U vreme jačanja nacionalizma u Hrvatskoj 1971, Tito je posebno locirao jednu vrstu “mimikrijskog” ponašanja – nacionalizam kamufliran ideologijom. Tito se posebno obrušio na članove partije koji su svoj nacionalizam zaogrnuli ideološkom odorom:

“... Najgore je što ima i komunista koji su nacionalistički nastrojeni. Kod takvih internacionalizma ima samo na riječima... Sada je na nama da mi taj nacionalizam suzbijemo..., jer nacionalizam predstavlja veliku opasnost za naše međusobne odnose..., kao i za međunarodni položaj Jugoslavije” (Tito 1980, str. 336).

Nekadašnji Titov sekretar i diplomata Jože Smole, tvrdi da se “Tito nije nikada opredeljivao drugačije nego kao Jugosloven”. U najveće Titove zasluge Smole ubraja činjenicuda je Tito više od četrdeset godina uspeo da obezbedi mir na ovim prostorima, što je, ponovićemo još jednom, u rangu istorijskog presedana (“Profil” 1996, br. 5, str. 49).

Tito je dobro znao da su srpsko-hrvatski odnosi ključni za stabilnost Jugoslavije i na tim relacijama uvek je držao do izbalansiranog pristupa. Takvo njegovo, pragmatsko, ponašanje naročito je do izražaja došlo početkom sedamdesetih godina. U intervjuu “Vjesniku” 1976. godine Tito govori:

“CK Hrvatske raspirivao je najopasnije nacionalističke i šovinističke tendencije i time rušio jednu od najvećih tekovina revolucije: Bratstvo i jedinstvo naših naroda. Razumije se, mi smo morali smjeniti glavne rukovodioce Hrvatske... I u Srbiji smo također smjenili rukovodstvo CK..., zbog gnjilog liberalizma koji je bio vrlo opasan za jedinstvo SKJ i koji je pogodovao pojavi nacionalizma. Savez komunista je sada konsolidiran... Prema tome, moje lične intervencije sve su rjeđe...” (Tito 1980, str. 568-571).

U međurepubličkim odnosima Tito je dopuštao da tenzija naraste samo do onog stepena kada situacija dopušta da se on pojavi u arbitrarnoj ulozi, da založi svoj autoritet i time spase Jugoslaviju. Ovakve Titove taktičke manevre u međunacionalnoj politici uočava i novinar Slavoljub Đukić:

“Tito nikada nije predlagao direktne kontakte između Hrvatske i Srbije. Takvih razgovora, u kojima se mogu sklapati savezi, on se uvek plašio pre svega zbog sopstvenog položaja. Svoju vlast je često zasnivao na podsticanju antagonizama. Tako je dolazio u situaciju da arbitrira i vlada” (Đukić 1990, str. 40).

Nekadašnji vodeći čovek Srbije, Marko Nikezić potvrđuje Titov princip simetričnosti kada su u pitanju osetljivi srpskohrvatski odnosi:

“Ja sam se celo vreme plašio da ću doći u situaciju da se i sa naše strane pokažu zubi, pa će Tito, posle toga, da udari packe na obe strane da bi spasao Jugoslaviju od naših svađa. Nije mi bilo strašno što ću da odem, nego što će se tako ravnomerno podeliti odgovornost, koja nije bila ravnomerna” (Đukić 1990, str. 40).

I sam Tito je bio svestan svoje pozicije neprikosnovenog arbitra što najbolje potvrđuju  njegove izjave. Na primer, ona u obraćanju generalima, maja 1971, u Karađorđevu:

“Ja sam podsetio neke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionišem, ja sam se uvek borio protiv frakcija u Partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmah shvataju kao neko uzurpiranje prava koja ja nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo... Meni je često bilo teško jer rukovodstva nisu baš slušala to što sam ja govorio. Mase su me slušale ali šta vredi kad kod drugih nije bilo podrške da se to sprovede” (Vuković 1989, str. 549).

Stalnim pozivanjem na mase Tito je sebe amnestirao od odgovornosti, a svu krivicu je prebacivao na republička rukovodstva. U razgovoru sa Izvršnim komitetom CK SK Hrvatske u noći uoči 21. sednice (30. novembar i 1. decembar 1971), Tito je analizirajući odnos republika prema Federaciji konstatovao ignorisanje savezne države, napravio je presek stanja kojim očigledno nije bio zadovoljan:

“Konačno sam morao udariti šakom o sto, da mora jedna republika da da ministra unutrašnjih poslova. Niko nije hteo” (Vuković 1989, str. 608).

U ulogu arbitra Tito se postavio i 28. oktobra 1970. pred predstavnicima Srbije:

“Tu su se sad pobrkale neke stvari, u tom smislu što izvesni nesporazumi sa Federacijom ispadaju kao da je reč o sukobu sa SR Srbijom, između Hrvata i Srba... Već se govori – Srbija ima sve, ima ovo, ima ono, ima nas mnogo, možemo bez vas. Ja neću da čujem: “Mogu bez nas”, ni kod jednih... Rekao sam drugovima u Zagrebu: Dajte mi napišite šta imate, pa ćemo vidjeti u čemu jeste vi u pravu ili niste u pravu, ili u čemu vi niste ovdje u Beogradu u pravu” (Vuković 1989, str. 411).

Na sposobnost da svojim autoritetom najefikasnije može da amortizuje krizne situacije, Tito je prisutne podsetio i na 17. sednici Predsedništva SKJ, aprila 1971, na Brionima:

“Mi smo jedanput već imali slučaj sa ekscesima u Beogradu, ekscesima na Univerzitetu... Tada smo to jedva nekako smirili: Ja sam morao da istupim na radiju i televiziji i nekako smirim tu situaciju...” (Vuković 1989, str. 537).

Tito je ovde na umu imao poznate studentske demonstracije 1968. godine. Pažnju bismo skrenuli i na Titovu uvek prisutnu opreznost i “budnost” kada je u pitanju nacionalizam najbrojnije nacije – Srba. Na sastanku sa političkim vrhom Srbije 1972, prilikom obračuna sa “liberalističkom” strujom srpske partijske organizacije Tito je Marku Nikeziću prebacio latentno prisutnu opasnost od srpskog nacionalizma koji se u etnički heterogenom jugoslovenskom ambijentu, s obzirom na iskustva monarhističke države, manifestuje kao unitarizam i centralizam:

“To je za vas najveći problem kao što je za Hrvatsku nacionalizam i separatizam” (Vuković 1989, str. 658). Takođe, govoreći na velikom narodnom zboru u Užicu, maja 1972, Tito je upozorio da se opasnost od velikosrpskog nacionalizma ne sme potcenjivati...” (Vuković 1989, str. 663).

Latinka Perović smatra da se Titova taktika prema Srbima svodila na sledeće:

“Smisao je bio – istaći ulogu Srbije u prošlosti, što više zadovoljiti Srbiju, s ciljem da se njenom partijskom rukovodstvu stavi u greh što, na liniji takve tradicije još više ne steže, ne čisti...” Tito je, dalje navodi Latinka Perović, govorio da se u svrhu antisocijalizma i antisamoupravljanja pod nacionalnom zastavom okupljaju najreakcionarnije snage, i na toj osnovi Tito je ne retko konstruisao razne “koalicije” gde su se “ruku pod ruku” hvatale ideološki zaista teško spojive snage: ostaci četništva, informbirovci, rankovićevci potučeni na četvrtom (brionskom) plenumu 1966, zatim razne leve i desne grupe. Za Tita borba protiv takvih snaga morala je biti beskompromisna (Perović 1991, str. 378).

Tito je pazio da se kojim slučajem ne stekne utisak da je socijalistički sistem nasilno nametnut Srbima, kako to obično umeju jednostrano da tvrde srpski nacionalisti. Naprotiv, prema Titovim rečima je upravo sam srpski narod ustao na odlučan obračun sa reakcionarnim elementima u svojim redovima. Za Tita to je bila pozitivna okolnost, jer je značila impuls da i drugi jugoslovenski narodi stupe u zajedničku borbu za istovremeno oslobođenje zemlje i izgradnju emancipatorskih socijalističkih odnosa. Time je Tito “amnestirao” srpski narod od unitarističke politike njegove buržoazije, mada se, ponovićemo još jednom, pod uticajem Kominterninih stereotipnih stavova i predrasuda u određenom smislu plašio hegemonizma najbrojnije nacije i taj strah kod njega nikada nije potpuno iščezao. U svom velikom govoru na Kadinjači, septembra 1979, Tito je istakao ne samo antifašistički doprinos srpskog naroda, već mu je odao i priznanje u rušenju eksploatatorskih klasnih odnosa izraženih u monarhističkoj Jugoslaviji:

“U našim operacijama u Srbiji, 1941. godine, dejstvovalo je 26 odreda sa oko 30.000 boraca. Značajno je i to da su  srpski partizani već prve pucnje usmjerili kako protiv fašističkih zavojevača tako i protiv domaćih izdajnika koji su se sramno stavili u službu okupatora. Bio je to odlučan obračun srpskog naroda sa velikosrpskom politikom stare centralističke države koja se tako brzo raspala upravo zato što se zasnivala na sistemu političkog bespravlja, klasne eksploatacije i nacionalnog ugnjetavanja. Ta činjenica je bila od velikog značaja za dalje razgaranje narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji, a naročito za jačanje bratstva i jedinstva naroda i narodnosti” (“Tito na Kadinjači” 1979, str. 21). 

 Prilikom obračuna sa srpskim “liberalima” 1972. godine Tito se trudio da njegovi postupci ne budu protumačeni kao antisrpstvo, jer posle Sretena Žujovića, Blagoja Neškovića, Aleksandra Rankovića, simptomatično je delovao pritisak na Marka Nikezića, Latinku Perović i njihovu partijsku garnituru:

“Čula se i teza kako mene srpski komunisti ne vole. To me vrijeđa, drugovi. Dobar dio svoga revolucionarnog rada i života proveo sam ovdje, među srpskim komunistima. Ustanak smo započeli na teritoriji Srbije. Nikada se, barem meni, nije postavio problem odnosa ni sa srpskim, ni sa bilo kojim drugim komunistima. Ja sam član SKJ, jugoslovenski komunista i rukovodilac. Otvoreno vam kažem, bojim se da to nije pokušaj da bi se politikantskim kombinacijama lansirala teza o mom sukobu sa srpskim komunistima, koji niti postoji, niti je ikada postojao. Stoji, međutim, činjenica da je bilo pojedinih slučajeva da se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo, ne samo o meni kao ličnosti i čovjeku, nego se nije vodilo računa ni o tome da sam predsjednik SKJ, i to dugo vremena – od 1937. godine ja sam na glavnom rukovodećem položaju...” (Đukić 1990, str. 208209).

Iz navedenih Titovih reči vidljivo je u kolikoj se meri njegovo samopoimanje manifestovalo kao specifična, dobro usklađena, sinteza klasne i  nadnacionalne komponente. Desimir Tošić u feljtonu “Zablude i greške srpske nacionalne politike”, pozivajući se na britanskog publicistu Majkla Ignatijefa, pažnju obraća na Titovu politiku prema Srbima u posleratnom periodu koja je bila sračunata i ambivalentna:

“Tito je ‘užu’ Srbiju potiskivao na razne načine a dobar deo egzekutivne vlasti, pre sedamdesetih godina, dao je svojim partizanima-komunistima Srbima u Hrvatskoj i u Bosni... U Titovoj Jugoslaviji, nisu Srbi odlučivali ni u Jugoslaviji ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ali je srpski elemenat iz partizanskokomunističkih redova prihvatio da bude ‘egzekutorska’ vlast u ime režima. Naravno, nisu ni Hrvati odlučivali, o svemu je odlučivao Savez komunista” (“NIN” 10.5.1996).

Prekodrinski Srbi u mnogim situacijama bili su udarna pesnica režima. Njihova lojalnost Titu potiče, smatramo, iz vremena Drugog svetskog rata. Ovaj deo srpske populacije bio je izložen ustaškom genocidu, te je radi golog biološkog opstanka masovno odlazio u partizanske redove. Titova politika “bratstva i jedinstva” Srbima je garantovala opstanak na “vekovnim ognjištima” i bila je realna opcija za izlazak iz kataklizmičnog stanja međuetničkog rata. Nikola Ljubičić, bivši general armije i čovek od velikog Titovog poverenja, opovrgava često zastupanu tezu da je Tito sistematski radio na marginalizaciji Srba i Srbije:

“Ko kaže da Tito nije voleo Srbe!? On je bio pravi Jugosloven, ali nijedan narod nije mrzeo. Naprotiv. Sve ih je podjednako cenio. Pa on je ustanak podizao u Srbiji i odatle je krenuo da stvara novu Jugoslaviju. Znate li vi da je Tito u Užicu posle bio čak trinaest puta. Zar bi toliko puta dolazio da je imao nešto protiv Srba!? ...Tito je pre svega bio čovek. On je voleo ljude” (“Profil” 1996, br. 3, str. 58-59).

Čak i Dobrica Ćosić, radikalni Titov kritičar nacionalne provenijencije, priznaje Titove zasluge u spasavanju srpskog naroda od ustaškog genocida, odnosno muslimanskog naroda od četničkog pogroma, istovremeno ga osuđujući za ratni avanturizam posebno izražen u bespotrebnom žrtvovanju srpskih mladića na Sremskom frontu 1945. godine (Ćosić 1992, str. 26).

Aleksa Đilas ne nalazi kod Tita nikakve tragove antisrpskog raspoloženja:

“Mislim da nije imao posebnih simpatija ili antipatija ni prema jednom jugoslovenskom narodu” (“Politika” 3.5.1996).

U međunacionalnoj politici Tito je bio zagovornik nivelisanja moći konstitutivnih naroda i njihovih federalnih jedinica. Iz federalističke koncepcije logično je proizilazilo sputavanje velikosrpskih afiniteta i ambicija. Ono je išlo samo do nivoa uspostavljanja balansa sa ostalim republikama, retko kada se spuštalo na nivo otvorene diskriminacije i prevashodno se svodilo na pragmatične potrebe funkcionisanja nacionalno heterogene države. Isto tako, teško je održivo stanovište da je Tito forsirao Hrvate kao svoju matičnu naciju. Naprotiv, svoje hrvatstvo nije upadljivo isticao, a u obračunu sa hrvatskim nacionalistima bio je ništa manje žestok nego u slučaju srpskih ili bilo kojih drugih. Tito se bespoštedno obrušavao i na hrvatski nacionalizam:

“Majku mu, a kakvo bi ime sad dobio taj masovni pokret... Šta će vama takav pokret kad imate Socijalistički savez. U njemu radi Savez komunista... Pa dobro, ja bih hteo druga Tripala pitati, zašto ide toliko puta u taj prokleti Zadar. Tamo gde naziv Ulice Revolucije skidaju, pa meću druga imena itd. Tamo gde se pokazalo antisocijalističko žarište... Onaj pokret masa, tuđi je pokret sto puta ću to ponoviti” (Vuković 1989, str. 611, 613).

Zdravko Vuković takođe tvrdi da je Tito bio prilično iritiran kada je za vreme boravka u Njujorku primio Tanjugovu vest o zahtevu pojedinih nacionalističkih krugova za ulazak Hrvatske u Ujedinjene nacije. “Po informaciji iz Titove najuže pratnje, Tito je bio veoma ljut i neraspoložen i na dva sata se potpuno povukao...” (Vukotić 1989, str. 586).

Još za svog života Tito je uveo, a i u svom političkom ”testamentu” Jugoslaviji ostavio kolektivno rukovodstvo čija bi se rotacija odvijala po nacionalnom ključu, jednom godišnje. Bilo bi nedovoljno kada bi ovakvu Titovu odluku tumačili isključivo njegovim usko shvaćenim samopoimanjem da ne postoji ličnost njegovog formata i osobina koja bi ga dostojno mogla zameniti na funkciji sa ogromnim ovlašćenjima. Po takvom shvatanju, konstituisanjem kolektivnog predsedništva, koga su sačinjavale bezlične birokrate, odnosno depresonalizacijom izvršne vlasti, Tito je hteo da obezbedi dugovečnost sećanja na svoju, koja će vremenom kod naroda poprimiti nostalgičan prizvuk zbog kakve-takve međunacionalne harmonije i relativno solidnog životnog standarda. Mada takve teze, uzimajući u obzir Titovu izraženu sujetu, imaju delimično pokriće, ne smemo zanemariti ni Titovu iskrenu zabrinutost za sudbinu zemlje koju je identifikovao sa svojim životnim, neimarskim, delom.

Tito je sigurno bio svestan destruktivnih, pre svega nacionalističkih, snaga koje iznutra podrivaju Jugoslovenski sistem i stabilnost. Odlukom o kolektivnom rukovodstvu (Predsedništvo SFRJ), na koga bi preneo svoje ingerencije, Tito je želeo da predupredi dezintegraciju zemlje po nacionalnim šavovima, jer bi vakuum, nastao nakon odlaska vođe, lako mogli da popune nacionalno ostrašćeni lideri koji su do tada svoj nacionalizam vešto kamuflirali ideološkim frazama i idolopoklonstvom prema Titu.

“Nema sumnje da je u poslednje vrijeme došlo do jačanja centrifugalnih sila koje smo pokušali zaustaviti ustavnim amandmanima. U tom cilju osnovano je i Predsjedništvo SFRJ...”, obrazložio je Tito svoju inicijativu italijanskom književniku Albertu Moraviji, 1971. godine (Tito 1980, str. 343).

Odluka o Predsedništvu SFRJ, pre svega je institucionalna artikulacija Titove brige za sudbinu Jugoslavije i ne sme se jednostrano tumačiti njegovim egoizmom. To potvrđuje i Titov intervju “Vjesniku” iz 1976. godine:

“... Već se odavno povremeno čuju razna naklapanja o tome šta će biti u Jugoslaviji poslije mene... Mi, kao što znate, imamo kolektivno rukovodstvo... Predsjedništvo SFRJ..., koje podliježe rotaciji... Prema tome, ja mogu svakog dana otići, a da se ništa neće mijenjati” (Tito 1980, str. 572).

Na sednici Predsedništva SKJ, u Beogradu 4. oktobra 1970, Tito je prisutnima obrazložio svoju inicijativu:

“Nakon dubljeg razmišljanja što bi trebalo učiniti da bi se izbegle trzavice i da bismo se razvijali normalnije došao sam na ideju da se stvori autoritativni organ, Predsedništvo Republike u kome bi bili najaktivniji predstavnici republika. Time bi se izbegla razna špekulisanja sa raznih strana i šta bi bilo kada ja jednog dana ne budem tu” (Vuković 1989, str. 401).

U pismu Slobodanu Miloševiću, juna 1989. godine, kojim mu se zahvaljuje na odobrenju organizacije naučnog skupa o genocidu, pod pokroviteljstvom SANU, inače svojevremeno zabranjenog 1986. godine od strane tada aktuelne vlasti Ivana Stambolića u Srbiji, Vladimir Dedijer se osvrće na istorijsku ulogu Josipa Broza, posebno naglašavajući režimske pokušaje prećutkivanja istorije radi održanja prividne harmonije u međunacionalnim odnosima:

“... Ja poštujem pokojnog druga Tita i svu njegovu borbu protiv Hitlera, Staljina, a i pape u Rimu (on je prvi državnik koga je papa u dvadesetom veku ekskomunicirao), ali ja kao istoričar moram da ocenim i njegove slabosti. Za ovu politiku skrivanja istine o gubicima srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, a posebno u Jasenovcu, on nosi najveću odgovornost...” (“NIN” 28.4.1995).

Na tragične posledice skrivanja i falsifikovanja istorijskih činjenica od strane režimske propagande i istoriografije ukazuje i lord Dejvid Oven, britanski diplomata koji se, pored toga što je bio mirovni posrednik u građanskom ratu na prostorima bivše Jugoslavije, bavio i genezom jugoslovenske međuetničke krize:

“Ono što karakteriše raspad Jugoslavije nije samo žestok etnički sukob već i dvoličnost i laži koje su pratile to nasilje... To što je velikom broju ljudi u Jugoslaviji istina strana, delom je zasluga Titovog nastojanja da preradiistoriju rata u Jugoslaviji od 1941. do 1945. Taj rat je prikazan kao borba protiv fašizma, ali se najveće borbe u Jugoslaviji nisu vodile protiv okupatorskih sila – Nemaca i Italijana – već između samih Jugoslovena. Posledice tog žestokog građanskog rata danas su očigledne” (“NIN” 28.4.1995).

Prema Adamu Mihnjiku, jednom od lidera poljske “Solidarnosti”, jugoslovenska federacija bila je konstruisana tako da je mogla funkcionisati samo u uslovima boljševičke diktature.

“To je bio problem. U uslovima diktature federacija se nije mogla raspasti. Jugoslovenska federacija se raspala kada su nastupila iskušenja slobode... Federacija u vidu u kome su je konstruisali Tito i njegovi saradnici više nije mogla postojati u novoj stvarnosti, više nije bilo prihvatanja od pojedinih naroda. S jedne strane, ona nije mogla izdržati pokušaje stvaranja demokratije, a s druge pokušaje novog načina podmirivanja nacionalnih aspiracija, zbog čega nije odgovarala nikome, ni Srbima, ni Slovencima, ni Hrvatima” (“NIN” 26. 4. 1996).

Sličnog mišljenja je i slovenački filozof Slavoj Žižek:

“Mislim da je u ideologiji bratstva i jedinstva bio upisan razlaz. Bivša Jugoslavija nije se držala na bratstvu i jedinstvu već na ravnoteži među republičkim birokratijama, koju je poremetio Slobodan Milošević” (“Naša Borba” 4-5.1.1997).

Delimično uvažavajući Žižekovo mišljenje ipak ne smemo zanemariti i ogroman uticaj separatizma, pre svega Slovenije i Hrvatske, koje su svojim secesionističkim težnjama takođe doprinele dezintegraciji Jugoslavije. I bivši američki ambasador u SFRJ Voren Zimerman, u svojoj knjizi “Poreklo katastrofe” razmatra uzroke raspada Jugoslavije.

“Tito je ostavio zemlju bez demokratije u kojoj su nacionalisti dugo bili potiskivani. S njegovom smrću niko više nije mogao da ih spreči da isplivaju na površinu. Ante Marković je bio sprečen njihovom aktivnošću da sprovede jedinstvene demokratske izbore na tlu cele bivše Jugoslavije” (“Naša Borba” 4-5.1.1997).

Aleksa Đilas kaže da se Titovo jugoslovenstvo “zasnivalo na jednoj ideologiji koja se pokazala utopijskom, i na jednoj strukturi vlasti koja je bila nedemokratska i osuđena na neefikasnost i propadanje”. U takvim uslovima “komunističko rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji moralo je biti samo privremeno” (Đilas 1990, str. 261).

Nakon Titove smrti 1980. godine, Jugoslavija se održavala na ravnoteži interesa i moći partijskih, republičkih i pokrajinskih elita, koje će, vreme je pokazalo, svoju dodatnu ideološku legitimaciju crpeti iz snage Titovog posthumnog kulta sažetog u demagoškoj paroli “I posle Tita – Tito”.

Republički establišmenti svoje održanje na vlasti i jednopartijski monopol opravdali su kontinuitetom sa Titovom politikom. Međutim, nijedan od “novokomponovanih” lidera i “titoista” nije imao Titove liderske sposobnosti niti autoritet i harizmatičnost opštejugoslovenskog karaktera. Mobilizatorska snaga njihovih harizmi uglavnom se završavala na granicama vlastitog etnosa. Takođe, Titov, erozijom već načet, posthumni kult više nije imao dovoljnu integrativnu snagu, a ni marksistička ideologija u novim okolnostima, posle istorijskog debakla komunizma na istoku Evrope, više nije bila zvanična državna doktrina, pa samim tim ni integrativni supstrat.