalistički, razlike su u nijansama. Želimo da živimo u miru i neka ne brinu našu brigu, jer je pitanje Jugoslavije stvar Jugoslavije a ne nekih velikih sila pa ni SSSR-a. Spremni smo da damo otpor svakome pa ma otkud došao pritisak... Drže predavanja da je naš sistem krahirao... Daju da dezerteri drže predavanja o nama, kleveću našu borbu... Tu ima masa stvari koja nas vrijeđa, ali mi želimo dobre odnose sa Sovjetskim Savezom, zajedno smo ratovali, imamo mi mnogo zajedničkog, bio sam tamo u zarobljeništvu, bio i u odredima, volim taj narod” (Vuković 1989, str. 545).

Navešćemo i mišljenje Vladimira Dedijera, koji oslikava Titove stavove prema Rusima u periodu 1945-1948. Ti stavovi nisu bili ni egzaltirani, ni idolopoklonički, već vrlo realistični i politički racionalni:

“Povodom gledišta nekih agresivnih krugova na Zapadu da je Titova spoljna politika u periodu 1945-1948. imala glavni zadatak da bude neka vrsta prethodnice sovjetske politike, da među njima nema razlike, da je Tito bio sovjetski trojanski konj – smatram da se Tito, u uslovima žestokog pritiska Zapada, morao osloniti na SSSR. Još uoči rata, kada je Miroslav Krleža gubio perspektivu revolucije i veru u Partiju – jer je bio duboko razdiran bolom što su njegovi najbolji drugovi s kojima je sarađivao od prvih dana mladosti bili pobijeni u SSSR-u (njih osam stotina) – Tito mu je rekao da i on deli njegov bol, ali ga je zatim upitao: “Šta da radim u ovoj situaciji kad je novi svetski rat tu? Na koga da se oslonimo? Nemamo drugog izlaza nego na SSSR, kakav je, takav je!” (Dedijer 1984, str. 18).

Mi bismo zaključili da je suverenitet Jugoslavije minimum ispod kojeg Tito nipošto nije hteo da se spušta u odnosima sa Moskvom. On nije želeo da se uklopi u doktrinu “ograničenog suvereniteta” i time izgubi atribut nezavisnog aktera na spoljnopolitičkoj sceni. To zapažanje potkrepićemo sledećim Titovim rečima.

“Sa predstavnicima Sovjetskog Saveza potpisali smo 1955. godine u Beogradu deklaraciju o ravnopravnim odnosima i saradnji na osnovama međusobnog poštovanja i uvažavanja sopstvenog puta u socijalizam. Ta načela iz Beogradske deklaracije potvrđena su godinu dana docnije, 1956. u poznatoj Moskovskoj deklaraciji”, istakao je Tito 1968. godine (Tito 1980, str. 327).

I Volteru Kronkajtu, komentatoru CBS, Tito je 1971. u Beogradu nedvosmisleno rekao “da ostaju na snazi oni principi na kojima su zasnovane Beogradska i Moskovska deklaracija iz 1955. i 1956. godine i da pitanje suvereniteta ne dolazi u sumnju. U dokumentu se jasno govori o dvije suverene države – Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji. Znači, suverenitet i kod jednog i kod drugog. To je među nama skinuto s dnevnog reda...” (Tito 1980, str. 359-360).

Od naše konstatacije ne odudaraju ni ove Titove reči:

“Naša politika mora da bude takva da se ne pogoršaju odnosi sa istočnim zemljama, a osim toga SSSR nam je veliki trgovinski partner, imamo dobre ugovore s njima... I Brežnjev mi je rekao “Kažite samo šta mislite, neće više biti kao prije, ali se nemojte odvojiti od nas”... Odgovorio sam Brežnjevu da mi ne želimo da se odvojimo, ali da hoćemo da imamo ravnopravne odnose...” (Vuković 1989, str. 86).

Stenogramske beleške Zdravka Vukovića pokazuju da Tito nije gajio iluzije ni prema Zapadu:

“I Zapad ima svoje interese ovde. Kažu, držite se mi smo sa vama. Jeste, vražju mater...” (Vuković 1989, str. 545).

O Titovoj diplomatskoj veštini, na različite načine, izjašnjavale su se mnoge ugledne svetske ličnosti, ne samo iz oblasti politike. Neke od njih su istinski bile impresionirane sposobnošću Titovog snalaženja u međunarodnim odnosima.

Na primer, pukovnik Moamer El Gadafi, libijski vođa, kaže da je “Tito ne samo iskreni prijatelj libijskog naroda i brat Arapa već pravi vođa svih malih naroda kroz bespuća dvadesetog veka... Tito je štit koji brani nejake od dažda imperijalizma” (“Tito očima sveta” 1977, str. 220).

Skoro identično mišljenje imao je i egipatski predsednik Naser:

“Kao što je objavio Sajrus Sulcberger u “Njujork Tajmsu”, njemu je Naser izjavio da Tita smatra najvećim državnikom, koji ga je naučio kako se vodi mudra politika i umesno koriste suprotnosti između Istoka i Zapada” (Dedijer 1984, str. 20).

I profesor istorije Hju Siton-Voltson u izjavi za BBC pozitivno ocenjuje jugoslovenskog predsednika:

“Tito je pre rata bio efikasan komunistički vođa. Uspevši da opstane i pobedi u četiri užasne godine rata, on je zaključio da je za njegovu zemlju put samostalnosti bolji. Izgradio je jedinstvo sa narodom. Više nije bio čovek Kominterne već vođa jugoslovenskih naroda, koji su ogromnom većinom bili uz njega. To je bila njegova zemlja, a on je bio njen vođa... Sećam se da sam video Tita na istorijskom sastanku komunističkih partija u Berlinu, u leto 1976. Stariji čovek u diskretno elegantnom svetlom odelu, je očigledno uživao u tom trenutku, slušajući predstavnika moćnog Sovjetskog Saveza kako priznaje da svaka komunistička partija ima pravo na sopstveni put u socijalizam, onako kako je to zahtevao još 1948. godine...” (“NIN”, vanredno izdanje, 6. 5. 1980).

Po mišljenju francuskog “Monda”, “delo maršala Tita iziskuje nijansirane sudove. Njegova istorijska zasluga se ogleda u tome što je poveo partizanski rat, što je zbacio Staljinov jaram...” (“NIN”, vanredno izdanje, 6.5.1980).

“Njujork Tajms” u Titu vidi poslednjeg vođu iz generacije koju je dao Drugi svetski rat, tvrdeći za njega da je u politici bio više inovator nego izumitelj:

“Nesvrstanost u spoljnoj politici i samoupravljanje kod kuće, inovacije pre nego izumi, uvedeni su pre svega da bi Jugoslavija nastavila da deluje. U svojim poznijim godinama Tito je doživeo zadovoljenje; njegovi bivši neprijatelji i kritičari u komunističkom svetu izvinili su mu se, prihvatili ga, u izvesnoj meri čak i imitirali...” (“NIN”, vanredno izdanje, 6.5.1980).

Prema rečima Ričarda Niksona “...

Tito se nije ‘utapao’ u onaj deo bilateralnih problema koji su mogli biti razrađeni, da tako kažem, na nižem nivou. To je bio posao za naše saradnike. A nas dvojica razgovarali smo o svetskoj sceni... Trajan Titov doprinos jeste u tome što je bio simbol nesvrstanih. Doprineo je da Jugoslavija, iako mala zemlja, ima uticaja daleko van svojih granica. To je postignuto zahvaljujući njegovoj ličnoj sposobnosti... On se u svesti ljudi moje zemlje rangira sa Nehruom, Čerčilom, Staljinom, Ajzenhauerom, De Golom, Adenauerom i drugim...” (“Svet i Tito” 1988, str. 57-65).

Titova sahrana potvrdila je njegov izuzetan međunarodni ugled. Sahranu je direktno prenosilo 50 TV mreža širom sveta. Dok se Lazar Koliševski, predsednik Predsedništva SFRJ, u ime države opraštao od Josipa Broza, na improvizovanim tribinama ispod Titovog odra nalazili su se predstavnici 125 država koji su došli u Beograd da u ime tri milijarde i sedamsto miliona ljudi odaju poštu preminulom državniku (“Ilustrovana politika” 13.5.1980).

Teško je naći sličan događaj u istoriji koji je na jednom mestu okupio takav, impozantan i reprezentativan broj političara. Ilustrativan je način na koji je Vili Brant doživeo Titovu sahranu:

“Ne mogu da se setim da se ikada ranije okupio toliki broj državnika i političara kao sada. Bio sam na sahrani američkog predsednika Kenedija. Došlo je mnogo istaknutih ličnosti, ali ne ovoliko. Prisustvovao sam pogrebu Šarla de Gola. I tada je bio veliki broj državnika, ali ne ovoliko” (“Ilustrovana politika” 13. 5. 1980).

Mi ćemo zaključiti da je u međunarodnim odnosima Tito personifikovao Jugoslaviju i da je njen ugled u dobroj meri zasluga Titove diplomatske veštine. Titov “dogmatizam” manje je bio izražen na spoljnopolitičkom planu nego u unutrašnjoj politici, mada je i Tito robovao dogmi o socijalizmu kao svetskom procesu:

“Bitno je to da je ideja socijalizma danas već pobijedila u svijetu i da društveni razvitak ide u pravcu socijalizma..., socijalizam je danas svjetski društveni proces” (Tito 1980, str. 320).

Ali i prilikom ovakvih ocena moramo biti oprezni i uvažiti tadašnji “duh epohe”, jer Tito je svoj državnički renome izgradio u duhovnom ambijentu kada je levica u svetskim razmerama bila uticajna i u usponu, kako u pogledu broja socijalističkih država i jačanja levih partija i pokreta, tako i u pogledu teorijske misli (Markuze, From, Habermas...) Uz to nikako ne smemo zanemariti Titov pragmatizam koji je doprineo kosmopolitizaciji zemlje i “liberalizaciji” jugoslovenskog socijalističkog modela:

“Jasno je da mi ne možemo visiti u vazduhu. U ekonomskoj saradnji sa inostranstvom moramo biti aktivniji...” (Tito 1980, str. 287).