Titovo demonstiranje sile preko njemu lojalne armije naročito je vidljivo u kriznim situacijama jačanja nacionalističkih snaga i zaoštravanja međunacionalnih tenzija. Tipičan primer za to je nacionalistička euforija u Hrvatskoj, početkom 70-ih, artikulisana kroz MASPOK. Tito se tada nije ustručavao, niti libio, da zarad očuvanja stabilnosti poretka, otvoreno preti armijom, istina nekad eksplicitno, nekad implicitno.

Iz “Autorizovanog izlaganja druga Tita rukovodiocima oružanih snaga 20. maja 1971. godine u Karađorđevu”, izdvajamo reči kojima bi da ilustrujemo naše zapažanje:

“Nedavno je bila kod nas teška situacija... Opšta nervoza je bila takva da sam u tom momentu morao da izvesne stvari kažem... Mislim da su sve razumeli... Bolje je da sa našom vojskom rešavamo neke stvari nego sa tuđom” (Vuković 1989, str. 548).

“Vi u Armiji najmanje smete dozvoliti da vam unutra neko rovari ili pod uticajem iz vani... Moram imati jedinstvenu armiju. Ja Armiju smatram važnim faktorom našeg društva, naše društvene socijalističke stabilizacije... Još jednom podvlačim da mi je veoma drago da je Armija sačuvala unutrašnju koheziju, jedinstvo i da možemo uvek da se oslonimo na nju jer ona je veoma važan stub naše stabilnosti” (Vuković 1989, str. 549, 550).

Zanimljivo je videti i kako je Tito implicitno pretio Miku Tripalu, hrvatskom partijskom funkcioneru, jednom od eksponenata MASPOK-a, angažovanjem vojske radi zauzdavanja sve pogubnijeg raspirivanja nacionalističkih strasti po Hrvatskoj

“Kad je drug Tripalo rekao da može svašta da se dogodi, to je mene pecnulo... Šta onda imamo? Imali bismo građanski rat, što je vrlo opasno, ili bismo morali preduzeti mere kojima bismo sprečili građanski rat. A vi znate šta to onda znači, kakve bi to mere mogle da budu” (Vuković 1989, str. 611)

Prema Milovanu Đilasu, Titova vlast je više autokratska nego diktatorska zato što je on uvek primat davao tzv. “čistoj politici”. U odnosu na nju druge društvene sfere (privreda, kultura, sport...) bile su manje-više sporedne, a samim tim, mi bismo dodali, i “liberalnije”:

“Tita je manje privlačila, zanosila i držala vlast uopšte, vlast kojoj se podređuje sve..., nego – partija, tajna policija, vojska: Izgradnja, stanje, držanje u svojim rukama, odnosno u rukama ‘svojih’ ljudi partije, tajne policije, vojske”. (Đilas 1990, str. 79-80).

I Zdravko Vuković tvrdi da je iz “pouzdanih izvora” došao do saznanja da se Tito duže vremena oslanjao isključivo na informacije Vojne obaveštajne službe (Vuković 1989 str. 524).

U prvoj polovini 70-ih godina Jugoslavija je prošla kroz ustavnu reformu koja je de facto dovela do osamostaljivanja republika i svođenja zajedničkih funkcija države na minimum. U takvim okolnostima partija i armija još više se ističu kao glavne integrativne snage u Titovoj koncepciji Jugoslavije.

Latinka Perović nas obaveštava da se tada “u protivrečnim političkim kretanjima jedna konstanta duže zapažala: Jačanje armije” (Perović 1991, str. 316).

Tito je vešto koristio armijsku “tribinu” da preko nje naglasi svoje jugoslovensko opredeljenje koje je hijerarhijski stavljao iznad matičnog hrvatstva, mada ni njega nije ignorisao. Pre svega, radilo se o jednom suptilnom, pragmatičnom, emotivnom i politički izbalansiranom odnosu. Uostalom, hrvatstvo i nije moglo biti u prvom planu jer je u etnički heterogenoj zajednici, opterećenoj međunarodnim frustracijama, na čelu mogao biti samo nadnacionalni šef države sa realnom integrativnom snagom autoriteta.

Početkom oktobra 1971, u zapadnoj Bosni, Kordunu, Lici.., održani su vojni manevri kojima je i sam Tito prisustvovao i tokom njih javno nastupao. S obzirom na to da se obraćao kao “vrhovni komandant”, njegove reči su ovom prilikom imale posebnu težinu.

U razgovoru sa delegacijom Udruženja rezervnih vojnih starešina Jugoslavije, koju je primio tokom manevara, Tito je, a kako prenosi “Borba” (7. oktobar 1971), između ostalog rekao:

“... Bilo je slučajeva da se počelo zaboravljati da smo mi Jugoslavija. Govorilo se o republici, a o Jugoslaviji se ćutalo. Bilo je skoro sramota da se prizna da si Jugosloven. Ja za sebe kažem: Ja sam Jugosloven i ništa drugo ne mogu biti. Ja sam Jugosloven i po svojim obavezama, po svom položaju, a i po svom duhu. Ali ja nisam zatajio da sam rođen u Hrvatskoj. Zašto da sada ističem da sam Hrvat. Ja sam odrastao u Jugoslaviji u sredini radničke klase. A takvih ima na stotine hiljada” (Perović 1991, str. 316-317).

U ovoj izjavi koja vremenski koincidira sa nacionalističkim previranjima u Hrvatskoj nije teško prepoznati Titove aluzije na MASPOK i njegove lidere. “Borba” od 3. decembra 1971. prenosi Titove reči sa 21. sednice Predsedništva SKJ na kojoj se Tito odlučno obračunao sa krilom MASPOK-a stacioniranom u hrvatskoj partijskoj organizaciji. Tom prilikom Tito se istovremeno odlučno distancirao od hrvatskog rukovodstva o kome je do skoro govorio pozitivno, pa na momente i u superlativima. “Ja sam se već juče ogradio da ne stojim iza takve politike. I danas ovdje kažem da ja ne stojim iza takve politike.

Ja to neću i ne mogu, ja moram gledati interese čitave naše zajednice i principe Saveza komunista Jugoslavije. A ovoga puta i javnost mora da zna da ja ne stojim iza toga. Sve to meni nije baš lako. Ali ja moram to da kažem. Ako neko ima i takvih iluzija da se može pozivati na mene, ja hoću to i lično da suzbijem” (Perović 1991, str. 326).

Na istoj sednici, prema Latinki Perović, Tito je rekao da je “unitarista” u smislu Jugoslavije kao jedinstvene, nedeljive, celine. Mada je bio lider sa izraženom psihološkom crtom narcisoidnosti, dakle bio je vođa kome su laskanja prijala i imponovala, u to vreme Tito je instinktivno prozreo da se s njim pokušava manipulisati i po tom pitanju oštro je reagovao na šta ukazuju i stenogramski zapisi Zdravka Vukovića:

“Mene pogađa i to što se pozivaju na mene, na moju reč. Čak i Paradžik, koji mi je poslao čestitku za 29. novembar, za vreme štrajka – navodi da i on stoji iza mojih reči. Ja samo ne znam – kakvih reči. Hteli su, dakle, da me na neki način uvuku u to kao da ja stojim iza toga” (Vuković 1989, str. 594).

O pokušaju manipulisanja s Titovom ličnošću svoje mišljenje ima i Miko Tripalo:

“Titova harizmatska ličnost i kontroverznost nekih njegovih stajališta utjecali su na to da je borba između konzervativnih i progresivnih snaga u jugoslovenskom društvu i komunističkom pokretu vođena citiranjem Tita, i svi su tražili u njegovim izlaganjima interpretaciju, potvrdu za svoje stavove” (Tripalo 1990, str. 189).

Verovatno nije slučajno da je 21. sednica počela 1. decembra 1971, na dan ujedinjenja Jugoslavije 1918. Takođe, primetno je da je Tito i ovom prilikom zastupao pozicije “demokratskog centralizma” koje su mu omogućavale arbitraran položaj, odnosno bio je jako skeptičan prema pokušajima federalizacije partije koja je bila skoro neminovna shodno predstojećim “konfederalističkim” zahvatima u ustavu.

Arbitraran položaj omogućavaoje Titu ujednačavanje moći federalnih jedinica, naročito je držao do paralelizma na osetljivoj srpsko-hrvatskoj relaciji, kičmi svih Jugoslavija, bez obzira na njenu ideološku potku.

Latinka Perović tvrdi da je Tito na 21. sednici rekao da će na dnevni red staviti i druge republike i rukovodstva, srpsko u prvom redu (Perović 1991, str. 327).

To potvrđuje i “Borba” od 4. decembra 1971, koja prenosi Titove reči sa 21. sednice:

“Moram drugovima iz Srbije da kažem otvoreno, da sam čuo takve primjedbe da niko nema pravo da se miješa u njihove poslove, tj. kako će živeti radnička klasa u Srbiji. Ja sam im otvoreno rekao, izvinite – ako vi mislite da radnička klasa treba da steže kaiš zbog nekih potreba bržeg razvoja – tu se ne bismo mogli složiti... Ona ima pravo da se odupre i mi kao rukovodioci SKJ, ne bismo vam dali za pravo”.

Titovo povlačenje često usiljenih i neadekvatnih analogija između Srbije i Hrvatske za cilj je verovatno imalo to da se pokaže da nadnacionalni šef države ne favorizuje nijednu naciju ili federalnu jedinicu. U ovakvim postupcima Tito je vrlo vešto, ponekad i krajnje perfidno, loptu prebacivao čas na klasni i socijalni, čas na nacionalni teren.

nastaviće se...